Свети ратници 21/8. јула

Наша света Црква данас прославља светог великомученика Прокопија и свете мученике Никострата и Антиоха

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ПРОКОПИЈЕ

Свети Прокопије рођен је у Јерусалиму као син Христофора, славног човека, сенаторског порекла, хришћанина, и мајке незнабошкиње. Световно име било му је Неаније. Након очеве смрти мајка га је васпитавала потпуно у духу римског идолопоклонства. Дала га је да изучи све световне науке и понудила цару да га узме у војну службу.

Видевши га лепог, кршног и веома паметног, цар Диоклецијан (284–305) одмах га је толико заволео да га је узео у свој двор. Убрзо га је произвео за војводу и упутио у египатски град Александрију, да тамо затире хришћане. На том путу десило се Неанију оно што и некада гонитељу хришћана Савлу: ноћу је почео јак земљотрес, уз страшну грмљавину и севања муња, онда му се јавио Господ. Чуо је глас: „Неаније, куда идеш и на кога устајеш?”

У великом страху Неаније је упитао: „Ко си ти Господе? Не могу да те познам”. Тада се у ваздуху појавио блистави крст, као од кристала, а из крста је долазио глас: „Ја сам Исус, распети Син Божји… Овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом”. Тај догађај потпуно је променио живот војводе Неанија. Дао је да се направи исти онакав крст какав је видео и, уместо да крене против хришћана, кренуо је с војском против Агарјана. Они су стално ударали на Јерусалим, одводили оне који су се налазили изван града, а нарочито су хватали жене и узимали их за себе. То исто су чинили и по околним селима.

Кренувши против Агарјана војвода се у срцу молио: „Помози ми, надо моја, Христе Боже!” И дошао му је глас с неба: „Надај се, Неаније, јер сам ја, Господ Бог твој с тобом!” Када је чуо тај глас војвода је постао још смелији, страховито је потукао непријатеља и све заробљенике ослободио. У тој бици погинуло је шест хиљада Агарјана, а од Неанијевих војника нико није био ни рањен ни убијен. У „Канону Часном Крсту”, између осталог, можемо прочитати да је крст вернима сила и моћ, избавитељ и противник непријатељима, победа и утврђење хришћанима; да је он штит и бедем необориви, велико оружје Христово и непобедива, силна победа; да је, даље, крст зна­мење одважности, и да противнике слама; да је он истребитељ непријатеља, лук, и оружје, и мач; најзад, да је крст оружје које не постиђује и сила непобедива. Из тога, наравно, постаје јасно да, по речима „Канона”, крст има велику моћ на бојном пољу и непријатељи га се морају плашити.

А какву поуку из овога треба да извуку православни војници? Прво: да полазећи у битку увек снаже своју веру у Господа, Распетога на крсту, молећи се за Његову свесилну помоћ и заступништво; друго: да свако неизоставно но­си крст на грудима својим; треће: да се, полазећи у бој, обавезно осени крсним знамењем, и четврто, да се у тим моментима изговара или молитва: „Нека васкрсне Бог”, или мо­литва Часноме крсту: „Крсте часни, буди ми чувар душе и тела; појавом својом бесове обараш, демоне одгониш, благослов ми дарујеш и живот и моћ, садејством Духа Светога и часним мољењем Пречисте”. Учинимо ли тако, можемо се уздати у то да ће и за време битке Господ над силама бити са нама, да ће нас заштитити од непријатеља и даривати нам победу над њима, те да ћемо се живи и здрави са бојног поља вратити.

     Као победник Прокопије је ушао у Јерусалим и објавио мајци да је хришћанин. Зато што је поразбијао све кипове идола у мајчиној кући, она је отишла цару да се жали на сина. Диоклецијан је наредио свирепом игемону, поглавару Палестине Јусту, да милом или силом војводу Неанија врати римским боговима. Неаније је Јусту рекао: „Ево, ја себе самог приносим на жртву Христу, Богу моме”. Отпасао је са себе војводски појас и бацио га игемону у лице, одричући се царске службе да би био војник Цара небеснога.

После великих мучења бачен је у тамницу, где му се јавио Господ Исус Христос, који га је крстио и наденуо му име Прокопије.

 Уз Прокопијеву помоћ и молитве обратило се Господу Исусу Христу дванаест жена и његова мајка Теодосија, које су мученички пострадале.

Посечен је у Кесарији (палестинској), 303. године.

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ НИКОСТРАТ И АНТИОХ

Након чуда које је свети Прокопије учинио уништивши кипове у идолопоклоничком храму, свети Никострат и Антиох, трибуни (главнокомандујући над војском покрајне), дошли су у тамницу код Прокопија са два одреда војске и молили светога да их уврсти међу војнике цара небескога – Христа Бога. Пошто га је пустио стражар, јер је знао да неће побећи онај који жели да страда за Христа, Прокопије је одвео војнике к епископу тога града, Леонтију, и замолио га да их крсти, а сам се поново вратио у тамницу. Епископ је те ноћи извршио оглашење над војницима, затим их крстио и причестио Светим тајнама – Телом и Крвљу Христовом.

Након тога војници су дошли у тамницу светом Прокопију, који их је поучавао у вери и исповедању имена Христовог, припремајући их за страдање у мукама.

Сутрадан су војници пред игемоном (управитељем једне области) Јустом исповедили да су хришћани. Он их је дуго наговарао да се одрекну Христа, па кад нико није поклекнуо, наредио је да се казне смрћу и посеку изван града. Тада су посечена и оба трибуна – Никострат и Антиох. Доведен је и Прокопије да то све гледа не би ли се уплашио видевши смрт толиких војника. А он се, гледајући на њихов подвиг, радовао духом и молио за њих Христу Богу да их до краја укрепи и да душе њихове прими у небеско царство.

Тако су нови војници Цара Христа, положивши душе своје за њега, у тријумфу прешли са земље на небо.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића