ЗАКЛЕТВА БОГУ, НАРОДУ И ОТАЏБИНИ
Први пут након поновног успостављања верске службе у Војсци Србије војници православне вероисповести имали су прилику да непосредно пре полагања војничке заклетве 18. јуна у Ваљеву учествују на Светој литургији, причесте се и целивају Свето јеванђеље и Часни крст
У време кад је Србија била кнежевина и краљевина полагање заклетве пратио је верски обред, уз учешће свештеника одговарајуће вероисповести. Да се лепе традиције враћају у Војску Србије, могло се видети и средином јуна у Ваљеву, када су први пут након поновног успостављања верске службе у Војсци Србије војници православне вероисповести имали прилику да непосредно пре полагања војничке заклетве присуствују Светој литургији. Како истиче пуковник др Саша Милутиновић, начелник Одељења за веру, жеља најодговорнијих старешина из верске службе је враћање светлим традицијама српске војске, „да се војник заклиње Богу, народу и отаџбини”. – С тим циљем предлoжили смо да у процесу планирања и реализације полагања војничке заклетве буде укључено и предавање војног свештеника „У почетку беше Реч”, које је реализовано у склопу вечерње службе дан уочи полагања заклетве. На литургији уочи свечаног чина свим припадницима Војске Србије који полажу војничку заклетву, а који изразе жељу да учествују на богослужењу, омогућено је причешће, кропљење освећеном водицом, целивање Светог јеванђеља и Часног крста – каже пуковник Милутиновић и подсећа да је на свечаној бини током војног дела церемоније полагања војничке заклетве, у одећи по прописима Српске православне цркве, присуствовао војни свештеник. – Обрадовала нас је чињеница да је тог дана у Ваљеву више од сто војника присуствовало богослужењу. Верска служба у Војсци Србије организована је ради остваривања слободе вероисповести, јачања духовних и моралних вредности припадника Војске Србије, неговања војничких врлина и патриотизма, као и обликовања грађанске одговорности – истакао је пуковник Милутиновић.
ДУГА ТРАДИЦИЈА
Војничка заклетва је током историје наше војске имала вишеструки значај. Представљала је најважнији елемент у изградњи морала сваког војника. Војничка заклетва први пут се помиње 1334. године, у време цара Душана. Све до увођења стајаће војске у Србији, она је била неформална и разликовала се у зависности од тога да ли је полагана кнезу Лазару, хајдучким харамбашама или устаничким војводама. Први званични акт који говори о полагању заклетве у модерној српској војсци садржан је у Закону војном од 31. августа 1839. године. Начин полагања заклетве разликовао се у зависности од чина. Официри су се заклињали тако што су стављали леву руку на Јеванђеље, а десну дизали у висину десног ока, држећи састављена три прста. Подофицири и војници су, стојећи испред Јеванђеља, дизали десну руку и изговарали текст заклетве који је био исти за све. До Другог светског рата заклетва је имала наглашену верску компоненту, а уједно је величала најзначајније војничке и државне симболе. Својим садржајем обједињавала је љубав према Богу и отаџбини, а војници су се обавезивали на поштовање претпостављених.
Аутор: Владимир Вјештић
Извор: Магазин „Одбрана“ бр. 350 од јула 2021. године, стр. 47.
Фотографије: Медија центар „Одбрана“ – Јово Мамула
