Свети ратници 1. јуна/19. маја

Наша света Црква данас прославља благоверног Владимира Мономаха великог кнеза и светог Димитрија Донског, великог кнеза.

БЛАГОВЕРНИ ВЛАДИМИР МОНОМАХ ВЕЛИКИ КНЕЗ

Владимир Мономах био је најстарији син великог кнеза Всеволода Јарославича, а унук Јарослава Мудрог. Родио се 1053. године, највероватније у Кијеву. Његова мајка била је принцеза Марија, ћерка цара Константина IX Мономаха. Добио је добро образовање, тако да је у борби могао испољити мач витеза и перо писца.

Након смрти великог кнеза Изјаслава, Владимиров отац Всеволод наследио је престо великог кнежевства. Всеволод је волео мир али је непрестано гледао крвопролиће, тако да је Владимир прошао сурову школу, јер му је од детињства припало да помаже оцу. Написао је: „Укупно је мојих великих похода било 83, а мале и не памтим”. У Чернигову је био кнез шеснаест година (1078–1094). За њега се каже да је био: „…леп, великих очију, риђе и кудраве косе, високог чела, широке браде, не висок растом, али крепак и снажан”.

Његов отац Всеволод упокојио се 1093. године. Владимир није желео, иако је на то имао право, да уместо оца ступи на великокнежевски престо, већ га је препустио Изјаславовом најстаријем сину, избегавајући сукобе и борбу између браће.

Упокојиo се 19. маја 1125, у 73. години живота. Осећајући немоћ, отишао је на место које је било покропљено Борисовом крвљу, и ту, у цркви њему посвећеној, предао је дух свој Богу. Тело му је сахрањено у кијевском Храму Свете Софије. Увек су му сузе текле кад се молио за вољено отачаство и народ.

СВЕТИ  ДИМИТРИЈЕ ДОНСКИ ВЕЛИКИ КНЕЗ

Свети благоверни велики кнез Димитрије Донски, рођен 1350. године, био је син великог кнеза Јована Красног и велике кнегиње Александре. О његовом детињству мало се зна. Одрастао је у изобиљу, васпитан у слави и поукама корисним за душу. Од најранијих дана заволео је Бога.

Још као дете предавао се духовним разговорима, није празнословио и кривословио. Није волео људе зле нарави и избегавао их је, говорећи само са добрим људима. У детињству на њега је посредни утицај имао свети митрополит Алексеј, који је био друг и саветник Димитријевом оцу Јовану. После смрти великог кнеза Јована Јовановича Красног, улога митрополита Алексеја није била само духовна подршка, већ је фактички постао глава руских кнежевина. На њега је пала одговорност за ток свих политичких збивања у Русији, а деветогодишњем Димитрију заменио је оца. До смрти, 1378. године, био је један од најближих људи великом краљевском дому. Његово васпитање омогућило је Димитрију да развије високе квалитете. Од детињства је требало да учи да побеђује себе, да гледа у лице смрти и да дејствује у средини за њега потпуно непознатој.

Суздаљском кнегињом Јевдокијом Димитријевном оженио се 1366. године. Читав живот је морао да ратује са многобројним непријатељима. Осим супротстављања страним нападачима, морао је да се бори и против унутрашњих непријатеља, кнежева појединих области. Ниједно значајно државно решење велики кнез није доносио без благослова Цркве.

Три духовна горостаса имала су кључни утицај на његов животни пут. То су свети Алексеј, преподобни Сергије и Фјодор Симоновски, који је касније постао архиепископ ростовски. Сваки од њих дао је посебан допринос у развоју великог кнеза. Руковођење митрополита Алексеја, које је трајало све до његове смрти 1378. године, било је практичног карактера и за Димитрија Јовановича није значило само школу духовног живота већ и управљања државом.

Велики кнез Димитрије Јованович био је успешан политичар, државни функционер и ратник. За време његове владавине десила су се значајна померања у политичком животу земље. Подизање Москве започео је од изградње сопственог дома, а у основи његовог великокнежевског дома налазио се примеран хришћански брак. Породични живот текао је под духовним руковођењем светог Алексеја, а касније Фјодора Симоновског. Утицао је и преподобни Сергије: од дванаесторо деце Димитрија Јовановича, два сина је крстио игуман Троицког манастира.

Велика кнегиња Јевдокија Димитријевна била је ученица преподобног Сергија. Водила је подвижнички породични живот. Изградила је читав низ манастира и храмова, и у Москви, и у Перејаславле-Залеском, граду резиденцији великог кнеза. Москви, као знак сећања на Куликовску битку, поклонила је Цркву Богородичиног рођења у Кремљу. После смрти Димитрија Јовановича, велика кнегиња Јевдокија замонашила се у Манастиру Вазнесења Господњег у Москви, који је сама основала. Остатак њеног живота био је пун аскетских подвига и чуда. Кнегиња је канонизована.

Древни књижевник пише о Димитрију Јовановичу: „Био је овенчан царским венцем, али је живео анђеоским животом. Постио је и молио се. Руководио је руском земљом седећи на престолу, али је у души помишљао о молитви у самоћи. Царски је венац носио, а у монашко одело сваки дан хтео да се обуче. Почаст и славу од целог света је примао, а Крст Христов на плећима носио. Строго је постио и сваке недеље се причешћивао. Хтео је да се Богу представи са најчистијом душом”.

Изградио је велики број нових манастира и храмова. По благослову преподобног Сергија он је, 1378. године, наложио да се у Успенском строминском манастиру скупе молитвеници из целе руске земље, да би духовно подржали Русију. Очекивала се пресудна битка са Златном хордом.

Димитрије Јованович је, 1378. године, зауставио и разбио велику татарску војску Мамаја, која је планирала не само да упадне и опустоши рјазањске земље већ и да дође до саме Москве.

Победа у бици на реци Волги била је генерална проба за битку на Куликовом пољу. Велики кнез је тридесет година био окружен утицајем најумнијих светих људи његовог времена. У тој благотворној атмосфери његов је дух стекао крепост и слободу. Привикао је да дејствује надајући се у једнога Бога, и те 1378. године, када му је Бог био помоћник, он је смогао снаге да иступи против Хорде. Под утицајем Цркве у његовој се души родила и учврстила идеја о јединственој руској земљи. Сматрао је да Татарима треба да се супротстави не само Московско кнежевство него и сви делови Русије који настоје да ослободе родну земљу и сачувају веру Православну.

Димитрије је, заједно са братом Владимиром Андрејевичем и ратницима, кренуо да се помоли Животворној Тројици у Храм Светог Сергија и да прими његов благослов. Свети Сергије не само да га је благословио за предстојећи велики подвиг већ је за трпезом и предсказао коначно погубљење Мамаја, а Димитрију помоћ небеских сила и милост и славу. Пред одлазак, Сергије је поново рекао Димитрију: „Господ Бог ће ти бити помоћник и заштитник, он ће победити и поразити твоје непријатеље, а тебе прославити. Ове речи преподобног су испуниле радошћу и надом срце Великог кнеза”.

Мећу ратницима је владало одушевљење. У храмовима су се свештеници и народ молили за победу. Пред битку, 20. августа, Димитрије се жарко молио у Саборном успенском храму, са сузама се клањао пред иконом светог Петра и усрдно га молио за помоћ, а потом је прешао у Архангелски сабор, где се поклонио гробовима својих родитеља и свога деде. Опростио се од вољене супруге и своје деце. Задржавајући сузе, пољубио је кнегињу Јевдокију Димитријевну и рекао јој: „Бог је наш заступник”. Сео је на коња и пошао ка војсци, коју су свештеници благосиљали и кропили светом водом.

Димитрије је био висок, крупан човек, са тамном брадом и великим, паметним очима, у јеку снаге. Имао је свега тридесетак година. Када је дошао до војске, гласно је рекао: „Браћо моја мила, не штедимо живот свој за веру хришћанску, за свете цркве и земљу руску”. Војска му је одговарала: „Спремни смо да положимо своје главе за веру Христову и за тебе, велики кнеже”.

Уочи битке извадио је крст са комадићем животворног дрвета, појео просфору, коју му је послао свети Сергије и, изговарајући молитву, отишао у прве борбене редове, као што су и његови преци чинили. Кнежеви и војводе су га задржавали да не иде у борбу међу првима, али им је он одговарао: „Браћо моја мила, добре су ваше речи и похвале, али ако сам вам ја глава, онда треба да будем испред вас и хоћу да започнем ову битку. Бићу мртав или жив – заједно са вама”.

После битке нашли су великог кнеза испод дрвета. Једва да је показивао знаке живота. Димитрије се обрадовао вестима о победи у бици, мада му је цело тело било прекривено ранама и повредама, али смртоносних рана није било. Сутрадан, у недељу, обишао је војску, захвалио јој, али је отишао и на поље где се водила битка. Када је видео мноштво погинулих, а међу њима и петнаест кнежева, горко је заплакао. Своје мртве војска је сахрањивала осам дана.

Значај Куликовске битке био је огроман у сваком погледу. Не само да је то била победа Русије над татарском Хордом већ и победа Европе над Азијом. Димитрије Јованович је, као знак захвалности руског народа за победу на Куликовом пољу, добио назив Димитрије Донски. Али и он је као знак сећања на све убијене у тој бици, установио Дмитријевску суботу.

Он је све време остао веран заветима својих великих предака: дејствовати против непријатеља смелим и усредсређеним наступом, пуном снагом, а на сам дан битке, након што се издају наређења, бити у првим борбеним редовима. Победом над Татарима побеђене су и несугласице између кнежевина, јер је народ видео да је Москва истинско срце руске земље, њен истински заштитник од суседних земаља.

Последње године живота великог кнеза Димитрија Јовановича биле су, вероватно, најтеже за њега. У јесен 1380. године почели су први проблеми са здрављем. У лето 1382. нови татарски хан Тохтамиш разорио је руску земљу, чак и Москву. Друга велика несрећа за великог кнеза било је обнављање старих непријатељстава са Твером.

Осећајући да му се приближава крај, Димитрије Јованович је позвао преподобног Сергија да буде главни сведок приликом састављања његове духовне заоставштине. Он је тада и причестио Димитрија Донског. Древни извори памте једну од последњих беседа великог кнеза. Заповедио је деци да дубоко поштују своју мајку, витезове је позвао да чувају мир и часно служе делу које ће наставити потомци.

Упокојио се 19. маја 1389. године. Сахрањен је у Архангелском сабору, поред гробница његовог оца, деде и прадеде. На опелу је био присутан и старац великог кнеза, преподобни Сергије Радоњешки. Православна црква га је канонизовала на Помесном сабору 1988. године.

Митровске задушнице, које увек падају у суботу после Митровдана, Срби су примили од Руса. Руска црква је установила тај дан као „Димитријевску родитељску суботу”, у XIV веку, након Куликовске битке, у којој су Руси, уз велике жртве, однели победу. Димитрије Донски је замолио светог Сергија Радоњешког да одржи помен палим војницима и да се то чини сваке године на тај дан. С временом то је постао дан помињања свих упокојених, не само војника.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића