Свети ратници 15/2. маја
Наша Света Црква данас прославља свете кнежеве руске Бориса и Гљеба и светог Михаила (Бориса), цара бугарског.
СВЕТИ БОРИС И ГЉЕБ, КНЕЖЕВИ РУСКИ
Благо човеку који се боји Господа, коме су веома омилеле заповести његове. Силно ће бити на земљи семе њихово, род праведнички биће благословен (Пс 111, 1–2), богомудрује велики цар Давид. Тако ваистину блажен постаде cвети равноапостолни велики кнез Владимир. Бојећи се Господа, он се потруди не само да сам угоди Богу него и сву државу своју, земљу Руску, просвети светим крштењем и приведе Господу као дар честан и угодан. Зато Господ учини силним семе његово на земљи, и благослови род његов праведнички.
Пред крај овоземног живота Владимир, велики кнез кијевски, позвао је дванаест синова и разделио им своју кнежевину, земљу Руску. Поверио је да управља: Свјатополк у Пинску, Јарослав у Новгороду, Борис у Ростову, Гљеб у Мурому, Всеволод у Владимиру, Мстислав у Тмуторокани, Станислав у Смоленску, Судислав у Пскову, Изјаслав у Плоцку и Брјачислав у Луцку.
Највише од све деце Владимир је волео сина Бориса. Када су Печењези, скитнички народ турског порекла, кренули у поход на Русију, Владимир болестан и немоћан, поверио је своју војску сину Борису и послао га против њих. Борис је с радошћу кренуо на Печењеге, међутим, не нашавши их, вратио се назад и зауставио на реци Алти. Ту је сазнао да му се отац Владимир упокојио, а да је најстарији брат Сјатополк заузео очев престо у Кијеву, уместо њега који је требало да влада после оца. Штавише, Свајтополк је намеравао да поубија осталу браћу како би сам владао у Русији.
Кијевски бојари су говорили кнезу Борису: „Иди у Кијев и заузми престо оца свог, јер ево сва очева војска је с тобом”. А блажени Борис им одговори: „Нећу дићи руку на старијег брата свог, кога сматрам као оца”. Чувши то бојари и војници одоше од Бориса и он остаде сам са својом послугом. Хтео је да оде најстаријем брату да му се поклони и ода поштовање, али уто тајно дође гласник и обавести га да је Свјатополк већ послао његове убице. Борис у то није поверовао, не очекујући од брата тако нешто.
Кад су убице дошле, свети Борис је био на јутрењу и на крају се помолио Богу: „Господе Исусе Христе, који си се у обличју човека јавио на земљи ради спасења нашег и добровољно си се дао на крст приковати ради грехова наших, ти и мене удостој да пострадам за име Твоје. И то не од противника, већ од брата мог. Али, Господе, не упиши му то у грех!” У недељу, 24. јула, на дан свете мученице Христине, убице копљима и мачевима прободоше светог Бориса.
Свјатополк је позвао блаженог Гљеба, који је са Борисом био брат и од исте мајке, да што пре дође како би болесног оца затекао у животу. Брат Јарослав је, у међувремену, јавио Гљебу да је отац умро и да је Свјатополк убио Бориса, а сада, на превару жели да убије и њега, те да ни у ком случају не иде у Кијев. Међутим, убице су већ дошле до Гљеба, а његов кувар, који му је био велики непријатељ, а у том тренутку стајао иза леђа, зарио му је нож у грло. Тако је заклан блажени Гљеб као безазлено јагње, у понедељак, 5. септембра, на дан светог пророка Захарије, оца Јована Крститеља. Преселио се свети Гљеб Христу Богу у Небеско царство, заједно са својим братом Борисом, и испуниле су се на њима речи псалмске: „Како је лепо и красно, кад браћа живе заједно, у бесконачном животу, у слави светих мученика” (Пс 132, 1).
