Свети ратници 30/17. јуна
СВЕТИ МУЧЕНИЦИ МАНУИЛ, САВЕЛ И ИСМАИЛ
Мануил, Савел и Исмаил били су Персијанци, рођена браћа, од угледних родитеља, оца незнабошца и мајке хришћанке. Мајка, као што их одоји својим материнским млеком, тако их од најранијег детињства задоји и хришћанском побожношћу и однегова у страху Божјем, а блажени презвитер Евноик препороди их бањом светог крштења и научи их Светом писму. Када су постали пунолетни узети су на војне дужности, телом служећи персијском цару Аламундару, а духом небеском цару, Господу нашем Исусу Христу.
Аламундар их је послао цару Јулијану Одступнику ради преговора о миру. Када је злогласни цар, приликом празновања једног од незнабожачких празника, сазнао да су они хришћани, упркос општепризнатим међународним обичајима, ставио их је на тешке муке због њихове вере у Христа, наговарајући их и присиљавајући да се одрекну свога Бога и принесу жртве идолима.
Мучитељ Јулијан говорио им је: „Вас је, добри људи, цар ваш послао к нама као људе верне њему и расположене према нама, да устројите жељени мир између оба царства. Но тај се мир може устројити јединио помоћу узајамног пријатељства и слоге. Међутим, каква слога може бити између вас и нас и каква љубав ваша према нама када ви јуче не хтедосте да узмете учешћа у нашем празновању и да се наслађујете весељем у част оних богова које и ви Персијанци поштујете? Ето Персијанци, као и ми поштују сунце, месец и звезде и пресветлу огњену силу и остале богове. Зашто онда ви одбисте да им заједно с нама укажете поштовање и не узесте удела у нашем свеопштем служењу боговима, макар ради тога да би наши услови за закључење мира били јачи и чвршћи? Ако ви пак презирете и ниподаштавате наше богове и нисте наши једномишљеници, онда то значи да сте ви дошли к нама, не ради утврђења мира, него ради разорења мира и ради обновљења непријатељства и рата”.
На то свети мужеви одговорише: „Ми смо дошли к теби од нашег цара ради утврђења услова мира; да ваши војници не прелазе нашу границу, нити наши војници вашу, да не пустошимо једни другима земљу и да наши трговци слободно и несметано одлазе у вашу државу и излазе из ње, исто као и ваши у нашу. Ето, ради тога смо ми послани к теби, а не ради расправљања о боговима. Сваки нека поштује Бога каквог хоће и како хоће.
Због вере не бивају ратови међу царствима, него распре, непријатељства и борбе, настају због градова, покрајина и њихових граница. А ти оставивши преговарања о миру, због кога смо послани к теби, почињеш да говориш о стварима ради којих нисмо послани. Јер ти не разговараш с нама о благостању твоје царевине и о мирним односима са нашим царством, које се граничи са твојим, него разговараш о боговима и распитујеш се о вери. Ако пак хоћеш, онда знај: иако смо по рођењу Персијанци, ми смо по вери хришћани, од родитељке наше васпитани у побожности и од духовног оца нашег, презвитера Евноика, утврђени у истинитој вери. И у нашем отачаству бејаше много таквих који су хтели да нас одврате од Христа Бога нашег ка идолопоклонству али не успеше, јер благодаћу Господа нашег ми остадосмо непоколебљиви и непобедиви у исповедању вере наше. А надамо се и сада у помоћ Господњу, да нас и овде нико не може одвратити од свете вере наше и убедити да служимо демонима, јер је служење демонима бесмислено, препуно прелести, заблуда и лажи”.
Свети отац Јустин пише како је мучитељ, испунивши се гневом рекао: „Како се ви, простаци и незналице, који чак ни грчки језик не знате, усуђујете да тако безочно, тако безумним речима, ружите веру нашу, коју држимо ми, људи образовани који смо у потпуности изучили књижну мудрост? А није нам непознато и ваше учење. Ви знајте да сам ја некада изучавао и ваше хришћанске књиге, али увидевши да је у њима све сама лаж, ни трунке истине, ја их тог часа одбацих, да не бих због нејасности у њима, пао у неку заблуду. И ко је од оних људи, који верују вашим књигама и поступају по њима, икада показао себе добрим и савршеним и шта је славно и незаборавно учинио? Стога вам саветујем: оставите то детињасто и ништавно умовање и верујте ономе чему одавно уче најбољи философи. Ако пак не желите послушати мој корисни савет, онда ћете, против своје воље, послушати, због мука на које ћу вас одмах ставити”.
На то свети одговорише: „Ми смо од Господа нашег научени – не бојати се оних који убијају тело, и не мислити шта треба одговарати онима који нас муче, јер ће нас сам Дух Свети укрепити у страдању и дати нам речи и слободу у одговору. Ми те дакле питамо: какво безумље видиш у нама ти, који сматраш себе мудријим од свих људи? Ко је безумнији: да ли онај који је познао јединог истинитог Бога, Створитеља свега, и побожно Га поштује, или онај који, оставивши живог Бога, клања се бездахној твари, камењу и дрвећу, и чему другом сличном? Ваистину је безуман онај који уместо Бога поштује мртву ствар, а разуман је онај који служи Богу живоме, јер прва дужност човечијег разума јесте: знати Бога Творца свог, даваоца свих добара, и веровати у Њега, и служити му усрдно. Не знати Њега, Творца и Добротвора свог, и служити непријатељу свом – душегубном демону, то је крајње безумље. И древни философи ваши, боравећи у тако погубној заблуди, само изгледаху мудри, а у самој ствари беху крајње безумни, по речи светог апостола: Кад се грађаху мудри, полудеше (Рим 1, 22) и помрачи се неразумно срце њихово (Рим 1, 21). Ето, ти си раван њима, па си чак и гори од њих: јер они беху у својој заблуди, не знајући и никада раније не исповедајући праву веру, а ти, просвећен светим крштењем и васпитан у хришћанству, одрече се Христа Бога, и сада сви који знају истинитог Бога називају те, уместо хришћанином – Јелином, уместо побожним – незнабошцем и безбожником”.
Силно разјарен речима светих мученика, мучитељ Јулијан сместа нареди да их ставе на жестоке муке. Најпре их обнажише и на земљу положише, па их сировим каишевима бездушно бише по леђима и стомаку. Затим их обесише на мучилишту, високо им приковавши на дрво руке и ноге, па им железним гребенима стругаше тело. А мученици Христови, јуначки трпећи тешке муке, подизаху очи ка небу и мољаху се Господу, говорећи: „О, Владико! Ти си и сам био прикован на дрво од неверних Јевреја и Својим страдањем и смрћу на крсту искупио грехе света, погледај на нас који сада висимо на дрвету приковани и овим свирепим стругањем тела лишавани, а пошто је природа наша немоћна, пошљи нам с неба помоћ и олакшање у патњама, јер само надајући се у Тебе, ми се усудисмо ући у овај подвиг. Како су љуте, и горке ове муке, Ти сам, Господе, знаш и видиш, али из љубави према Теби, о сладчајши Исусе, оне су нам слатке!”
Док се свети мученици тако мољаху, изненада пред њих стаде анђео Господњи. Но, њега видеше само свети мученици, а нечисте очи безбожника не беше удостојене тог виђења. Утешивши страдалнике, анђео им даде тако олакшање у мукама да они више ни најмање не осећаху болове од рана, као да у туђем телу трпе те муке.
Потом Јулијан нареди да мученике скину са мучилишта, па им као подсмевајући се рече: „Видите како вас штедим, не предајући вас на теже муке, јер се надам да ћете ви, стављени на ове мале муке, постати наши једномишљеници”. А свети мученици, схвативши добро заводљивост тих речи, одговорише му са великом неустрашивошћу: „Не мисли, нити се надај, непријатељу Божји, да ћемо се ми поколебати у Христовој вери. Ево, мучи, колико хоћеш тела наша, ми смо готови трпети све. Јер и ране и огањ, и мач, и све друго што је страшније од тога, ми ћемо сматрати пре за сладост него за муку, јер смо готови да све то са највећим задовољством трпимо за возљубљеног нам Исуса!”
Видећи да Мануил, као најстарији међу браћом мученицима, говори више и смелије од друге двојице, безакони цар Јулијан нареди да га одвоје и одведу у страну. Затим са осталом двојицом, Савелом и Исмаилом, поче лукаво разговарати, говорећи им: „Ма да сте деца истих родитеља, ипак нисте исте нарави. Ваш најстарији брат није достојан ни назвати се вашим братом, јер је тврдоглав, зао, хвалисав, свадљив и бестидан; не расуђујући правилно, и остајући упорно у безумљу свом он и вас вуче за собом и не да вам да изаберете оно што је боље по вас. А ви сте, како видим, добре нарави, кротки, несавладиви, благоразумни. Стога послушајте сада мој савет: оставите свога брата нека пропада у сујетној заблуди својој и у безумном противљењу свом, а ви приступите обожавању богова наших, па ћете добити од њих велику милост, а од нас велике дарове и почасти.
Но, свети мученици, не желећи ни да слушају лукаве речи цареве, почеше громко осуђивати лукавство његово и пљувати безумље његово. А Јулијан, запаливши се понова гневом, нареди да их одведу на мучилиште и да им ребра пале свећама. Јуначки трпећи те муке, мученици су све време славили Бога, а ругали се мучитељу. Потом Јулијан нареди да понова доведу Мануила, упрежући се да га час ласкањима, час претњама примора на идолопоклонство. А када виде да је он као стена непоколебљив у Христовом вероисповедању, поче га понова мучити, као и браћу његову. Свакоме од њих заби у главу по гвоздени клинац, а под нокте на рукама и ногама укова им оштре шипке. Напослетку их осуди на посечење мачем и нареди да им се тела спале”.
Када су свети мученици изведени на место погубљења, звано Константиново, они пред проливање крви своје узнесоше к Богу последњу молитву, говорећи: „Боже предвечни, беспочетни, Ти си све из небића привео у биће, Ти си у последње време ради спасења нашег умањио Себе, у обличју слуге боравио с људима и претрпео крст, да би нас ослободио од окова греха и учинио наследницима царства Твога, – прими у миру слуге Твоје и приброј нас к сабору оних који су Ти од памтивека угодили, јер ми ради светог имена Твог добровољно примамо ово посечење мачем и одлазак из овог живота; – и обрати к Теби, милосрдни Владико, овај обманом ђавољом заробљени народ, који нас у таком мноштву окружава, и дај им просвећење ума и прав разум, да би, познавши Тебе јединог истинитог Бога, Теби јединоме служили и спасење добили”.
Док се свети мученици тако мољаху, чу се глас с неба који им је говораше: „Ходите, да примите венац славе, јер добро завршисте подвиг свој”.
Светим мученицима бише одсечене чесне главе седамнаестог дана месеца јуна. А када нечестиве слуге хтедоше да изврше друго наређење свог поганог цара: да спале тела Христових мученика, тог часа се, по наређењу Божјем, затресе земља, а место на коме су лежала света тела Христових мученика раседе се те земља прими тела светих мученика и сакри их, да их се више не би дотакла прљава рука мучитеља и да их сила огња не би претворила у пепео. Преплашене слуге побегоше, а многи од присутних, видевши такво чудо, повероваше у Христа и, одбацивши јелинску заблуду, присајединише се хришћанима.
После два дана, током којих су хришћани непрестано, дан и ноћ, на том месту узносили молитве ка Господу, земља се понова раседе и изнесе на површину тела светих мученика, која су из себе изливала неисказани миомир. Испунивши се великом радости, верни са љубављу узеше тела светих и чесно их погребоше на дивном месту. И од гроба светих мученика обилно се изливаху исцељења свима болесницима.[i]
Цар Јулијан их је погубио 362. године.
Када је персијски цар чуо како је Јулијан нечовечно усмртио његове изасланике, спремио је војску против њега. Цар Јулијан је 5. марта 363. године пошао на Царство персијско, уверен у своју победу, но потучен је до ногу и сам је срамно погинуо, на свеопшту радост и подсмех.
[i] Ј. Поповић, Житије светих за јун, Манастир Ћелије, Београд, 1996, 415–419.
