Свети ратници 16/3. јануара
СВЕТИ МУЧЕНИК ГОРДИЈЕ
Мученик Христов Гордије родио се у Кесарији кападокијској од хришћанских родитеља и био васпитан у хришћанској вери. Када је одрастао изабран је за војску и постао официр у римској војсци, јер је телесном снагом и душевним јунаштвом превазилазио друге. У то време римски цар Ликиније подиже своју богоборну руку на цркву Христову. На све стране слате су цареве заповести и наредбе да се нико не клања Христу, а ко поступи противно томе, да буде кажњен смрћу. Свуда су постављани камени и дрвени идоли, дела руку људских, да им се сви клањају као вечитом Богу, а ко се није повиновао, примораван је на то мучењем.
И настаде лом у целом граду Кесарији: отимана је хришћанска имовина, пљачкани су хришћански домови, тела хришћана на муке су стављана, благочестиве жене по улицама злостављане, не беше милости према младости, ни поштовања према старости – најневинији људи страдали су као злочинци.
Видећи такву невољу, свети Гордије изабра себи добровољно прогонство: збаци са себе официрске знаке, презре славу овога света, остави богатство, сроднике, пријатеље, слуге, спокојан живот и све што је светољубивим и сластољубивим људима драго, па отиде у пуста и неприступачна места. Радије је одабрао да живи са зверима него са идолопоклоницима, ревнујући као свети пророк Илија.
Размишљајући о овоме животу како је ништаван и краткотрајан као сан и сенка, силна га жеђ обузе за вечним животом у оном свету. Као снажан борац, он се глађу, бдењима, молитвама и духовним поукама припремио за борбу. Нарочито је ишчекивао дан у који цео град празнује празник поганог бога Марса[i], или боље – демона који воли ратове. Када је тај дан дошао, читав град је изашао да гледа коњске трке.
Храбри и душом велики Гордије сиђе с планине и дође на тркалиште. Без имало страха, Гордије утрча, стаде усред гледалишта и изговори громко речи пророка Исаије које свети апостол наводи: „Нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају” (Рим 10, 20; Ис 65, 1). Сви погледаше у њега. Свети Гордије је изгледао страшно – са дугачком косом и брадом, у бедној одећи, телом потпуно сув, одевен у врећу, са штапом у руци – што је изазивало страх код оних који су га гледали. Међутим, нека божанска благост обасјавала му је лице.
Када се сазнало ко је, настаде силна граја: хришћани су од радости пљескали, а незнабошци су довикивали судији да нареди да га убију. Викало се и грајало на све стране, па нико не гледаше на коње и нико не обраћаше пажњу на јахаче. Свако је хтео да гледа само Гордија, да слуша само шта он говори. Проповедник даде знак народу да ућути и умукоше трубе, ућуташе свирале, престаде музика. Једино се свети Гордије и видео и чуо.
Кнез који је руководио тркама и делио награде тркачима упита Гордија ко је и откуда је. Он му исприча све о себи, какав је чин имао, зашто га је одбацио отишавши у пустињу, и да се вратио да јавно покаже како кнезова наређења не сматра низашта, а да исповеда Христа Исуса. „Пошто сам чуо да си ти веома опак човек, изабрао сам нарочито овај дан и згодно време да остварим своју намеру и испуним свој завет”, рече Гордије.
На те речи кнез се силно разгневи и у бесу поче да виче: „Доведите ми, мучитеље. Где су бичеви? Где оловне кугле? Где точкови? Нека буде растегнут на њима, и нека се издроби тело његово! Нека буде обешен на дрво! Нека се за мучење донесу смртоносне справе! Нека буде бачен зверовима! Нека буде посечен мачем! Нека буде вргнут у провалију! Али, све је то ипак мало за гадног човека, који треба да погине не од једне него од многих смрти”.
А Гордије свети рече: „Заиста бих нанео себи велику штету, када не бих желео да разним смртима умрем за Христа”.
