Свети ратници 7. децембра/24. новембра

Наша Света Црква данас прославља Светог великомученика Меркурија и Светог мученика Меркурија смоленског.

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК МЕРКУРИЈЕ

Свети Меркурије је био војник у пуку под називом Мартензес, у Јерменији, у време римских царева Декија и Валеријана (253–260), који су издали наредбу да „Људи свакога звања, слободњаци и робови, војници и невојници, приносе боговима жртве припадајући к њима и усрдно им се молећи. Ако се пак ко дрзне не послушати наше наређење издато од нас на свеопштем већању, таквога ми наређујемо свезати, у тамницу бацити, затим разним мукама предати… нарочито треба кажњавати хришћане, ако се нађу неки њихове вере; они пак који се буду покоравали нашем наређењу, добиће велике почасти и дарове”.

Када је цар Декија пошао у рат против варвара, највероватније Гота, у његовој војсци био је и војник Меркурије. У једној великој и дуготрајној бици Меркурију се јавио анђео Божији у облику високог човека, обученог у беле хаљине, са мачем у руци, и рекао му: „Не бој се Меркурије и не плаши се, јер сам послан у помоћ теби, да те начиним победником. Прими дакле овај мач и јурни на варваре. Када их победиш, не заборави Господа Бога твог”. Након тога Меркурије је, узевши понуђени мач, јурнуо на непријатеља. Показујући чуда од јунаштва, убио је и самог варварског цара и натерао противнике у бекство.

Цар Декије је, за показану изузетну храброст, Меркурија унапредио у војводу, старешину над целокупном војском. Анђео Божји се поново јавио светом Меркурију, говорећи му: „Меркурије, не сећаш ли се шта ти рекох у рату? Пази не заборављај Господа Бога твог, јер ти ваља пострадати за Њега и добити венац победе у преславном царству са свима светима”. Меркурије се сетио хришћанске вере о којој је слушао од деде и оца, који је говорио: „Блажен који војникује Цару Небеском, јер ће добити од Њега награду у Небеском Царству. Јер тај Цар створи речју све и свја и Он ће судити живима и мртвима, и даће свакоме по делима његовим”.

Неки завидљивци оптужили су светог Меркурија да је хришћанин и да се не поклања римским боговима, што је Меркурије отворено пред царем признао. Зато је цар наредио да га затворе у тамницу, дуго и тешко муче, ножевима секу на каишеве, ватром пале. Декија је пребацивао Меркурију због незахвалности на указаној части, што му је поверио војводски чин и старешинство над целокупном војском и што је непријатеље победио уз помоћ римских богова. Меркурије, по речима апостола, свукавши са себе старога човека са делима његовим и обукавши се кроз крштење у новога, сазданог по Богу, одговорио је: „Одликовања твоја нека буду с тобом, јер ја победих непријатеље не помоћу немоћних богова ваших, него силом Христа Бога мог”. Затим скиде војнички појас и војводску одећу и баци пред ноге цару.

На крају цар је пресудио да се војвода Меркурије посече мачем у Кападокији. Када је посечен тело му је постало бело као снег и из њега је излазио предиван мирис. Многи болесници су се излечили од његових чудотворних моштију.

Познато је чудо које се догодило када се свети Василије Велики молио пред иконом Пресвете Богородице, поред које је била икона светог великомученика Меркурија, са копљем као војника. За тренутак је свети Меркурије ишчезао са иконе, а затим се показао са окрвављеним копљем. У то време Јулијан Одступник био је у Персијском рату прободен копљем непознатог војника, који одмах после тога постаде невидљив. Тим чудом се потврдило да је Пречиста Богородица, на молитве светог Василија Великог, послала светог великомученика Меркурија да казни Јулијана Одступника и заштити свету веру и православне хришћане.

СВЕТИ МУЧЕНИК МЕРКУРИЈЕ СМОЛЕНСКИ

Почетком XIII века на Русију су нападали Татари и пустошили земљу. Многе житеље су побили или одвели у ропство. Многи руски кнежеви погинули су у одбрани отачаства. Многе цркве и манастири порушени су и попаљени, а многи свештенослужитељи побијени. Кијев је разорен и Москва освојена. Татарски кан Бати и његов син кренули су на Смоленск са огромном војском, у којој је био један изузетно снажан војник, делија. Страх и трепет обузео је житеље Смоленскa, али су сву наду полагали на небеску царицу Пресвету Богородицу и њену заштиту. