Свети ратници 29/16. августа

СВЕТИ ВОЈВОДА МУЧЕНИК КОНСТАНТИН БРАНКОВЕАНУ ВЛАДАР РУМУНСКЕ ЗЕМЉЕ (ВЛАШКЕ), СА СВОЈИМ СИНОВИМА И САВЕТНИКОМ ЈАНАКЕОМ

Константин Бранковеану ступио је на престо Влашке 28. октобра 1688, када се упокојио Шербан војвода Кантакузино, владар Влашке, за чије време су грађени свети храмови и отпочето штампање првог потпуног издања румунске Библије. Мунтенски бојари уздигли су га на владарски престо као покојниковог сестрића, логотета, који је имао значајна задужења у политичком животу земље. Константин Бранковеану рођен је 1645. године. Учио се књизи, грчком, латинском и словенском језику, са даскалима чија су имена остала непозната Оженио се Маријом, ћерком претходног владара Антонија из Попешта, и с њом је изродио једанаесторо деце – четири сина и седам кћери. Још као младић, у време владара Георгеа Дуке и Шербана Кантакузина, позван је на војно службовање, поставши, најзад, велики логотет.

Владавину је отпочео у време које је било неповољно по Влашку, за време дугог рата између Турака и Аустријанаца. Изузетном дипломатском вештином нови владар умео је да одржава пријатељске односе са свима, како би сачувао земљу од упада страних војски, пљачки и пустошења. Успео је да створи  повољније околности, тако да период од 26 година његове владавине представља врхунски културни и уметнички развитак. Зидане су цркве и манастири, отваране школе свих нивоа, штампане књиге на разним језицима. Учени људи уживали су у подршци, а многи православни манастири који су потпала под турску власт добијали су материјална помоћ.

За време Константина Бранковеануа у Букурешту су живели и деловали бројни учени странци, представници талијанске и грчке културе, и многи учени Румуни: његов ујак Константин Кантакузино, чувени историчар, који је студирао у Падови и почео да пише Историју Румунске земље (успео је да заврши само део); браћа Раду и Шербан Гречеану  (први је био „званични хроничар” владавине Константина Бранковеануа и написао значајно историјско дело); Раду Попеску, који је написао хронику о целој историји Влашке; браћа Давид и Теодор Корбеа, синови свештеника из Брашова; чувени псалт Филотеј, син аге Жипеа, од ког нам је остала прва позната Румунска псалтикија; епископи Митрофан и Дамаскин из Бузау-а; митрополити Теодосије и његов наследник, велики учењак Антим, пореклом из Ивирије, румунизован и потпуно идентификован са стремљењима верника које је архипастирствовао. Њима ваља придодати преписиваче румунских рукописа, клирике и мирјане.

Константин Бранковеану био је велик покровитељ Владарске академије у Манастиру Светога Саве у Букурешту, коју је реорганизовао и за предводника именовао ученог Грка Севастоса Киминитиса, за којим је уследио Марку Порфиропол. Године 1707. владар је, уз помоћ неколико учених људи тога времена, приступио њеном новом реорганизовању. Академија је организована као средиште за изучавање књижевности и философије са западних универзитета.

Напоредо са Владарском академијом, у оквиру појединих манастира радиле су и друге школе, у којима се предавало на словенском и румунском. Такве су биле школе у манастирима Свети Георгије Стари и Колцеа, оба у Букурешту, које су припремале писаре за владарске канцеларије, свештенике и учитеље. Велики број румунских школа радио је у градовима, у манастирима, па чак и у сеоским срединама. У неколико манастира утемељене су чувене библиотеке, са делима добављеним из великих културних центара са запада Европе, на класичним или живим језицима, из различитих епоха. Међу њима се истичу: библиотека Константина Кантакузина у Манастиру Марђинењу, коју је основао његов отац, и библиотека Манастира Хуреза, коју је основао сам Константин Бранковеану.

Владар Бранковеану био је и велики покровитељ штампарства. Његова владавина започиње великим културним догађајем, појавом Букурештанске Библије, првог њеног интегралног издања на румунском језику, за то време обимног дела (944 странице великог формата, на два ступца, ситним слогом). Штампање је почело још у време Шербана Кантакузина, 5. новембра 1687, а  први тираж је завршен септембра 1688, дакле, још за његова живота, а други – тек у новембру 1688, под новим владарем. Према другим подацима, Бранковеану је, као велики логотет, био покровитељ штампања тог првог издања румунске Библије, која је резултат сарадње бројних румунских учених људи.

Уз стару штампарију, коју је у Букурешту 1678. године основао митрополит Варлаам, у то време почеле су да раде и нове: у Бузау-у 1691, трудом епископа Митрофана (Молдавца, бившег епископа хушког); у Снагову после 1694, у Римнику Валчеа 1705, у Трговишту 1708, све трудом Антима Ивиреануа, смерног јеромонаха, који је 1705. изабран за епископа у Римнику, а 1708. за митрополита. Штампане су разне књиге: богослужбене, богословске, поучне, за сузбијање католицизма и калвинизма, на румунском, грчком, словенском, па чак и на арапском језику. На пример, у штампарији коју је епископ Митрофан основао у Бузау-у штампано је Православно исповедање Петра Мовиле, на румунском (1691), 12 минеја са типиком, паримеји и синаксар на румунском (1698), и друго.

Из букурештанске штампарије, којом је од 1691. године руководио јеромонах Антим Ивиреану, изашло је више богослужбених и поучних књига, а међу њима и један красни грчко-румунски Јеванђелијар (1693). У штампарији Манастира Снагова, којом је такође управљао Антим, на молбу антиохијског патријарха Атанасија Дабаса израђен је, између осталог, грчко-арапски Служебник (1701), прва књига штампана арапским словима. Вративши се у Букурешт, на захтев истога антиохијског патријарха Антим Ивиреану штампа нове књиге на румунском и грчком и грчко-арапски Часослов.

Након што је постао римнички епископ, Антим Ивиреану је започео, вероватно уз сагласност владара, штампање низа румунских дела, с наменом да се у црквено богослужење потпуно уведе румунски језик. Тако су 1706. године штампани Служебник и Молитвеник, прва румунска издања тих књига у Мунтенији.

Као митрополит, од 1708. године Антим Ивиреану наставио је издавање богослужбених књига на румунском у Трговишту (Служебник, Молитвеник, Октоих, Катавасија, Часослов, Псалтир). Треба истаћи да је све књиге превео сам митрополит Антим на леп румунски језик, веома изражајно, те се његови преводи и дан-данас користе. Антим Ивиреану је, уз подршку владара, у историји Румунске православне цркве остао познат као творац „румунскога богослужбеног језика”.

Више од 60 књига које је штампао Антим, уз петнаестак књига из Бузау-а, представља период максималног процвата штампарства код Румуна, а то је и последица великодушне владареве подршке.

Истовремено, Константин Бранковеану убраја се међу велике ктиторе светих цркава и манастира у румунској прошлости. И пре но што је постао владар сазидао је две цркве, једну у Потлођу и другу у Могошоаји, крај Букурешта. У лето 1690. поставио је камен темељац најзначајније своје задужбине, Манастира Хурезиа (или Хурезуа), храм Светога цара Константина и царице Јелене, са одбрамбеним кулама и зидовима, са бројним зградама у унутрашњости. Велику цркву фрескописао је чувени зограф Константинос, Грк који је живео у Влашкој. Посебно се истичу сцене из  житија цара Константина, али и задивљујући низ личности политичког живота из прошлости – род Басараба, Кантакузина и чланова владарске породице: Константина војводе Бранковеануа, са његова четири сина, и госпође Марије са седам кћери, у пронаосу. У пронаосу је био припремљен и гроб у којем је требало да буду сахрањени владар и његова супруге. Сем главне цркве, постоји још неколико других скитова и параклиса: болница, задужбина владарке Марије; параклис који је сазидао владар; Скит Светих Апостола, задужбина првог игумана Јована; Скит Светога Стефана, задужбина владаревог сина Штефана, и Скит Светога Јована Крститеља.

У Олтенији из темеља је обновио Манастир Мамул, на месту старе цркве брвнаре, задужбине браће Бузешти и Бранковењ (…).

У Букурешту је био задужбинар трију цркава, такође на месту појединих старијих: Цркве Светога Јована Великог или Грчког, цркве Манастира Светога Саве (обе срушене у XIX веку) и цркве Манастира Светога Георгија Новог, која постоји и данас, у центру престонице, а обновљена је у наше време. У тој цркви су 1720. године положене и мошти ктитора, које је тајно донела његова супруга Марија.

Сазидао је и цркву у селу Дојчешту (жупанија Дамбовица). Заједно са својим ујаком, бојаром високога ранга Михајлом Кантакузином, подигао је Манастир у Римнику Сарат, храм Успења Пресвете Богородице.

Осим тих манастира и цркава, које је благоверни владар изградио у целости, многе друге је доградио и обновио, као што су манастири: Козија, Арнота, Бистрица, Стрехаја, Садова, Гура Мотрулуј, Динтр-ун Лемн, Куртеа де Арђеш, Деалу, Снагов, цркве у Трговишту, Владарска и Светога Димитрија, и друге.

У области Ердеља саградио је цркву у Фагарашу, такође у месту Окна Сибиулуј, као и Манастир Самбата де Сус, који је у XVIII веку, по налогу хабзбуршких власти, топовима разрушен, и обновљен тек у првој половини XX века. У Цариграду је сазидао Цркву Светога Николе у кварту Галати, у Манастиру Светога Павла са Свете Горе подигао је параклис и трпезарију, а у Исмаилу, с леве стране реке Прута – Цркву Светога Георгија.

Помагао је грчке учењаке настањене у Влашкој, да могу деловати као професори у Академији из Манастира Светога Саве, или да им буду објављени радови у штампаријама којима је руководио Антим Ивиреану. Неколико младића Грка студирало је у западној Европи уз помоћ коју им је пружио мунтенски владар.

Посебну бригу водио је о Румунима из Трансилваније и њиховој цркви. Већ је речено да је тамо био задужбинар трију светиња: у местима Фагараш, Окна Сибиулуј и Самбата де Сус. Дао је бројне прилоге Цркви Светога Николе из места Шкеји Брашовулуј, коју су, иначе, помагали и многи његови претходници. Митрополији у Алба Јулији доделио је 1698. године годишњу субвенцију од 6.000 аспри, да би јој била „потпора и помоћ, јер је знамо као лађу која се њише посред морских валова”, а 15. јуна 1700. даровао јој је посед у Меришању, у пределу Арђеша. Ученик Антима Ивиреануа, Михаил Штефан, упућен је 1699. у Алба Јулију, где је штампао Киријакодромион (прегледно издање Варлаамове Казаније, штампане у Јашију 1643) и књигу Букоавна, то јест читанка за почетнике.

После 1701. године, када је митрополит Атанасије Ангел из Алба Јулије прихватио унију с Римском црквом, Константин Бранковеану је упутио писма охрабрења Румунима у месту Шкеји Брашовулуј, саветујући им да остану истрајни у правој вери. Румунске књиге штампане за време његове владавине кружиле су по Трансилванији, стигавши и до Марамуреша. Неке је он лично даровао, као што показују записи које су на њима оставили поједини свештеници.

Велики црквени и културно-уметнички процват у Влашкој окончан је уклањањем Константина Бранковеануа с престола. Многе доставе и интриге његових непријатеља у Цариграду, те чињеница да је током руско-турског рата 1711. један од његових бојара прешао на руску страну, навеле су турске вође да га сумњиче за „неверство” и да га уклоне с престола. Заједно са породицом и делом иметка одведен је у Цариград још у марту 1714, а за време Страсне седмице бачени су у познати казамат Седам кула (Едикуле). Док су се налазили у затвору, обећано им је да ће спасти животе ако буду прихватили исламску веру. То је побожни владар одлучно одбио.

На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1714, управо када је велики владар напунио 60 година, сви су одведени на место погубљења. Његов бивши секретар за западне језике Антон Марија дел Кијаро, из Флоренце, износи да је, пре но што су побијени, владар својим синовима упутио последњи подстрек: „Децо моја, будите храбри! Изгубили смо све што смо имали на овом свету; нека барем спасемо душу своју, оправши наше грехове у нашој крви!” Потом је, у присуству султана, представника неких страних земаља у Цариграду, супруге, кћери и зетова Бранковеануа, који су били доведени на ту сурову представу, уследило је одрубљивање главе владару и четворици његових синова. Најпре је одрубљена глава Јанакеу Вакарескуу, најзначајнијем владаревом саветнику, а затим – четворици владаревих синова: Константину, Штефану, Радуу и Матеју. Тек када је окончана  трагедија његових синова, коју је био приморан да гледа, одрубљена је глава владару мученику. Њихове главе Турци су носили по Цариграду на врховима копаља, а тела су им сутрадан бачена у Босфор. Неки рибари хришћани нашли су их на морској пучини и сахранили у грчком манастиру на острву Халки.

Његова жена Марија, кћери, зетови и унуци, који су остали у животу, били су заточени у некој тврђави у Малој Азији, одакле су могли да се поново врате у земљу тек после две године. Марија је 1720. године успела да тајно донесе тело мученика владара, које је сахранила у његовој задужбини, Цркви Светога Георгија Новог у Букурешту. Над гробом је поставила кандило с натписом који је то потврђивао.

Константин Бранковеану је био велик ктитор културе и светиња, речју и делом, потпора православља свуда, значајна личност у историји румунског народа. А својом мученичком смрћу пружио је свима чудесан пример жртвовања за своју земљу и хришћанску веру.

У једном писму, датираном 31. децембра 1688, убрзо после избора за владара, које је упутио царевима Русије Ивану V и Петру (Великом) и царици Софији, Константин Бранковеану је, између осталог, писао: „Моја је служба да подносим невоље и да трпим напасти, и чак да пролијем своју крв у име Христа и Господа нашег Бога за веру, за своју Свету, православну и апостолску Цркву, једину истиниту, и такође за нашу земљу”. Било је то истинско исповедање вере, али и пророштво.

Смрт великог владара и његових синова оставила је дубок утисак на савременике, чак и на нехришћане. Забележена је са гнушањем у малобројним европским новинама тога времена, али и у неким дипломатским извештајима послатим из Цариграда. Као што се и очекивало, мученичка смрт породице Бранковеану имала је широк одјек у души румунског народа, који их је опевао у народним песмама и баладама. Давне 1730. године устаљена је у писаном виду народна песма, која је и раније кружила по Молдавији, под називом Повест Његовог величанства Константина војводе Бранковеануа из Букурешта. У XIX веку Василе Александри записао је у народу познату баладу, у којој је нашироко представљено мучеништво „Бранковеануа Константина/ Древног бојара и владара хришћанина”. Између осталог, био је назначен и предочени му предлог да пригрли исламску веру: „Остави закон хришћански/ И пређи у турски”, на што је побожни владар одговорио: „Нека Господ по својој вољи учини/ Чак и све када би ме посекли/ Нећу свој закон оставити”.

Убрзо после погубљења петорице правоверних новомученика, којима се придружује и ризничар и саветник Јанаке Вакареску, грчки митрополит Калиник Хераклијски (†1726) саставио је „Молбени канон владару Влашке Константину Бранковеануу“, од којег су сачувана четири потресна тропара. Један од тропара гласи: „Ужеже се данас за љубитеље празника свећњак са пет свећа које обасјавају вернике, и празник са пет зрака светлости, Бранковеануа чувеног заједно с  његовом децом”.

Једна од служби новострадалницима за Христа састављена је и у мунтенским манастирима и кружила је у рукопису. Наводимо из ње по један тропар и икос с последовања вечерња:

Тропар, глас 5:

„Цветове Румуније тајинске, равне древним мученицима, Светога владара Констанина Бранковеануа, заједно с његовим синовима, Константином храбрим, Штефаном чудесним, Радуом хвале достојним, Матејем најмлађим али с умом савршеног мужа, Јанакеа Вакарескуа, ревнитеља душом… сви треба да хвалимо и песмама њихову невиност да блаженом називамо, јер се моле Господу да се спасу душе наше”.

Икос:

„Као благоверне слуге Човекољупца, Бога, узети унапред пребрзо, избављајући нас свега злог, дајте нам и слово мудрости, да бисмо могли хвалити ваша страдања.

Радуј се, Константине Бранковеану, владаре и мучениче Христов, који си владао страстима.

Радуј се, витеже међу мученицима, Јанаке, хвале достојни.

Радуј се, Константине Бранковеану, блажене, који си мужевним срцем постидео гаднога муфтију.

Радуј се, Штефане, изабраниче међу мученицима, који си се усудио да узвишеним речима окараш поганога султана.

Радуј се, премудри Радуле, истински ревнитељу Христов.

Радуј се, Матеје дивни, најмлађи међу браћом а највећи међу мученицима…

Радујте се сви скупа и узносите молитве за нас, да нам се опросте грехови, да починемо у покајању, да бисмо, спасавши се, могли заједно с вама певати Богу: Алилуја!”

Многобројне службе и народне песме које су побожно помињале кончину петорице Бранковеануа, настале убрзо по њиховом страдању, показују да су они већ тада сматрани правим мученицима или исповедницима православља. Зато је Свети синод Румунске православне цркве, на својој седници 20. јуна 1992. одлучио да: „од сада па до краја векова, благоверни владар Константин Бранковеану, заједно са својим синовима Константином, Штефаном, Радуом и Матејем и са саветником Јанакеом, буде частвован са светима у чети мученика Православља, помен да им се чини службама и похвалним песмама на дан 16. августа, будући уписани у синаксар, богослужбене књиге, и у Календар Румунске православне цркве”. Такође је одлучено да се штампају њихово житије и служба, а лик да им буде иконописан на иконама и у црквама, напоредо са другим светима румунског рода.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића

Фото: basilica.ro