Отац Јустин пише како те речи још више разјарише кнеза, и он својој природној љутини додаде врло велику јарост, и беше све беснији и беснији, што свети мученик Гордије показиваше све веће и веће јунаштво у својим патњама. Никакве муке, никаква смртоносна оружја и оруђа нису га могла одвратити од намере, него подижући очи к небу он је певао псаламске стихове: „Господ ми је помоћник, и не бојим се; шта ће ми учинити човек?” (Пс 117, 6). И опет: „Нећу се бојати зла, јер си Ти са мном” (Пс 22, 4). И друге сличне речи, које је из божанских књига научио, говорио је побуђујући себе на јунаштво и трпљење. Толико је био неустрашив да је сам на себе муке призивао. „Зашто оклевате?” говораше он. „Зашто стојите? Хајде, стружите тело моје и на парчад га издробите! Мучите ме како хоћете! Hе лишавајте ме добре наде, јер уколико ме свирепије будете мучили, утолико ћу већу награду примити од Господа мог. Муке овога живота донеће вечно весеље, и ми ћемо, место рана које задајете телу нашем, обући светле хаљине при општем васкрсењу; место бешчешћа – венци ће нам процветати; место осуде са злочинцима – живећемо с анђелима. Ваше претње су семе које сејете по мени, да бих, када поново дођем, с радошћу однео снопове своје” (Пс 125, 6).[ii]
Будући да бесом својим и мучењем није могао да одврати светог Гордија од вере, кнез покуша лукавством да га преласти, јер је ђаво навикао да плашљиве застраши, а јунаке ласкањем омекша и раслаби. Нудио му је велике дарове, а још веће обећавао: најистакнутије место у војсци, имања, богатство, славу, и све што хоће. Свети се само насмеја на сва обећања и кнежево безумље, говорећи: „Зар ми можеш дати ишта што би било боље од Царства небеског?”
Отац Јустин пише да тада незнабожни кнез потрже и гнев и мач, и нареди џелату да приђе. Издаде му заповест и руком и поганим језиком да посече светог Гордија. И пошто је свети требало да буде посечен пред толиким скупом, опколише га познаници са свих страна: грлили су га и, целивајући последњи пут, плачући молили да се добровољно не предаје смрти, да не уништава цвет свога живота, и да не напушта ово слатко сунце. Саветовали су му да се само устима одрекне Христа. Говорили су: „Једном речју избави себе од смрти, одрекавши се Христа језиком, а срцем веруј у Њега како хоћеш, јер Бог неће послушати језик него оно што ум говори. Урадиш ли тако, ти ћеш и гњев судије укротити, и Бога према себи умилостивити”. А он је стајао као непоколебљива стена усред мора, коју са свих страна запљускују и ударају морски таласи. И као што дом мудрога човека, сазидан на камену, не могу оборити ни силни ветрови, ни велике кише, ни набујале реке, тако је тај јуначни муж стајао непоколебљив у вери. И видећи својим духовним очима где ђаво облеће његове познанике, и једнога подстиче на сузе, другога на преклињање и давање некорисног савета, упути онима што плачу, реч Господњу: „Hе плачите за мном (Лк 23, 28), него плачите за непријатељима Божјим, који гоне хришћане. Плачите, кажем, за њима, који нама огањ спремају, а себи пакао зажарују, и гнев за Дан гнева сабирају. Престаните да ми срце цепате, јер сам готов не само једанпут, него много пута за име Господа нашег Исуса Христа, умрети”. А онима који су му саветовали да се језиком одрекне Христа, овако одговори: „Језик, који благодаћу Христовом имам, не могу покренути да се одрекне Творца свога, јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рим 10, 11). Како ћу се одрећи Господа мог, кога од детињства љубим, и васпитан сам у светој вери? Неће ли уздрхтати небо горе, ако се одрекнем Бога? Неће ли светила небеска сакрити светлост своју од мене? А земља, да ли ће ме поднети, и зар ме неће прогутати жива? Hе варајте се, Бог се не да ружити, и по речима ће нам нашим судити: по нашим ће нас речима оправдати, и по нашим речима осудити. Нисте ли чули страшну претњу Господњу: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт 10, 33). Зашто ми саветујете да се одрекнем Бога мог? Да ли да живот свој продужим? или да смрт за извесно време избегнем или да неколико дана животу свом додам? Онда ћу лишити себе вечног, бесконачног живота. Или да избегнем телесне муке? Онда нећу угледати добра Праведника, тамо где нема мука. Очигледно је безумље краткотрајним животом купити себи вечне муке и пропасти душом. Но и вама саветујем: помишљате ли зло, научите се благоразумности и истини, и одбацивши лаж, говорите истину; реците да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца. Јер ће овај глас испустити језик, да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом” (Флп 2, 11, 10).
Рекавши то, свети Гордије се прекрсти и неустрашиве душе пође на посечење. И не измени се у лицу. И стаде на место посечења као да нема џелата, него као да анђеле види пред собом и жели да иму руке преда душу своју. И би посечен, 320. године. И доби блажени живот, као Лазар однесен у радости на место вечнога покоја, где примајући награду за свој подвиг, са анђелима вечито слави Подвигоположника, за кога пострада.
Похвално слово светом мученику Гордију написао је свети Василије Велики као архиепископ Кесарије кападокијске, где се родио и пострадао свети Гордије.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
