Свети ратници 13. јула/30. јуна

13. 07. 2025. urednik

Наша света Црква данас прославља светог кнеза Андреја Богољупског и светог мученика Василија војника.

СВЕТИ КНЕЗ АНДРЕЈ БОГОЉУПСКИ

Андреј је био син великог кнеза Јурија Долгорукова и унук Мономаха. Због његове дубоке мудрости савременици су га називали Руски Соломон. Био је украшен свим даровима природе. Свеноћна бдења и молитве држао је не мање од монаха, кротак, милосрдан према сиротињи, удовицама и убогима. Име које му је остало до данас, Богољупски, говори о његовом великом подвижништву Био је први великоруски кнез, са престолом у Владимиру. У том граду подигао је велелепну Успењску цркву и раскошно је украсио. Осим тога, подигао је многе манастире, украсио многе цркве, био хранитељ сиротиње, монаха и монахиња.

Једном приликом руски кнез Андреј Богољупски морао је да крене у рат против Бугара. Пошто је био благоверни кнез не само по титули него и на делу, он се увек држао правила да се пред војском његовом носи икона Спаситељева и часни крст, те да се војска никада не упути на непријатеља пре него што узнесе топле молитве пред том иконом и пре но што војници, сви до једног, не целивају часни крст. Вера кнежева није остала узалудна: колико год су покушавали, непријатељи отаџбине нису успевали да се одрже пред лицем православне војске. Гордост и сила њихова били су разбијени до те мере да скоро сви њихови градови падоше под власт победника. Да ова победа није била само плод храбрости војника, него да је пре свега заслужена вишњом помоћи, необориво доказује необична светлост небеска која је и за време најжешће битке исходила из иконе Спаситељеве и од часног крста и коју су сви приметили.

На браник отаџбине није довољно кренути само војничким оружјем. Такво оружје имаће и непријатељ, па према томе, оно није само по себи кадро да осигура победу. Није довољно кренути са храброшћу, са љубављу према цару и отаџбини. То је све добро, али исто таква осећања могу покретати и непријатеље. Значи да је потребно још нешто имати приликом поласка у рат. Шта је то? Ево шта: у рат се полази не само са материјалним него и са духовним оружјем, тако што се војник огради вером и наоружа молитвом и надом. Тек тада се заиста може очекивати и успех и победа.

Полазећи у бој није довољно уздати се искључиво на властиту храброст и снагу, нити је довољно одушевљавати се само љубављу према цару и отаџбини. Разуме се, све је то потребно, али најважније је и најнеопходније позвати Бога у помоћ и на Њега јединога положити сву наду и све уздање своје. Није случајна народна мудрост и порука: „Кренеш ли у рат, моли се са великим усрђем. Да, снага и храброст неће помоћи онде где Бог ускрати Своју помоћ. Голијат је био и силан и храбар, а Давид неискусан и млад. Али пошто се први надао само на своју снагу, а други на помоћ Божију, управо је овај други победио и његовим мачем му је одсекао главу”.

Ево још једног примера победоносне снаге вере и молитве. Када је Јудеје напао Сенахирим, цар асирски, са огромном војском, цар Језекија и војници почели су да се моле заједно са пророком Исаијом. „И вапијаху к небу”, – говори се о томе у Светом писму, и шта се догодило? – „И посла Господ анђела који поби све јунаке и војводе и кнезове у војсци цара асирскога, те се врати са срамотом у земљу своју” (2 дн 32, 20–21). Томе се нема шта додавати. И сами видите шта значи имати веру и молитву у борби. Зато крећући против непријатеља, пре свега настојте да учврстите у себи веру и усрдност према молитви; молите се дан и ноћ, и Господ над силама покориће непријатеље под ноге ваше, колико год они снажни и бројни били. Ово је дело већ одавно доказано.

Свети Андреј, строги ревнитељ правде, водио је живот чист, испуњен врлинама, узоран. Управо зато што је био веома правдољубив, праведан и правичан, 30. јуна 1174, издајнички су га убили блиски људи у селу Богољубову. Његове свете мошти пронађене су нетрулежне 1702. године и почивају у Владимирској саборној цркви. Празнује се и 4. јула.