Свети ратници 22/9. марта
СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА У СЕВАСТИЈИ
Док је цар Константин Велики био император западне половине Римске империје, његов зет, цар Ликиније (307–323), владао је њеном источном половином. Године 313. оба императора су издала едикт (наредбу, закон) којим се хришћанска вера проглашава слободном. Међутим, Ликиније – незнабожац, радећи потајно против Константина, који је одлучно постао покровитељ хришћанства, спремао се на рат против њега. Ликиније је решио да уништи хришћанство у границама своје царевине, нарочито се бојећи издајства у редовима војске.
Тада је у граду Севастији јерменској (североисточни део Мале Азије, који је улазио у састав источне Римске царевине), са војском, боравио војвода Агриколај, зао и свиреп човек, ревностан у служењу идолима. Хришћанима који су се налазили у војсци било је наређено да принесу жртве демонима. У Агриколајевом пуку налазило се четрдесет војника из кападокијског краја, истог чина, побожни хришћани, који су у биткама били храбри и непобедиви јунаци. Међу њима Светоме писму била су вична тројица: Кирион, Кандид и Домн. Када је војвода сазнао да су та тројица и њихова дружина хришћани, поче их приморавати на идолопоклонство: „Као што сте у биткама били једнодушни и једномислени, и храброст своју показивали, тако се и сада, једнодушно и једномислено, покорите царском наређењу и добровољно принесите жртву боговима, да вас не бих силом приморавао на то”.
Свети војници на то мучитељу одговорише: „Уколико смо за земаљског цара у биткама побеђивали непријатеље, чега си ти сам сведок, бедниче, утолико ћемо се више борити за Бесмртног Цара и савладати и победити твоје неваљалство и лукавство”. Војвода Агриколај им рече: „Предстоји вам једно од двога: или ћете боговима принети жртве и добити велика одликовања, или ћете, ако се не покорите, бити лишени части и војничког звања. Размислите дакле и изаберите што сматрате да вам је корисније”. Свети војници одговорише: „О ономе што је нама на корист Господ се стара”. Војвода рече: „Не говорите много, него, одбацивши лаж, спремите се да сутра принесете жртве боговима”.
Агриколај нареди да их одведу у тамницу, а свети, ушавши у тамницу, преклонише колена на молитву: „Избави нас, Господе, од искушења и од саблазни безаконика”. А кад се смрче, они стадоше појати псалам: Који живи у заклону Вишњега, настаниће се у сеници Бога небеснога – и тако цео псалам до краја (Пс 90, 1–16). А после појања псалма молили су се, и после молитве поново су појали. И тако проведоше без спавања до поноћи. При појању, стихове је почињао свети Кирион, а свети Кандид и Домн са осталима, понављали су то исто, појући после њега. И кад би поноћ, јави им се Господ, говорећи: „Добар је почетак ваше намере, но који претрпи до краја спашће се” (Мт 10, 22). Тај глас Господњи сви чуше, и уплашише се, а уједно су се и обрадовали, и нису заспали до јутра.
Сазвавши своје пријатеље и саветнике, војвода Агриколај нареди да се из тамнице доведе светих четрдесет војника и он им се обрати овим речима: „Што вам рекнем, рећи ћу вам саму истину, без ласкања и лукавства: Колико год војника наш цар има, нико вам ни по чему није раван: ни по мудрости, ни по снази, ни по лепоти, нити икога тако волим као вас. Зато немојте моју љубав претворити у мржњу, јер је у вашим рукама стећи моју љубав или моју мржњу”. Одговори свети Кандид: „Са твојом нарави подудара се твоје име, Агриколаје, јер си свирепи варалица”.[i] Војвода рече: „Не рекох ли вам да је у вашој власти, да у мени изазовете према вама или љубав или мржњу?” На то свети Кандид одговори: „Пошто је, као што сам кажеш, то у нашој власти, онда те ми изазивамо на мржњу према нама, јер и ми тебе мрзимо, а у Бога нашег милост и љубав иштемо. Ти пак, свирепи и бездушни човече и непријатељу Бога нашег, немој нас волети, пошто си безаконик, пакосник и тамом заблуде обузет, зверску нарав своју саглашавајући са свирепим именом својим”.
Због тих речи светога, разгневљени војвода нареди да свете окују и баце у тамницу, на шта му свети Кирион рече: „Ти немаш од цара овлашћење да нас мучиш, већ само да нас испиташ”. Војвода се трже на те речи и нареди да их не окивају и не злостављају, него да их слободне воде у тамницу, а стражару тамничком нареди да их будно чува, јер се очекивао долазак кнеза Лисија.
У тамници свети су дан и ноћ учили од светог Кириона, који им је говорио: „Браћо, по Божјем промислу би да се ми спријатељимо за време привременог и сујетног војниковања. Зато се постарајмо да се никад не растанемо, него као што једнодушно и једномислено живесмо, тако заједнички да и мучење поднесемо и као што смртноме цару бесмо по вољи, потрудимо се да и Бесмртном Цару, Христу Богу, тако мили будемо”.
Јустин (Поповић) овако описује страдање светих четрдесет мученика севастијских: „Пошто свети проведоше седам дана у тамници, стиже у те крајеве кнез Лисије и дође у град Севастију. И осмога дана, заседајући на суду, заједно са војводом Агриколајем, кнез Лисије нареди да се светих четрдесет војника доведу на истјезање. И када свети иђаху на неправедни суд, блажени Кирион бодраше дружину своју овако: ’Браћо, не бојмо се! Еда ли нам Бог не помагаше у биткама, када га призивасмо и непријатеље побеђивасмо? Сетите се када оно бесмо у великом окршају и сви се пукови наши дадоше у бекство, а само нас четрдесеторица остадосмо усред непријатеља, и ми се помолисмо Богу са сузама, и Његовом помоћу једне побисмо а друге рањене у бекство натерасмо и усред толиких непријатеља и у тако страшној бици ниједан од нас не би рањен! А сада су тројица устали на нас: Сатана, кнез Лисије и војвода Агриколај. Уствари, против нас војује само један невидљиви непријатељ. И зар ће један победити четрдесеторицу? Не дао Бог! И сада треба да урадимо оно што смо свагда радили да топлом молитвом прибегнемо Богу. Када нас Он помаже, не могу нам ништа ни окови, ни муке. Нисмо ли се увек, идући у рат, држали правила да певамо овај псалам: Боже, именом својим спаси ме, и крепошћу својом одбрани ме на суду! Боже, услиши молитву моју, чуј речи уста мојих?’ (Пс 53, 3–4). Хајде да то исто и сада учинимо, и услишиће нас Бог и помоћи ће нам. – И појаху свети овај псалам, док не беху доведени пред суд”.
Цео се град беше слегао на тај призор. И када свети војници стадоше пред Лисија и Агриколаја, кнез Лисије погледа на њих и рече: „Држим да ови јунаци желе веће чинове”. И обраћајући се светима, рече им: „И велике положаје и највеће дарове добићете од мене, само се покорите царским законима и принесите боговима жртве. Даје вам се да слободно изаберете: или да се поклоните боговима, и добијете велике дарове и почасти или ако то одбијете, да будете лишени војничких чинова, и стављени на муке”.
Одговори свети Кандид: „Не само част војничку, него и тела наша узми од нас, јер нам ништа није драже и чесније од Христа Бога нашег”. Тада кнез нареди да свете бију камењем по устима. А свети Кандид рече: „О кнеже таме и учитељу сваког безакоња! Покушај то да учиниш, па ћеш видети одмазду”. Војвода шкргутну зубима и рече слугама: „О погане слуге, зашто одмах не чините што вам се наређује?” Но, када су слуге бацале камење на свете, камење се враћало и падало на њих саме, те их љуто изудара. А свети мученици видећи то, јачали су у Господу, и били неустрашиви. Кнез се разјари, дохвати камен, и баци га на једног од светих, но тај камен паде војводи на лице и зубе му поломи.
Тада свети Кирион рече: „Непријатељи наши који војују на нас изнемогоше и попадаше; заиста ће мач њихов зарити се у срца њихова, и лукови њихови поломити се” (Пс 36, 15). Војвода рече: „Тако ми богова, магије њихове надвладаше!” А свети Домн на то рече: „Тако ми Христа, Бог надвлада! Јер бестидна лица ваша, која говоре лаж на Сина његовог, Он посрами. Није ли те стид, безумниче, и ђаволе препуни таме преисподње, непријатељу сваке истине, сејачу саблазни? Ти си ђаволова глава, Агриколаје, а кнез је реп јарости, оба сте пак слуге Сатанине. Ако се при овом првом покушају да нас ставите на муке нисте уверили да је с нама сила Божја, онда нас ставите на друге муке”.
Тада слуге мучитељеве рекоше светима: „О избезумљени непријатељи богова наших, и туђи милости њиховој, зашто им не принесете жртве?” Свети Кирион одговори: „Ми почитујемо једнога Бога, Исуса Христа Сина Његовог, и Светога Духа и старамо се да течење подвига нашег смело довршимо, да бисмо, победивши вашу заблуду, добили венце бесмртног живота”.
Уто кнез нареди да их опет одведу у тамницу, да он размисли шта ће радити с њима. А свети, затворени у тамници стадоше појати: „К Теби, који живиш на небесима, подигосмо очи своје. Као што су очи слугу упрте у руку господара њихових, гле, тако су очи наше у Господа Бога нашег, док се смилује на нас” (Пс 123, 1–2). А по молитви у дванаест сати ноћи чуше глас јавившег се Господа, који говораше: „Који верује у мене, ако и умре, живеће. Будите храбри, и не бојте се краткотрајних мука, јер ће брзо проћи. Потрпите мало, пострадајте законито, да бисте венце добили!”
Окрепљени таквом утехом од Господа Христа, свети проведоше ту ноћ веселећи се духом. А кад свану, опет их из тамнице одведоше пред мучитеље. И свети рекоше безбожним судијама: „Што год хоћете радите с нама! Ми смо хришћани и никада се нећемо поклонити идолима!” Док су свети то говорили, виђен би ђаво где стоји поред Агриколаја, држећи у десној руци мач, а у левој змију, и говорећи на уво Агриколају: „Мој си, бори се!”
Тада војвода и кнез наредише, те све свете мученике везаше, до језера одвукоше и у језеро бацише. Крај града Севастије постоји језеро са много воде. А то беше зимско доба и беше страшан мраз и силан ветар, а мученици голи усред језера. Дан је већ нагињао к вечеру. И постављена би војничка стража унаоколо, да ниједан од мученика не изађе. Да би муке биле веће, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како преластили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Око шест сати увече стеже још јачи мраз, вода се већ беше заледила око тела светих мученика, и она се већ стадоше распадати од љутог мраза. И један од њих, не могавши да трпи, одвоји се од њих и пође ка купатилу. Но чим крочи преко прага, и тек што осети топлоту, одмах се истопи и паде мртав. А кад свети видеше овога бегунца, једногласно завапише к Богу: „Еда ли се на реке гневиш, Господе? Еда ли се на реке распали гнев твој? Или на море јарост твоја? (Авак 3, 8). Јер онај што отпаде од нас, као вода се проли, и расуше се све кости његове. Но ми нећемо одступити од Тебе, оживи нас и име твоје призиваћемо (Пс 79, 19). Тебе слави сва твар, змије и сви бездани, огањ, град, снег, лед, и олуја. Ти ходиш по мору као по суву, и бесне таласе умирујеш покретом руке. Ти си и сада тај исти, Господе! Ти си услишио молбе Јакова, који је бежао од претње брата Исава. Ти си помогао Јосифу, и од напасти га избавио; Ти си услишио Мојсија који учини знаке и чудеса у Египту противу Фараона и његових људи, и раздели море, и изведе људе Твоје у пустињу. Ти си услишио свете Апостоле Твоје – услиши и нас Господе, да нас не потопи бура и не прогута дубина, јер осиротесмо веома! Помози нам, Боже Спаситељу наш, јер смо у дубокој води и ноге се наше оквасише крвљу нашом. Олакшај нам бреме, и укроти љути мраз, Господе Боже наш, јер се у Тебе уздамо, да се не посрамимо! И нека разумеју сви, да смо се спасли зато што смо Тебе призивали!”
И ноћу у девет сати обасја их с неба светлост као сунце, топла као летња жега у време жетве, и растури мраз, растопи лед, и загреја воду. А војници стражари, опхрвани сном, спаваху, само не спаваше тамнички стражар, који такође беше с њима на стражи. Чувши свете где се моле Богу, он је размишљао о томе како су они још живи на толиком мразу, а онај бегунац се у купатилу одмах од топлоте растопи као восак. И погледавши пут њих, он виде светлост где их обасјава и подигавши очи горе да види откуда им долази та светлост, он угледа како се тридесет и девет пресјајних венаца спушта с неба на главе светих мученика. И размишљао је о томе зашто је само тридесет девет венаца, када је четрдесет страдалника. И досети се да је од лика светих отпао онај бегунац, и да је зато један венац мање. Он онда разбуди стражаре, скину са себе одело, и го на очи свих стражара скочи у језеро, громко вичући и говорећи: „И ја сам хришћанин!” И ставши међу свете мученике, рече: „Господе Боже, у Тебе верујем у кога и ови верују, уврсти ме међу њих и удостој ме да са овим слугама твојим страдам за Тебе, да бих се искушан, обрео достојан Тебе!”
И заузе тамнички стражар место издајника, и опет је светих мученика четрдесет било на броју. А тамничком стражару би име Аглај. Видећи тако попуњен број светих мученика, ђаво се осети побеђен и посрамљен, претвори се у обличје човека и кукајући викаше да сви чују: „Тешко мени, победише ме ови јунаци и сада сам свима на подсмех и поругу! Нисам имао једнодушне слуге, да бих остао непобеђен. Шта ми сад остаје? Једино ово, да срца кнезова мојих наведем да спале тела светих, и побацају их у реку, како им мошти не би нашли”.
А свети Кирион узвикну: „Који је Бог тако велик као Бог наш? Ти си Бог који чини чудеса (Пс 76, 5). Јер оне који беху против нас, Ти си оставио иза нас, Господе, и попунио си четврту десетицу, и посрамио Сатану”. И стадоше сви појати псалам: „Спаси ме, Господе, јер неста светих!” (Пс 11, 1).
А када се раздани, нечестиви мучитељи дођоше на језеро, и угледавши свете мученике живе у води, непромрзле од зиме и мраза, чуђаху се. И приписиваху то мађијама. А опипаше и воду у језеру, и видеше да је топла. Но нарочито се зачудише када угледаше тамничког стражара где у води стоји међу мученицима. И упиташе војнике за њега: „Из ког разлога он то учини?” Војници одговорише: „Ми смо спавали дубоким сном, а он сву ноћ није спавао, и одједном нас разбуди, и Ми видесмо велику светлост како обасјава мученике у води. Тада он одмах скиде са себе одело и баци, па скочи у језеро и оде к њима вичући и говорећи: И ја сам хришћанин!”
То силно разјари мучитеље, па наредише да их све везане извуку на обалу. И донесоше одлуку да их одведу на мучилиште и тамо им маљевима пребију голени. А када се то страшно мучење вршаше, догоди се чудо. Побожна мајка једног од страдајућих светих мученика, коме беше име Мелитон и беше најмлађи, стајаше тамо и саветима сокољаше свете мученике да јуначки истрају. Но, нарочито се бојаше за свога сина, да се као млад не уплаши мука и не клоне. И једнако га гледаше, и пружајући руке к њему храбраше га и саветоваше говорећи: „Не бој се, чедо! Гле, Христос пред тобом стоји и помаже ти!” А свети мученици, премлаћени и већ душе своје предајући Господу, говораху: „Душа се наша као птица избави из замке ловачке, замка се раскиде, и ми се избависмо. Помоћ је наша у имену Господњем, који је створио небо и земљу” (Пс 123, 7). И пошто сви рекоше амин, предадоше своје свете душе Богу. Само свети Мелитон, кога мајка саветоваше, још дисаше.
Тада мучитељи наредише слугама да тела светих потоваре на кола и одвезу да спале, а младога Мелитона оставише мислећи да ће још живети. Али мајка, видевши да само њеног сина оставише, одбаци женску слабост и, добивши мушку снагу, узе сина на своја леђа, и смело иђаше за колима. На леђима своје мајке, радујући се мученик испусти дух. Тада мајка сустиже кола и мртво тело сина метну на тела светих. И када их довезоше на место спаљивања, близу реке, војници направише огромну ломачу, метнуше на њу тела мученика и запалише. Пошто тела изгореше, и само кости остадоше, мучитељи рекоше између себе: „Ако ове кости тако оставимо, узеће их хришћани, па ће их разделити и цео свет њима снабдети. Стога да их бацимо у реку, да ни трага не остане од њих”.
И бацише у реку остатке светих моштију, да би потпуно уништили сећање на мученике. Но Господ, који чува све кости својих угодника, не допусти да ни најмања честица пропадне у води, него их све сачува читаве. Јер трећега дана јавише се свети мученици месном епископу, блаженом Петру, говорећи: „Дођи ноћу и извади нас из реке”. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим на обалу реке. И гле, кости светих засијаше у води као звезде. И свака, и најмања кост, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их све и чесно сахранише. Тако страдалници за Христа, увенчани од Њега, сијају у свету као светила: Богу вероваше, Христа исповедише, Духа Светог се не одрекоше, и бише прослављени од свете животворне Тројице, оставивши спомен свога живота на спасење свима који верују у Оца и Сина и Светога Ауха.[ii]
Ово су имена светих четрдесет мученика: Кирион, Кандид, Домн, Исихије, Ираклије, Смарагд, Евноик, Валент, Вивијан, Клаудије, Приск, Теодул, Евтихије, Јован, Ксантије, Илијан, Сисиније, Агије, Аеције, Флавије, Акакије, Екдит, Лисимах, Александар, Илија, Горгоније, Теофил, Дометијан, Гај, Леонтије, Атанасије, Кирил, Сакердон, Николај, Валерије, Филоктимон, Северијан, Худион, Мелитон, Аглај.
Патње светих четрдесет мученика почеле су 26. фебруара, а душе своје предали су Господу 9. марта 320, за владавине Ликинија.[iii] Остаци њихових тела пронађени су 438. године. Часно их је сахранила царица Пулхерија, ћерка грчког цара Аркадија.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
[i] Агриколај долази од грчких речи: άγριος = диваљ, свиреп, и κολας = варалица.
[ii] Ј. Поповић, Житије светих за март, Манастир Ћелије, Ваљево, 1991, 159–165.
[iii] Похвале светој четрдесеторици мученика севастијских написаше многи свети оци: Василије Велики, Јефрем Сирин, Григорије Ниски, Јован Златоуст, Теодор Студит, и други.
