Свети ратници 4. јуна/22. маја
Наша света Црква данас прославља Светог мученика Јована Владимира, краља српског и страдање Светог мученика Василиска.
СВЕТИ МУЧЕНИК ЈОВАН ВЛАДИМИР, КРАЉ СРПСКИ
Краљ Јован Владимир, из Захумља, био је кнежевског порекла. У другој половини X века постао је владар Дукље и осталих предела Илирије и Далмације, са престоницом на западној страни Скадарског језера. У раној младости провео је извесно време код доброг војсковође, учећи се ратној вештини и витештву, бележи о њему древни словенски летописац поп Дукљанин. У себи је спојио витештво и побожност, право хришћанско благочешће. Добро је изучио Свето писмо, а према беднима и сиромашнима био веома милосрдан.
Мудро је владао, због чега су га поданици веома волели. Слао је учитеље да народ поучавају православљу, а јеретике обраћају истинитој вери. Подизао је цркве и манастире, болнице и странопријемнице. Краљ на земљи и моћни владар, био је кротки слуга небескога цара Христа и царства Божјег. Мудар, милосрдан, кротак, „човек правичан и мирољубив и пун врлина”, како је о њему писао византијски хроничар Скилица (из XI века). Велико је чудо и велика Божја благодат бити краљ и посветити се, јер ако је икоме на овом свету тешко постати свет, то је ваистину тешко једноме краљу.
Краљ Владимир је водио тешке борбе и са унутрашњим и са спољним непријатељима. Изнутра са јеретицима, а споља са завојевачима: бугарским царем Самуилом (976–1014), који је владао Бугарском и Македонијом и грчким царем Василијем II (976–1025), који је владао Византијом.
Владика Николај Велимировић о краљу Владимиру беседи: „Ретко да је човек имао тако многобројне и тако надмоћне непријатеље као што их је имао овај кротки и благородни краљ. Непријатељи његовог маленог народа били су његови непријатељи; непријатељи вере хришћанске били су његови непријатељи. Два човека, као два љута риса, крвили су се у то време о власт на Балкану, и као два огњена вулкана дуго су потресали ово полуострво: Самуило, цар бугарски, и Василије, цар византијски. Владимир је био крив обојици; био је крив не зато што је био опасан или неверан било једном или другом, него је био крив зато што је био жив.
У одмору од међусобног крвљења они су, час један, час други, нападали на Владимира. Но, овај духовни атлет, који у животу није водио ниједан нападачки рат, водио је одбрамбене ратове са несравњивом храброшћу, стрпљењем и надом у Бога. Може се слободно рећи да је Владимир победио оба своја надмоћна непријатеља. Победа је била већ и то што је од њих сачувао свој народ и државу до смрти своје. Али у два наврата он их је победио и на бојном пољу. Његова тактика састојала се у повлачењу с војском у непроходне албанске планине и у – молитви Богу, чиме је он стварно победио и Самуила и Василија. И ако је Владимир био храбар као нико други у његовом народу, он је ипак избегавао проливање крви, чак и непријатељске. И то је био један од разлога, зашто се овај, у истину хришћански војсковођа, повлачио у планине”.
Када је бугарски цар Самуило са великом војском кренуо у рат против краља Владимира, он се, не желећи проливање крви и љубећи више мир него рат, повукао са војском у планину Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило је опколио и ту гору на којој је био свети краљ са својом војском.
Цар Самуило је послао гласника краљу Владимиру са поруком да се преда са читавом војском. Краљ је то одбио, али се нашао издајник, Јуда, кнез тога места, који је издао Владимира цару Самуилу. Пред заробљавање краљ Владимир је сакупио све своје око себе и овако им говорио: „Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч јеванђељску која каже: ’Добар пастир полаже душу своју за овце своје’. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и добровољно предам тело своје смрти, него да ви пропаднете од глади и од мача”. Опростивши се са свима, отишао је цару Самуилу, који га је свезаног послао у свој престони град Преспу (крај Охрида) у тамницу.
Царева ћерка Косара, блага и смирена, пуна мудрости и разума божанског, у тамници је упознала Владимира. Молећи оца да јој дозволи да се уда за дивног краља, на крају је рекла: „Знај да ћу пре умрети него што ћу поћи за другога”. Након венчања Владимира и Косаре, Самуило је вратио зету његову земљу и још му доделио Драчку.
Зашто је Косара, која је из превелике љубави пошла за Јована Владимира, после извесног времена постала незадовољна њиме и стала на страну Владимирових потајних непријатеља? Данас је тешко то и разумети, али некада су српски војници дубоко веровали да се ратник мора држати даље од жене. Човек који се у рату раслабљава са женом, губи битку и губи живот. Ако се нада победи и у животу и у рату, човек мора имати целога себе у својим рукама, усправљена, усредсређена, крепка.
Владика Николај пише да је ту тајну знао и свети краљ Владимир: „Чист и светао као ангел на земљи, он је био приморан да целога живота буде у борби, час физичкој, час духовној, час ради спасења свога народа, час ради спасења своје душе. Његова спољашња сила ни издалека није била равна сили његових непријатеља. Тај недостатак у спољашњој сили он је могао попунити само унутрашњом силом. Унутрашњу силу даје човеку девственост душе и тела”.
Као што су Самуил и Василије хтели физички да разоре и упропасте Владимиров народ, тако су јеретици, крстоборци и иконоборци хтели духовно да га разоре. Владимир је добро знао која је вредност православне вере и јединства народа у вери, зато се морао одлучно супротставити тим тровачима народне душе. Ништа теже витезу није него водити борбу са силним сплеткарошима, подземним шаптачима и ровцима, пише владика Николај. У тој борби краљ Владимир се није служио оружјем, већ је као изврсни познавалац Светог писма и велики човекољубац, успевао да многе јеретике врати у православну веру.
Самуилов синовац Владислав убио га је на превару, одсекавши му главу, 22. маја 1015. године. Нетрулежне и мироточиве мошти светог Јована Владимира почивају у његовом манастиру код Елбасана у Албанији.
Велики српски родољуб Владимир није мрзео ни Бугаре, ни Грке, ни Арнауте. Не само да их није мрзео, него их је све волео како само свети човек може волети људе и народе. Ту његову љубав осетили су сви балкански народи, зато су га сви прославили током пуних десет векова. О том родољубљу светог Владимира, српском и светосавском, Владика Николај каже: „Волети свој народ – који светац и која света књига то забрањује? Ко је икад изразио своје родољубље тако пламено – готово безумно као апостол Павле који каже: ’Истину говорим тако ми Христа не лажем – желео бих да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по тијелу’ (Рим 9, 1–4). Но то није сметало великом апостолу да својом љубављу обухвати и Јевреје и Јелине, и мушки и женски пол, и да буде јеванђелист незнабошцима исто онако као и Израиљцима.
У историји балканских народа свети Владимир светли као највећи пример правог родољубља, које је права супротност шовинизму. Страх од Бога и љубав према Богу, који је Творац свих људи и народа, то је главни извор и главно надахнуће Владимировог родољубља. Само онај ко се страши Бога, страши се и штетити своме народу. Само онај ко љуби Бога, може љубити свој народ. Једини извор родољубља је, дакле, у Богу. Сви неверници су лажни родољуби.
Родољубље многих данашњих људи, и у Европи и на Балкану, има најчешће негативан карактер: оно означава само мржњу према суседним народима. Често се онај ко гласније клевета и грди суседне народе сматра за већег родољуба. Такво родољубље је у основи лаж и као свака лаж не производи ни мир ни добру вољу међу народима, него злобу и рат”.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАСИЛИСКА
Василиск је био војник, рођак светог Теодора Тирона, и страдао за Христа 308. године, у граду Амасији, у време гоњења хришћана, које је предузео цар Максимин (305–311). У току његовог мучења догодило се више чуда Божијих. Његов мученик Агрипа, намесник у граду Амасији, који је наредио да Василиска посеку мачем, убрзо је полудео. Када је у лудилу на губилишту узео мало крви мученикове и привезао за појас, оздравио је, а након тога се крстио. Над моштима светог Василиска касније је подигнута црква у којој су се многи исцељивали.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
