Свети ратници 3. јуна/21. маја
Наша света Црква данас прославља Светог равноапостолног цара Константина Великог, Свети благоверног кнеза Константина Муромског и децу његову Михајла и Теодора.
СВЕТИ РАВНОАПОСТОЛНИ ЦАР КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ
Цар Константин рођен је 274. године у Нишу. Његови родитеља нису били хришћани, али су с благонаклоношћу гледали на хришћанство, у време када се незнабожачки свет одлучио да огњем и мачем збрише хришћанство са земље.[i] Промисао Божја припремала је међу самим царевима – гонитељима хришћанства – покровитеља цркве Христове у лицу цара Константина Великог, који још за живота доби назив: равноапостолни. Десница Господња га је постепено, на разне начине, припремала за изабрани сасуд славе Божје.
Константинов отац Констанције Хлор царевао је у западној половини Римске царевине[ii]. По спољашњости и званичној дужности био је идолопоклоник, а у души далеко од незнабожачког сујеверја. Признавао је једног истинитог Бога, Њему се јединоме клањао он и сав дом његов, што се може видети из следећег случаја. С намером да испита расположење својих дворјана објавио је: „Ко хоће да ужива моје поверење и љубав и остане где је, тај се мора поклонити боговима мојим и заједно са мном принети им жртве. Ко пак не пристаје да то учини, тај нека иде из мога двора куда хоће, јер не могу да будем заједно са неједновернима”.
Дворјани су се поделили у две групе. Прву групу су чинили они који су волели овај свет и славу његову више него Христа Бога, па су пристали на царев предлог. Другу су чиниле истинске слуге Христове, они не пристадоше на царев предлог и почеше напуштати своја висока звања и почасти о одлазити из царевог двора.
Видевши то Констанције врати истинске хришћане, који су напуштали двор и рече им: „Пошто видим да верно служите Богу своме, ја желим да вас имам за своје слуге и пријатеље и саветнике, јер се надам да ћете и мени бити верни као што сте верни своме Богу”. А онима који пристадоше да се одрекну Христа и поклоне идолима рече: „Вас не желим да имам у своме двору, јер када не остадосте верни своме Богу, како ћете бити верни мени?”
И тако постиђене, он их удаљи од себе, а верне слуге Божје он приближи себи и постави их за управитеље у својој области. На тај начин, док је Диоклецијаново гоњење пламтело по свим покрајинама огромне Римске царевине, у области Констанцијевој хришћани су живели у миру и благодати. Али да се не би оглушио о вољу Диоклецијана, најглавнијег од царева, Констанције допусти да се поруше неке хришћанске цркве.
Јустин (Поповић) пише да је благонаклоност Константиновог оца према хришћанима, обраћење ка Христу његове матере, свете Јелене, и његове сестре Констанције[iii], у младу душу Константинову посејало љубав према истинитом Богу и његовом закону и положило темељ за његово будуће делање. Године своје младости Константин је морао проводити на Диоклецијановом двору у Никомидији, где је био узет као залога верности његовог оца Констанција према врховном цару Диоклецијану. На Диоклецијановом двору Константин је добио праву слику незнабожачког начина живота и мишљења: ташту надувеност, раскош, пијанство, необуздани разврат мисли и живота, сплетке, лицемерно поштовање тобожњих богова, пакост према поштоваоцима истинитог Бога. С друге стране, он је био у могућности да упозна живот – хришћанских верника: ту су и старци и старице, и младићи и девојке, и простаци и учени мудраци, па чак и деца, доказивали истину, чистоту и узвишеност вере својим делима, својим животом испуњеним врлинама, својим исповедништвом, па и својом смрћу. Јер у то време буктало је најужасније гоњење цркве Христове, у коме се на свима странама показивало јунаштво хришћана и њихово непобедиво трпљење.[iv]
После смрти Констанција Хлора, Константин је са 32 године, 306. проглашен за цара Галије и Британије. По угледу на свога оца, према хришћанима се мирно односио, јер их је ценио као марљиве и верне поданике. Кад се зацарио, у Римској царевини царевало је шест царева, сви у међусобној завади. Задовољан облашћу наслеђеном од оца, Константин није желео да се меша у међусобну борбу других сацарева. Он је говорио: „Ја сам се отуђио од осталих сацарева, јер сам видео дивљачност њихових нарави”.
Отац Јустин пише да, после Галерија који умре 311. године од страшне болести, и Максимина, управитеља Сирије, који 313. изврши самоубиство, у источној половини Римске царевине остаде као једини владар Ликиније, који се потом ожени Константиновом сестром. У западној половини, у Италији, после поновног царевања Максимијановог, зацари се изнова Максенције, насупрот жељи римског народа. Константин га признаде за цара у Риму, па му упути и миротворно изасланство. Али Максенције није хтео мир са Константином, нити га је називао царем, пошто је желео да буде једини господар у свима земљама и областима Римске царевине. Учврстивши се у Риму, Максенције стаде чинити неправду људима, не само да је гонио хришћане, него је и своје незнабошце мучио. Убијао је угледне сенаторе и одузимао њихова имања, насртао на честите домове, отимао сенаторима жене и кћери, страсно се бавио мађијама и гатањем. Због своје свирепе тираније и страшне покварености он беше целом Риму врло тежак и одвратан. Стога Римљани тајно упутише молбу цару Константину, који је са својом мајком Јеленом живео у Британији, да дође и избави их од тог тиранина. Константин најпре упути Максенцију писмо, пријатељски му саветујући да престане са тиранијом. Али Максенције га не послуша и не поправи се, него се још више озлоједи, па се поче припремати за рат против самог Константина.[v]
Сазнавши за све то, Константин 312. године одлучи да крене у војни поход против Максенција, који је имао много бројнију војску. Максенције се чврсто уздао у своје богове, које је желео умилостивити приношењем на жртву много деце, девојка и трудних жена. Осим тога, магијама и чинима оградио је себе и своју војску, па је на својој страни сабрао велику силу демонску. При таквом стању ствари, Константину је било јасно да није доста уздати се само у људске силе и средства, него треба имати неку вишу помоћ, помоћ одозго.
„Размишљајући о несрећном стању царевине, која узалуд иште заштиту од бездахних идола, размишљаше о помоћи Божјој, указаној много пута и оцу његовом и њему, о политичким превратима који су се збили на његове очи, о срамној погибији трију лица, која су заједно с њим делили врховну власт у империји, он увиде да је безумље држати се узалуд непостојећих богова и остајати у заблуди после толиких доказа. Усред таквих узбудљивих размишљања, Константин стаде узносити молитву Богу оца свога, да му Он сам открије истину о Себи, да му да храбрости и пружи десницу Своју у предстојећем потхвату. И ова молитва његова би услишена: Господ му се ускоро сам јави, утеши га и упути шта треба да ради. Јевсевије, савременик догађаја, казује оно што је сам лично чуо од цара Константина: ’Једном после подне’, причао је цар, ’када се сунце већ поче клонити западу, ја својим очима видех на небу Крст Господњи, направљен од звезда, који је сијао јаче од сунца, и на крсту написано: Овим побеђуј!’
То видеше и сви војници, и војвода Артемије, који беху поред цара, и чуђаху се, али их и страх поче хватати, јер су незнабошци сматрали крст за рђав предзнак, као знак несреће и смрти, пошто су на крсну смрт били осуђивани разбојници и злочинци. И сам цар Константин беше у недоумици и питаше се: ’Шта значи ова појава?’ Но, наредне ноћи цару се у сну јави сам Господ Христос, и опет показа знамење чесног крста, и рече му: ’Начини овакав крст, и нареди да се носи пред твојом војском, и ти ћеш победити не само Максенција, него и све непријатеље твоје’.
Уставши од сна, цар исприча велможама своје сновиђење. Затим позва веште мајсторе и нареди им да на заставама израде чесни крст од злата, бисера и драгог камења, описавши им облик и изглед јављеног му знамења; усто нареди својим војницима да направе крсни знак на свима својим оружјима, на шлемовима и на штитовима. Поражен дивним виђењем, Константин одлучи у души да не поштује другог Бога, осим Христа који му се јави. И позва к себи хришћанске свештенике, и упита их: ’Ко је тај Бог и какав је смисао знамења које видех?’Саслушавши њихов одговор: о једином Богу, о тајни оваплоћења Његовог Сина Јединородног ради спасења људи, о крсној смрти Господа Исуса који победи силу смрти, о крсном знамењу које му се јавило као о победном знаку, Константин свесно и потпуно постаде хришћанин у души. Од тога времена он стаде усрдно читати Свето писмо, и стално поред себе имађаше свештенике, мада још не беше примио свето крштење”,[vi] пише отац Јустин.
Исти отац пише: „Призвавши Христа Бога као помоћника и заштитника, Константин са свом својом војском, пред којом је ношен чесни крст, крену из Галије у Италију против Максенција. А Максенције, пошто боговима принесе раскошне жртве и саслуша гатаре, осионо пође са великом војском у сусрет Константину. Штићен спасоносним знамењем крста, Константин, после три судара са противником дође до пред сам Рим. Ту му нанесе одлучан ударац и коначан пораз. Сам Максенције даде се у бекство, али кад би на мосту преко реке Тибра, мост се по дејству силе Божје сруши и он се удави са одабраним коњаницима својим, као некада Фараон са војском својом. Константин уђе у Рим свечано као победилац, а народ га је дочекао са великом радошћу. Свестан да је победу однео Божјом помоћи, Константин је узносио велику благодарност Богу што је силом часног и животворног крста победио тиранина и нареди да се у средини града истакне застава са крстом. А потом, када захвални Римљани поставише статуу у част новога цара, Константин нареди да се у руке те његове статуе стави и учврсти високо копље у виду крста, са следећим натписом на њему: „Овим спасоносним знамењем ослободих ваш град од јарма тираниновог и повратих римскоме народу пређашњи сјај и славу”.