Убице су тело светог Гљеба бациле на пусто место између две кладе, а преко њега суво грање и дуго нико није знао где се налази. Бог је преко разних чудеса указивао људима на тело мучениково. На том месту се понекад појављивао огњени стуб, понекад упаљене свеће, а понекад су пролазници слушали појање анђела. После извесног времена ловци су пронашли свето тело где лежи читаво и известили грађане. Сви грађани, и духовници и световњаци, изашли су у литији до тог места и познали да је то тело благоверног кнеза муромског Гљеба Владимировича, који је на том месту убијен, па су га пренели у град и положили у цркви.
Кнез Великога Новгорода скупио је војску и кренуо на Свјатополка да освети крв браће своје. У рату између њих Јарослав је надвладао и потпуно уништио Свјатополкову силу, тако да се Свјатополк, са малом дружином, једва спасао и побегао међу Пољаке. Али га је на путу напао демон страха и раслабио му кости тако да није могао седети на коњу, већ су га носили у носилима. Од страха се није могао задржати ни на једном месту, него је стално викао ка својима: „Бежите, ево их јуре за нама!” И они су бежали са њим. И када би на другом месту застали, он је опет викао: „Бежите, ево их јуре за нама!” Бежали су тако од места до места, носећи га, док нису пројурили целом Пољском. Најзад су побегли у пустињу између Пољске и Чешке. Ту је рђави крај снашао његов зли живот, јер је Свјатополк, мучен демоном, умро и телом и душом и погинуо вечно, наследивши пакао огњени. Његово тело дружина је закопала у земљу, на месту где је издахнуо, а из гроба је излазио страшан смрад – знак одмазде Божје и казна злим људима.
Насупрот томе, читава и нетрулежна тела светих Бориса и Гљеба, из којих се ширио предивни мирис, након што су пронађена, положена су у камену раку у Цркви Светог Василија, у Вишгороду. Бог је прославио угоднике своје Бориса и Гљеба чудесним исцелитељским даром, тако да су исцељени многи болесници који су с вером прибегавали њиховом гробу, славећи Бога прослављеног у светима својим.
По допуштењу Божјем, Црква Светог Василија се запалила и изгорела, тако да су свети мученици остали да леже у гробу без цркве, над којим су се и даље дешавала бројна чудеса, слична онима која су се збивала над телом светога Гљеба у Смјадину: исцеливање болесних, повремено појављивање огњеног стуба, понекад упаљене свеће на гробу светих, а понекад се чуло појање анђела. Једном су дошли Варјази и без имало страха Божјег ходали по земљи под којом су лежале чудотворне мошти светих мученика. Када је један Варјаг крочио ногом на гроб мученика, изненада је сукнуо огањ из гроба и опалио му ноге. Он је викнуо и одскочио са тог места. Дружини својој показао је опаљене ноге. Отада се нису усуђивали да се приближе том месту, већ су му се са страхом клањали.
Када је велики кнез Јарослав обавештен о тим чудима која су се збивала на гробу светих мученика, веома се обрадовао што Господ тако прославља његову невино пострадалу браћу. Заблагодаривши Богу што на руској земљи јавља нове чудотворце, митрополит Иларион је рекао кнезу: „Дајем ти савет добар и богоугодан: сазидај цркву над гробом светих чудотвораца, па ћемо извадити из гроба њихове чесне мошти и ставити их горе, у кивот, да би им верујући људи усрдније прибегавали и добијали оно што моле од угодника Божјих”.
Велики кнез Јарослав убрзо је на гробу светих мученика у Вишгороду подигао дивну цркву са пет кубета, иконописао је и украсио сваком лепотом. Дана 24. јула, када је убијен свети Борис, митрополит Иларион са клиром, у присуству великог кнеза са свим његовим бојарима и мноштвом народа, одслужио је у новој цркви свеноћно бдење и осветио је. Када су по благослову митрополита почели да раскопавају земљу над гробом светих, из гроба је излазио диван мирис, а пошто су извадили и отворили сандуке светих, видели су чудо предивно – тела светих мученика била су читава, нетрулежна, а лица светла као да су живи. Тада се и сва црква испунила јаким миомиром, а свете мошти положили су с десне стране у цркви. У току свете литургије над моштима се исцелио један човек хром на обе ноге. Након што је пришао сандуцима светих мученика и додирнуо их с вером молећи се, оздравиле су му ноге благодаћу Божјом и он је устао и ходао пред свима. Сведоци тог чуда су сви који су тада били у цркви, од кнеза Јарослава и митрополита до последњег у народу.
