Свети ратници 7. јун/25. маја

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ ПАСИКРАТ И ВАЛЕНТИОН И ДРУГИ

Пасикрат (22 године) и Валентион (30 година) били су римски војници, хришћани, из македонског града Доростола. Будући да су јавно исповедили да су хришћани, ухваћени су и бачени у тамницу на муке.

Када је Пасикрату пришао његов брат Папијан, који се због страха одрекао Христа, и почео да га наговара да се и он одрекне како би остао жив, Пасикрат му је одговорио: „Иди од мене, ти ми ниси брат, пошто си одступио од вере Христове!” Пасикрату и Валентиону, који су до краја храбро исповедали јединога истинитог Господа Исуса Христа, идолопоклоници су посекли главе. Одмах затим настали су подвизи другова Пасикратових, војника Јулија, Исахија, Никандара, Маркијана. Свети Јулије је са судијом водио следећи дијалог.

Судија: Је ли истина то што говоре о теби, Јулије?

Јулије: Истина је, ја сам хришћанин, и не желим да се издајем за другога.

Судија: Зар ти не знаш за указ царев, којим се наређује да се боговима приносе жртве?

Јулије: Знам, али ја сам хришћанин и не могу радити што ви хоћете. Не доликује мени да се одрекнем Бога живог и истинитог.

Судија: Зар је то тако важна ствар покадити тамјаном богове и отићи?

Јулије: Не могу да нарушим заповест Божју. Ја сам ветеран, 26 година служио сам верно цару. Када сам до сада био веран нижем како сад да не будем веран вишем, Цару Небеском, Богу, коме верно служим? Ни новац, ни ласкање неће ме одвратити од Господа вечног.

Судија: Треба се покоравати законима.

Јулије: Ја страдам за вечне законе.

Судија: За оне што вам је прописао Распети? Није паметно поштовати мртваца, а не живе цареве.

Јулије: Он је умро за грехове наше, да би нам даровао вечни живот и Он је вечни Бог.

Судија: Послушај ме, принеси жртву, иначе изабираш себи смрт.

Јулије:  Ја изабирам ово – умрети привремено да бих живео вечно.

Судија је светом Јулију изрекао смртну пресуду – да му се посече глава, зато што се не покорава указима царева.

На захтев судије да принесе жртву идолу и обећања награде за то, Никандар је рекао: „Хришћанин не може поштовати камење и дрвеће и заборавити на Бога, који је све створио из ничега и који може спасити мене и све који се надају на Њега”.

Када су Никандар и Маркијан поведени на погубљење, жена Маркијанова је викала за њим: „Тешко мени јадној! Смилуј се на мене, господине мој! Погледај на милог синчића свог! Не одбацуј нас!” Стигавши на место погубљења Маркијан је љубећи синчића свог и гледајући у небо говорио: „Господе свемоћни, старај се Ти о њему”.

Наведени војници, Словени, пострадали су 302. Године

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића