Свети ратници 13. августа/31. јула
СВЕТИ ПРАВЕДНИ ЕВДОКИМ
Свети Евдоким, родом из Кападокије, области у Малој Азији, био је син побожних родитеља. Служио је у војсци као млади официр у време цара Теофила (829–842). Водио је живот испуњен врлинама и држао се заповести Божјих, пребивајући у посту и молитви. Марљиво је читао и изучавао Божје књиге, чинио обилну милостињу сиромашнима и удовицама и помагао цркве и манастире. Чувајући своју девственост био је толико целомудрен да нити је разговарао, нити гледао било коју жену. Само је мајку примао, синовски је поштовао и са њом разговарао. Клонио се празнословља и многословља, а лаж, клевете и осуђивање других није хтео ни да слуша. Душу је украшавао хришћанским врлинама и зато је одолевао свим светским искушењима и нападима страсти. Због тога су га сви волели и поштовали.
Познајући га као таквог, цар Теофил му је поверио дужност војводе кападокијског пука и послао га у херсијанску област, у Малу Азију, да управља народом. Евдоким је мудро управљао, чинећи сваку правду и пред Богом и пред људима. Његове тајне подвиге и врлине нико није могао ни знати ни испричати, осим свезнајућег Бога, који једини испитује срца и помисли наше. Њему је тај блажени и праведни муж служио свим срцем и свом душом својом и потпуно му угодио.
Упокојио се са само тридесет три године. О томе како се упокојио испричали су они који су тада били поред њега. „Када се он, лежећи на болесничкој постељи, приближи к смртноме часу, он сазва своје домашње и заповеди им са заклетвом, да они, по исходу душе његове, не гледају тело његово, нити га омивају, нити га опремају, него да га сахране у оделу и обући који су на њему. Затим наредивши да сви изађу из собе и затворе врата, он стаде узносити Богу молитву, коју неки чуше кроз врата. У молитви он мољаше да кончина његова никоме не буде позната, као што и живот његов, који је имао тајне подвиге своје, није био никоме познат. Заблагодаривши Богу за све, он напослетку рече: ’У руке Твоје, Господе, предајем дух свој’, и изиђе из тела, и отиде ка Господу. А домашњи његови сахранише га онако како им беше заповедио”.
Његове мошти, које су имале чудотворну благодат, исцељивале су од сваке болести. Тако се најпре неки човек по имену Илија ослободио нечистог духа, затим је оздравило дете коме су биле руке одузете, а друго дете, одузетих ногу, проходало, једној жени исцелила је љута рана само што је земљу са гроба светог Евдокима ставила на њу. Сазнавши за та и многа друга чуда која су се дешавала на месту где свети почива, његова мајка је дошла у харсијански крај. Угледавши хумку и око ње мноштво људи који су дошли ради исцељења, пала је преко ње, говорећи му са сузама: „Чедо моје слатко, светлости очију мојих, откуда теби та велика чудотворна сила? Откуда таква исцелитељна благодат? Зацело је то дато теби од Бога за твој тајни велики труд, којима си угодио Господу своме! Блажена сам ја међу мајкама што сам се удостојила да будем родитељка таквога сина, и ја већ не нижем ридања за тобом као мајка за умрлим чедом, него приносим духовне песме као пријатељу Божјем, који живи са Богом”.
Мајка је наредила да се откопа гроб њеног сина и отвори сандук. Тело светог Евдокима било је цело, лице светло као живо, и уста у својој природној лепоти, иако се већ осамнаест месеци налазио у земљи. Изгледао је као жив, само заспао, а диван мирис се ширио око њега. Обукавши чесно тело у нове хаљине, опет су га са страхопоштовањем положили у сандук. Мајка је имала жељу да узме и са собом у Цариград однесе чудотворно тело свога љубљеног сина, но житељи те земље нису јој то дозволили, говорећи: „Премда ова звезда изађе из твоје утробе, али у нас зађе; и поново јасније засија чудесима. Премда од тебе ниче ова добра лоза, али у нас роди слатко грожђе целебне благодати. Да је Бог хтео да чудотворне мошти Његовог угодника буду на другом месту, зар га Он за живота не би могао вратити тамо откуда је к нама дошао?! О, добра мајко, не противи се промислу Божјем и не завиди нам на таквом дару; доста је теби те дивне славе што си родила таквог светитеља!”
Када је чула њихове речи, мајка је ућутала. Провела је неколико дана на синовљевом гробу, опростила се са свима, па се вратила свом дому. Јеромонах Јосиф постао је чувар чесних моштију светог угодника и доста је времена проводио тамо. Једном приликом он је тајно ноћу узео праведникове мошти и побегао са њима у Цариград. На том путу догодила су се разна чудеса. Где год се путем задесио болесник, био је исцељен. Доневши чесне мошти светог Евдокима у Цариград, јеромонах Јосиф их је предао његовим родитељима. Они су се неисказано обрадовали, и не само они него и цео град. Родитељи су убрзо сребром оковали чесни кивот свога светог сина и положили га у Цркву Пресвете Богородице, коју су сами подигли.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