Пошто на тај начин постаде управитељ целе западне половине Римске царевине, Константин, први од царева, 313. године издаде закон, познати Милански закон о слободи вере, којим објави потпуну слободу вере за све народе у царевини: многобошцима остави да обављају обреде свога богопоштовања, а хришћанима одобри да се слободно клањају јединоме истинитоме Богу. За тим законом дошао је читав низ закона, благопријатних по цркву Христову: забрана крсне смрти, укидање крвавих игара у циркусу, престанак многобожачких жртвоприношења, кађење у свечане дане; заведено је празновање недеље, забрањене су судске расправе и уопште рад недељом. Сирочад и беспризорна деца, бедни и убоги, примљени су под царско покровитељство. По свима градовима настали су празници обновљења и освећења цркава; свуда су се слободно узносиле песме и захвалне молитве Богу; епископи су се несметано састајали и већали о потребама Цркве. Понекад је и сам цар Константин присуствовао тим скуповима, уносио се у питања вере и радо чинио све за добро хришћанског друштва. Он је свештенослужитеље ослободио од свих несвештеничких дужности и од данка, као што су и незнабожачки жреци били слободни од данка, да би се могли потпуно посветити служби Богу. Он је вратио Цркви не само гробља и сва места која је одузео гонитељ него је још поклонио неколико великих здања, званих базилике, која су употребљавана као суднице, а која је било лако преобратити у цркве. Он је препустио право пастирима да решавају спорове и несугласице међу хришћанима. Цар Константин је на своме шлему носио монограм „Христос”,[vii] као очигледан за све знак његовог побожног поштовања Христа Бога. Он је својим војницима прописао молитву, коју су они били дужни читати сваке недеље, јер је она била исповедање срдачне вере самога цара и стварала је расположење према Свемогућем Даваоцу добара и Помоћнику у свим пословима.
Такво држање цара изазва међу хришћанима одушевљење. Савременик свети Јевсевије овако описује то време: „Сада је светао и ведар дан, без икаквог облака, обасјао Цркву Христову зрацима небеске светлости. Ми треба да смо свесни, да наша срећа премаша наше заслуге. Ми смо запрепашћени благодаћу Виновника тако великих дарова. Ми се како треба дивимо Њему и говоримо с пророком: Ходите и видите дела Бога, који учини чудеса на земљи (Пс 45, 9). Људи сваког узраста, мушког и женског пола, радујући се свом душом, умом и срцем узносе молитве и благодарења Богу”.[viii]
За то време на Истоку је царевао Ликиније, велики мрзитељ хришћана. „Оженивши се Константиновом сестром 313. године, у прво време није се усуђивао да се противи свом моћном шураку, него је чак потписао Милански закон о слободи вере. Али ускоро, пошто после смрти цара Максимина, постаде пуновласни господар целога Истока, он поче притешњавати и унижавати хришћане. Бојећи се да не изгуби своју царску власт и подајући се клеветама представника идолопоклонства, он је затварао и рушио хришћанске храмове под изговором, да се у њима моле за Константина а против њега и захтевао је од свих, нарочито од своје војске, незнабожачку заклетву и приношење жртава идолима. Оне који га не би послушали, он је слао у прогонство, стављао на ужасне муке, па и убијао. Колико је био подозрив и свиреп, не само према хришћанима, него и према другима, показује и ово: он је предао на смрт жену и кћер свога бившег покровитеља, Диоклецијана, и побио сву децу цара Максимина, цара Севера и цара Галерија.
Ликинијеви односи и према Константину нису могли да буду и нису били пријатељски. Ту је било и лукавства и дволичности: уверавао је Константина у своје пријатељство, а потајно га је мрзео и радио му о глави. Но његова лукавства нису успевала, и међу њима је, не једанпут, долазило до раздора, који су се завршавали ратом. Константин је остајао победилац, али је, обмањиван лажним уверавањима зета, закључивао са њим мир. Но, ипак су се односи међу њима током времена заоштравали све више и више. Најзад је Ликиније престао да скрива своје замисли против Константина и ступио у отворену борбу. Године 323. међу њима се распламти жесток рат. Тај рат је требало да коначно реши судбину хришћанства у Римској царевини, која је обухватала ’сву васељену’.
Оба цара скупише велике војске, и спремаху се за одлучујућу битку. Изгледало је да је изумируће незнабоштво кренуло у рат против хришћанства, које се јавило у свету да обнови човечанство. Уочи битке, окружен жрецима и гатарима, Ликиније сабра одабране војнике и своје најбоље пријатеље у хладовиту шумицу, где су стајали идоли, обави свечано жртвоприношење, и обраћајући се присутнима рече: ’Пријатељи, ево наших богова, које треба обожавати, као што су нас томе учили наши преци. А старешина непријатељске нам војске, одбацивши отачке обичаје, примио је лажна схватања и прославља некаквог туђег, непознатог Бога. Срамним знамењем његовим, крстом, он срамоти своју војску. Уздајући се у њега, он је подигао оружје, не толико противу нас, колико противу богова. Сам ће исход показати ко је у праву а ко у заблуди, ако ми победимо, онда је јасно да су наши богови – истинити богови, а ако однесе победу Константинов Бог, туђи Бог кога ми ниушта не сматрамо, онда нека га обожава. Али је ван сваке сумње да ће наши богови победити. Зато полетимо смело са оружјем у рукама на безбожнике!’
Напротив, Константин се пред битку удаљавао у свој шатор и тамо се молитвом и постом припремао за борбу. У тим судбоносним тренуцима он је вршио смотру своје прошлости: сећао се многобројних опасности у којима се налазио и које је срећно пребродио; сећао се срамних погибија гонитеља хришћанства, и јуначког и спокојног умирања следбеника Христових, и видећи у свему томе промишљање Свевишњега, он је и себе и свој потхват поверавао небеском руководству и заштити. Хришћани пак усрдно су се молили за цара, свога покровитеља; свето знамење вило се међу пуковима Константиновим и одушевљавало надом на небеску помоћ. Са побожношћу је војска Константинова гледала у то победно знамење, а непријатељи су га са страхом посматрали. Ликиније је сам уверавао своје војнике да не треба да обраћају пажњу на непријатељске заставе, ’јер су оне, – говорио је он, – страшне својом силом и непријатељске нама’.
Незнабожачки жреци и гатари прорицали су Ликинију победу, али ју је Бог подарио Константину. Ликиније је многократно вршио нападе на противника који је напредовао, али је увек доживљавао поразе и спасавао се бекством. И онда се притворно кајао, молио за мир, па је опет тајно прикупљао нову војску, и тражио помоћ од варвара. Најзад, победа на мору, коју у близини Византије однесе Константинов син Крисп, и битка код Адријанопоља коначно решише исход рата. Ликиније положи оружје, а кроз кратко време би погубљен у Солуну, јер је и после тога био склопио заверу против Константина. Тако 323. године Константин постаде једини господар целе Римске царевине.
Победа над Ликинијем још једанпут, и тако очигледно и опипљиво, убеди Константина, да се земаљска блага и успеси дају поштоваоцима истинитога Бога. И сматрајући себе за смирено оруђе у рукама Свевишњега, Константин овакву хвалу смирено одаје Богу за све своје успехе. ’Неће бити никаква гордост’, вели он у једном од својих указа, ’ако се хвали онај који је свестан да је доброчинства добио од Свевишњег Бога. Моју службу Бог је нашао и оценио као подесну за испуњење Његове воље. Почевши од Британског мора, ја сам уз помоћ Божанске силе одгонио све страхоте које су ме сретале, да бих род људски, васпитаван под мојим утицајем, призвао на служење свештеном закону и под руководством Бога узрастао у преблажену веру… Ја сам чврсто веровао, да сам обавезан принети великоме Богу сву душу своју, сво дисање, све што постоји у дубини мога ума’.
Тако настројен у души, Константин после победе прошири и на хришћане Источне царевине она права која су имали хришћани на Западу. Он и на Истоку забрани да се у име цара приносе жртве идолима. За управитеље области бирао је првенствено хришћане, старао се о обновљењу и подизању цркава, враћао хришћанима имања која су им била одузета у време гоњења. У једном указу његовом стајало је: ’Наређујемо да се имања врате свима онима, који су их изгубили, пролазећи неустрашиво и јуначки, славно и божанствено поприште мучеништва, или постали исповедници и стекли себи вечну наду и оне који су били лишени имања, приморани да се селе, пошто нису пристали пред гонитељима да се одрекну своје вере’. У случајевима где није било блиских сродника, одузета имања хришћанима предавана су месним црквама. Приватна лица, од којих су узимана мученичка имања, добијала су накнаду из државне касе.
Константинова хришћанска осећања изражена су нарочито и потпуно у једном његовом распису обласним управитељима. ’Сада’, обраћа се он Богу, ’молим Тебе, велики Боже, буди милостив и благонаклон према Твојим источним народима и преко мене, слуге Твога, даруј исцељење свим обласним управитељима… Под Твојим руководством ја сам започео и довршио дело спасења, увек носећи испред Твоје знамење, ја сам водио победоносну војску и где год је тражила нека друштвена неопходност, ја сам следовао том знамењу Твоје силе и гонио непријатеље. Зато сам Ти ја и предао своју душу, добро окушану у љубави и страху, јер искрено љубим име Твоје и с побожним поштовањем стојим пред силом, коју си Ти много пута очигледно показао и којом си веру моју укрепио… Хоћу, да народ Твој ужива спокојство и мир. Хоћу, да слично вернима и заблудели уживају пријатности мира и тишине, јер такво стање може и заблуделе извести на пут истине. Нека нико не узнемирава другога… Људи паметни треба да знају, да ће само они живети свето и чисто, које Ти сам призовеш да почивају под светим законима Твојим, а који се одвраћају, нека, ако им је воља остану у свом лажном учењу… Нека нико не наноси штету другоме. Што је један сазнао и схватио, то нека употреби, ако је могуће, на корист ближњега, а кад је то немогуће, онда треба да га пусти, јер једна је ствар – добровољно примити на себе борбу за бесмртност, а друга – бити приморан на то силом… Удаљујући савест од свега рђавог, користимо се сви дарованим нам благом, то јест благом мира’”.[ix]
О крштењу цара Константина, отац Јустин Поповић казује: „По промислу Божјем, који све уређује на корист људима, цар Константин се разболе од врло опасне и неизлечиве губе, и беше у ранама сав од главе до пете. И довођаху к цару многе врло мудре лекаре и врачаре, не само из Римскога царства него и из Персије, али му све то нимало не поможе. Затим дођоше к цару Јупитерови жреци са Капитола и рекоше: ’Ако се не окупаш у крви мале деце и не умијеш док је још топла, не можеш се излечити, а учиниш ли то, одмах ћеш оздравити и нема ти другог лека осим овога’.
Цар посла на све стране да покупе малу децу ради потребне крви. И донесоше на Капитол много деце, одојчади. А кад дође дан у који је требало да се деца покољу, цар крену на Капитол где су жреци имали да му спреме купање у крви. И гле, стече се мноштво жена које чупаху косе своје и ноктима кидаху лица своја, кукајући и горко наричући. Цар упита, због чега оне толико плачу. А када сазнаде да су то мајке деце која су имала бити поклана, сажали се на њихово горко ридање и сузе, и рече: ’О, како је огромна нечовечност оних што ми саветоваше да пролијем невину крв! Није сигурно да ћу оздравити и ако се окупам у невиној крви. Па и кад бих насигурно знао да ћу се излечити, боље је да ја један трпим болест, него да пролијем крв толике дечице која ми никакво зло нису учинила, и да њихове мајке у неисказану жалост и тугу вргнем’. Рекавши то, врати се у двор, и нареди да мајкама врате дечицу читаву, и још да свакој даду злата из царских ризница, и да их отпусте с миром.
Видећи такво милосрђе царево, преблаги Бог узврати му двоструким здрављем: телесним и душевним. Јер посла к њему своје врховне свете апостоле Петра и Павла, који му се, кад он спаваше, јавише у виђењу стојећи крај постеље његове. И упита их цар, ко су и откуда су. А они му рекоше: ’Ми смо Петар и Павле, апостоли Исуса Христа; Он нас посла к теби да те упутимо на пут спасења; и да ти покажемо бању у којој ћеш повратити здравље и тела и душе; и да ти обећамо од Бога живот вечни што си поштедео децу и поклонио им привремени живот. Позови дакле епископа Цркве, који се из страха од тебе скрива у гори Сорактес, и послушај његово учење: он ће ти показати купатило у коме ћеш се очистити од сваке нечистоте, и изићи из њега здрав и душом и телом’. Рекавши то, свети апостоли отидоше од њега.
Цар се трже иза сна, утом уђе к њему лекар по обичају и он рече лекару: ’Није ми више потребно ваше лечење, јер се надам божанској помоћи’. И рече му да иде. Затим нареди да свуда траже епископа Цркве и да га чесно доведу к њему. А када нађоше епископа и доведоше к цару, он га прими с поштовањем и љубављу, јер сам устаде, срете га и пријатељски загрли. Затим упита епископа: ’Има ли у вас неких богова који се зову Петар и Павле?’ Епископ одговори: ’Царе, у нас је један Бог, који створи небо и земљу и све што је на њима. А Петар и Павле о којима говориш нису богови, него слуге Божје, који проповедаше по васељени име Христово, па најпосле и крв своју пролише за Господа свог, јер их Нерон погуби’.
Чувши то, цар се обрадова и рече: ’Молим те, епископе, покажи ми њихове ликове, ако их имаш изображене на слици, да бих сигурније сазнао, да ли су то они који ми се у сну јавише’. Епископ одмах посла ђакона да донесе икону светих апостола Петра и Павла. И када цар виде ликове апостола на икони, рече: ’Заиста, то су они које видех’. И подробно исприча епископу своје виђење, и замоли га да му покаже такво купатило, у коме би се могао очистити од душевне и телесне губе, као што му у виђењу рекоше апостоли. Свети епископ Цркве рече цару: ’Царе, у то купатило не можеш ући док најпре не поверујеш чврсто у оног Бога кога су проповедали апостоли што ти се јавише’. Цар одговори: ’Када не бих веровао да је Исус Христос једини Бог, никада не бих позвао к себи твоју светост’. На то му свети рече: ’Најпре треба да постиш, и да молитвом и сузама и исповедањем грехова својих умилостивиш Бога. Стога скини са себе порфиру и круну на смирење и нареди да се затворе идолски храмови, и да им престану приносити жртве. Дај слободу хришћанима који су у прогонству, и пусти оне који су у оковима, буди добар према онима који ти се обраћају молбама, и свакој праведној молби изићи у сусрет и дај од имања свог обилну милостињу сиротињи и обећај да ћеш све то стварно учинити’. Епископ метну руку на њега, помоли се Богу, поучи га, и отиде.
Сазвавши све верне, епископ Силвестар нареди им да и они посте и моле се, еда би престало гоњење на цркву Божју и развејала се тама идолопоклонства, те засијала свима спасоносна светлост. А крштење Константиново би одложено за касније.[x]
Одмах издаде цар заповест да нико не сме хулити на Христа нити злостављати хришћане и подиже у царском дому свом цркву у име Спаситеља Христа. Нареди да се слободно крсте сви који желе да буду хришћани, а да беле хаљине за крштење узимају из царских ризница. Крсти се у то време врло много људи и из дана у дан увећаваше се црква Христова, а идолопоклонство опадаше. И настаде радост велика код хришћана, јер их беше тако много у Риму да хтедоше већ да протерају из града све који не желе да буду хришћани. Али цар запрети народу говорећи: ’Бог наш не жели да Му ико приступа на силу и под морањем, него ако ко добровољно и благонамерно приступа Њему, тај Му је по вољи и Он га милостиво прима. Стога нека сваки слободно верује како хоће; и нека један другога не гони’. Таквој наредби царевој људи се веома обрадоваше, јер допушташе свима да слободно живе, сваки у својој вери и по својој слободној вољи.
Не само у Риму, него и у целом свету настаде радост међу вернима, јер свуда стадоше ослобађати окова и пуштати из тамница верне, мучене за Христа. Исповедници Христови се враћаху из прогонства, а они који су се из страха од мучитеља крили по планинама и пустињама, слободно долажаху својим домовима и свуда гоњење умуче, и насиље престаде.
Поставши јединим владарем целе Римске царевине, и објавивши слободу вере у целом свету, Константин није остао ’млак’ (Отк 3, 15), у свом царском животу. Одрекавши се незнабоштва и ставивши се на чело хришћанског друштва, он је у хришћанству гледао најважнији ослонац царевине, основно јемство моћи и напретка државе, која је, по његовом мишљењу, дужна крчити пут ка слободном, непринудном уважавању царства Божјег на земљи и указивати и давати средства за васпитавање и усавршавање рода људског у духу Христовом. Као отворени покровитељ хришћана, Константин није био вољен у Риму, где је било још много незнабожачких обичаја и нарави. И он сам није волео Рим са његовим Пантеоном, где су били сабрани незнабожачки богови свих покорених народа, те је ретко и нерадо посећивао стару престоницу. Римљани, благодарни ослободиоцу за избављење од тиранина Максенција, нису схватали и нису могли како треба да оцене делатност цареву. У њему су они гледали нарушиоца својих стародревног поретка, непријатеља своје вере, тесно везане са политичком величином Рима. Њихово незадовољство и роптање, чак завере и покаткад отворене побуне, подстакли су Константина на мисао да сагради себи нову престоницу, град хришћански, који ничим не би био везан за незнабоштво. Константину се допадао положај древног маленог града Византије на обалама Босфора, обележеног поморском победом над Ликинијем, и он га изабра начинивши од њега нову престоницу империје. Он је сам, у свечаној процесији, одредио крајње границе новом граду и почео градити велелепне грађевине. Пространи дворци, водовод, купатила, позоришта украсише престоницу. Она би испуњена ризницама пуним уметничких предмета, довезених из Грчке, Италије и Азије. У њој се нису градили храмови посвећени незнабожачким боговима. Главни украс новога града били су храмови посвећени истинитоме Богу, у чијем зидању је узимао живо учешће сам цар, покровитељ хришћана. Он се чак лично старао и о снабдевању тих храмова богослужбеним књигама.
Прожет дубоким религиозним осећањем, Константин је у новој престоници уредио свој свакодневни живот према захтевима побожности и светости. Сам његов дворац био је очигледни одраз његовог хришћанског настројења. Царске дворане биле су уређене по угледу на цркву и цар је својим усрђем према побожним делима давао пример другима. Он се свакодневно у одређене сате затварао у неприступачне одаје, насамо разговарао с Богом и у молитвама просио оно што му је било потребно, а понекад је и своје дворјане звао да узму учешћа у тим молитвама. Он је са нарочитом побожношћу проводио недељу и петак. У те дане прекидао је обичне послове и сав се посвећивао служби Богу. Саговорници његови били су ’тајници Речи Божје’ – епископи и свештеници. Његови службеници и стражари одликовали су се чистотом живота и врлинама. Хришћанин – домаћин двора стављао је на све хришћански печат. У главној дворани на позлаћеном своду био је изображен крст од драгог камења и злата. Над главним улазом у царске палате, на највиднијем месту, стајала је оваква слика: лик царев, изнад његове главе крст, а под ногама његовим змај, ринут у бездан. Смисао слике је овај: змаја, непријатеља рода људског, Константин је у лицу гонитеља хришћанства – незнабожачких царева, ринуо у бездан погибли спасоносном силом крста.
Нова престоница би названа по имену свога оснивача: Константинопољ, односно Константиноград (Цариград). Настанивши се у дивној престоници, цар Константин није могао остати равнодушан према поруганој колевци хришћанства – Светој земљи, у којој је Господ Исус живео, страдао, умро и васкрсао. Имајући изузетно побожно поштовање за знамење крста, он је веома желео да прослави само Живоносно Дрво на коме беше распет Цар и Господ. Али као војник који је пролио много крви, он је сматрао себе недостојним да то учини сам лично. Ту благочестиву намеру његову оствари његова чесна мати, царица Јелена, коју он посла у Јерусалим, снабдевши је пуномоћјем и богатим даровима.
Цар Константин је сазвао Први васељенски сабор на коме је осуђена аријевска јерес и утврђено Православље. Обраћајући се Сабору, мољаше оце да мирољубиво реше спорна питања. ’Бог ми је помогао’, говораше он тада, ’да свргнем нечестиву власт гонитеља, али је за мене несравњено болнија од сваког рата, и несравњено погубнија од сваке крваве битке, унутрашња међусобна борба у Цркви Божјој’. Осудивши аријанство потпуно и одлучно, оци Сабора одлучише да вернима дају тачно исповедање православног учења – Символ вере. И свети оци Сабора саставише Никејски символ вере, општеобавезан за целу Васељенску цркву.
Последње заседање Васељенског сабора одржано је у Никеји, у царском дворцу 25. августа 325. године. Праштајући се са оцима Сабора, цар их је у својој опроштајној речи молио да имају мир међу собом. ’Чувајте се, говораше им он, горких спорова између себе. Нека нико нема зависти према онима који показују нарочиту мудрост. Вредност свакога сматрајте заједничким власништвом целе Цркве. Они виши нека не гледају осионо на оне ниже: Бог једини зна ко је боље. Савршенства ретко где има и треба бити снисходљив према слабијој браћи; мир и слога скупоценији су од свега. Спасавајући неверујуће, имајте на уму да није могуће убедити свакога ученим расуђивањем. Поуке треба саображавати према различним расположењима свакога, по угледу на лекаре који своје лекове употребљавају према врсти болести’.
После тога цар Константин је живео још десет година и увек се верно држао никејског исповедања вере, и ревносно се старао да у своме царству утврди дух хришћанске побожности. Поседујући опште и богословско образовање, он је водио разгранату преписку са представницима Цркве по питањима вере, побожности и устројства хришћанског живота, а неретко је и у своме двору, иступао пред скупом дворјана и народа с поукама о вери и побожности. Необично трудољубив, цар није трпео нерад. Великодушан и врло скроман, он није волео овације. Стојећи сам на великој моралној висини, Константин је желео да све који су долазили с њим у додир подигне до те висине. Тако једном приликом он уразуми велможу зеленаша на следећи начин. Позва га к себи, па га ухвати за руку и упита: ’До каквих размера ћемо довести своју похлепност?’ Затим, обележивши копљем на земљи простор у величини човекова раста, рече му: ’Када би ти стекао сва богатства овога света и загосподарио свим стихијама земље, не би добио ништа више од оваквог парчета земље, но и то је питање, да ли би се удостојио и њега!’
Другом једном приликом, саслушавши ласкаву реч једног лица од положаја, које називаше цара блаженим и говораше да ће он, ’удостојен у овом животу да влада над свима, и у оном животу управљати заједно са Сином Божјим’, Константин му одговори нежно: ’Боље је помолити се за цара да се он у оном свету удостоји да буде слуга Божји’.
Дарежљивост царева текла је као велика река. Он је, према сведочанству својих савременика, ’од јутра до мрака тражио коме да учини неко добро’; убоге и уопште људе избачене на улицу, он је снабдевао новцем, храном и одећом. О сирочади се бринуо уместо оца. Девојке, које су остале без родитеља, он је удомљавао. Нарочито је многа добра чинио на Ускрс. У својој новој престоници он је завео обичај да се на Ускршњу ноћ по свима улицама пале високи стубови од воска, као неке пламене буктиње, те је та тајанствена ноћ постајала светлија од дана, а изјутра је цар свим невољнима обилно раздавао поклоне. Тако је радио и о другим празницима и свечаностима.
Последње године, а нарочито последњи дани земнога живота цара Константина, и његова кончина, били су достојни завршетак његове побожне настројености. Још док је смрт била далеко од њега, он се почео припремати за њу. У својој новој престоници он подиже храм у име светих апостола, и у средини би удешена гробница. У почетку није било јасно због чега је то учињено, а потом се испоставило да је благочестиви цар спремио гробницу за себе. Мисао о смрти постаде за цара предмет напрегнутог размишљања, чим он стаде осећати опадање својих физичких сила. Године 337. он последњи пут свечано отпразнова у Цариграду Ускрс и убрзо занеможе. Предосећајући блиску кончину, он се сав предаде светим делима. Често је клечећи ревносно изливао своје пламене молитве пред Богом. По савету лекара, он у то време пређе у град Елеонопољ да се тамо лечи у топлим водама. Но, пошто му од купања у топлим водама не би ништа боље, он пређе у Никомидију. Ту остави завештањем царство тројици синова својих. Своју последњу захвалну молитву Богу цар заврши овим речима: ’Сада се осећам истински блажен, јер имам чврсту веру да сам се причестио Божанском светлошћу и удостојио бесмртног живота’.
Велики и равноапостолни цар Константин предаде своју свету душу у руке Небеског цара – Христа Бога на сам дан Педесетнице 337. године, у својој 65. години. Тело његово би свечано пренесено у Цариград, и сахрањено, по његовом завештању, у Цркви Светих Апостола. И сада свети равноапостолни цар живи вечним животом у царству Христа Бога нашег”.[xi]
СВЕТИ БЛАГОВЕРНИ КНЕЗ КОНСТАНТИН МУРОМСКИ И ДЕЦА ЊЕГОВА МИХАЈЛО И ТЕОДОР
Константин је био потомак светога Владимира, крститеља Русије, и млађи син великога кнеза Свјатослава Јарославича. Од оца је измолио на управу град Муром, насељен незнабошцима, да би тамо увео хришћанство. Кренуо је у Муром са породицом, свештенством, војском и слугама, а испред себе је послао сина Михајла да житеље града припреми за долазак кнеза. Муромљани су убили Михајла и почели да се спремају за бој. Међутим, када је кнез са великом војском дошао пред град, они су се умирили.
Константин је подигао две цркве: Благовештења и Светих Бориса и Гљеба. Муромљани су круто остајали у своме незнабоштву, упркос настојањима кнеза и свештенства да међу њима рашире и учврсте Христову веру. Једног дана група незнабожаца се побунила и чак кренула на Константина. Кнез се помолио Богу и са иконом Пресвете Богородице изашао пред побуњенике. Тај поступак је на побуњенике тако деловао да су се умирили и убрзо изразили жељу да се крсте. Крштење Муромљана обављено је посебно свечано и Константин је тако утврдио веру Христову у том граду, у чему му је помагао и син Теодор.
Благоверни кнез Константин упокојио се 1129. године и сахрањен је у Цркви Благовештења, поред синова Михајла и Теодора. Његове нетрулежне мошти откривене су 1553. године и пренете у Благовештенски манастир, у град Муром.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
[i] Указом цара Диоклецијана од 23. фебруара 303. наређивало се да се хришћанство искорени са свима својим установама и храмовима. Тада је војска жестоко гоњење отпочела пљачкањем и рушењем хришћанског храма у Никомидији, престоници Источне римске царевине, где је одједном спаљено двадесет хиљада хришћана; затим су ужаси гоњења захватили Сирију, Палестину, Малу Азију и Египат с Италијом. О свирепости тих гоњења Лактанције пише: „Када бих имао стотину уста и гвоздени језик, ни онда не бих могао набројати сва мучења која су хришћани подносили:… гвожђе се тупило и ломило; убице су се замарали, и радили на смену, по реду”…
[ii] Ради лакшег управљања огромном Римском царевином, цар Диоклецијан ју је разделио на две половине: Источном је управљао он сам, уз сацаревање цезара Галерија, и живео у Никомидији; а Западној је поставио за цара Максимијана, а за његовог сацара – цезара Констанција Хлора, који је непосредно управљао Галијом и Британијом.
[iii] Константин је био једини син Јелене; Констанција је била кћи друге жене Хлорове, Теодоре, од које је Хлор имао и другу децу.
[iv] Ј. Поповић, Житије светих за мај, Манастир Ћелије, Београд, 1996, 491–492.
[v] Исто, 493.
[vi] Исто, 493–494.
[vii] Тај се монограм састојао из два слова: X и Р, у коме је прво слово покривало друго.
[viii] Исто, 496–497.
[ix] Исто, 497–500.
[x] Цара Константина је крстио епископ Евсавије, 337. године, у Никомидији.
[xi] Ово је шири одломак из Ј. Поповић, Житије светих за мај, 497–515.