Великог кнеза Јароcлава на престолу велике кнежевине Кијевске наследио је син – благоверни кнез Изјаслав, који је у Вишгороду, на месту оронуле дрвене цркве подигао нову велику цркву са једним кубетом. У њу су најпре пренели мошти светога Бориса. Приликом преноса моштију светога Гљеба догодило се чудо, јер када су са саоницама стигли пред цркву, камени кивот нису могли ни макнути с места. Тада је наложено народу да виче: „Господе, помилуј!” и тек након тога померили су кивот, те су га положили поред светог Бориса. И целивали су главу светог Бориса и руку светога Гљеба. Тада је митрополит узео руку светога Гљеба и благосиљао њоме кнезове и народ. Велики кнез Изјаслав, пошто је имао неку повреду на врату и патио од главобоље, узео је митрополитову руку са руком светог Гљеба, прислонио је на свој врат, па на главу и очи, и тог часа оздравио. И сви су славили Бога и угоднике његове величали. Отада је установљен празник на дан 2. маја – Пренос чесних моштију светих мученика и чудотвораца Бориса и Гљеба.
Када је кнез Александар Невски ратовао против Швеђана и са војском дошао на реку Неву, један од његових богобојажљивих војвода, по имену Филип, вршећи ноћну стражу, видео је при изласку сунца лађу на води: у средини лађе стајали су свети мученици Борис и Гљеб у пурпурним хаљинама, а веслачи су седели као у маглу одевени. И свети Борис је рекао светоме Гљебу: „Брате Гљебе, похитајмо да помогнемо нашем рођаку кнезу Александру против свирепих непријатеља”. То виђење војвода Филип испричао је кнезу Александру, који је тог дана, уз помоћ светих мученика Бориса и Гљеба, однео велику победу и сатро шведску силу. Њиховог војсковођу Биргера сам је ранио мачем у лице и са славом се вратио у Велики Новгород.
Нешто слично десило се много касније, када је велики кнез московски Димитрије Јоанович водио рат са царем татарским Мамајем. Ава Јустин овако описује виђење од Бога које је имао ноћни стражар Тома Хацибјејев: „На висини показа се велики облак, и гле, са истока наилажаху као неки велики пукови, а с југа се појавише два светла младића који у рукама држаху свеће и исукане мачеве оштре. Ови младићи беху свети мученици Борис и Гљеб. И они рекоше војводама татарским: ’Ко вам нареди да уништавате отаџбину нашу, од Господа нам даровану?’ И стадоше сећи непријатеље, тако да ниједан од њих не остаде читав. Изјутра овај стражар исприча своје виђење великоме кнезу. А кнез, подигавши к небу очи своје и руке, стаде се са сузама молити, говорећи: ’Човекољубиви Господе, молитвама светих мученика Бориса и Гљеба помози ми! Као што си помогао Мојсију против Амалика, и Давиду против Голијата, и Јарославу против Свјатополка, и прадеду мом Александру против шведскога кнеза, тако помози и мени против Мамаја!’ И тог дана велики кнез московски Димитрије уз помоћ молитава светих страдалника Бориса и Гљеба однесе победу над царем татарским Мамајем.
Ова и многобројна друга чудеса учинише свети мученици и чудотворци руски Борис и Гљеб, а и сада чине онима који их са вером призивају, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом, сада и кроза све векове, амин”.[i]
СВЕТИ МИХАИЛ (БОРИС), ЦАР БУГАРСКИ
Бугарски цар Борис најпре је био незнабожац. Крстио се 846. године и добио име Михаил. У његово време, уз помоћ свештеника које му је послао патријарх цариградски Фотије, крштен је цео бугарски народ. У старости се замонашио, оставивши престо старијем сину Владимиру. А када је он почео да се одриче хришћанства, Михаил се обукао у војводско одело, припасао мач, скинуо Владимира са престола и поставио млађег сина Симеона. Упокојио се као монах 2. маја 906. године.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
[i] Јустин Поповић, Житија светих за мај, 79–80.
