Богољуб Шијаковић: ВЕЛИКИ РАТ, ВИДОВДАНСКА ЕТИКА, ПАМЋЕЊЕ

Полазећи од карактеризације савремености (доминација сектора финансија и високе технологије, политизовање економије, идеолошка употреба културе и контрола способности мишљења) и кратке анализе експанзионизма (политичког, економског, културног) уочи Великог рата, аутор детаљније описује духовну ситуацију пред Велики рат у философији, књижевности, умјетности, као и национално-политичке програмске текстове и ратну пропагандну публицистику њемачких интелектуалаца тог времена. Континуитет аустроугарске колонијалне политике према Балкану и Србији кулминира у подстрекивању на превентивни рат против Србије од стране елита у Берлину и Бечу, што је важно за питање одговорности за рат, који се води са конкретним ратним циљевима у којима се огледају узроци рата. Ове ратне елите хтјеле су да као узрок рата прогласе Сарајевски атентат, који је уствари политички атентат и тираноубиство. Ослободилачки покрет демократске омладине Млада Босна треба посматрати и у европском контексту и као инспирисан српском традицијом култа Косова и Видовданске етике, која говори о жртви као сублимацији историје и праведном страдању као елементу идентитета. Историјско памћење сугерише да је историјска одговорност трансгенерацијска. Епске размјере српског страдања у Великом рату додатно су подстакле тему Видовданског Храма по замисли Ивана Мештровића. Темеље ове замисли пољуљао је Милош Црњански и „Лириком Итаке“ вратио Видовдану неисцрпну народну снагу важења. Због огромних војних и цивилних српских жртава у новијој историји потреба да се успостави меморијална установа Спомен Жртве има данас за српски народ идентитетски и егзистенцијални, етички и онтолошки значај.

Насловна фотографија: Сарајевски процес, wikimedia.org

Извор: Часопис „Политеиа”, бр. 9, Бања Лука, jun 2015, стр. 9-57.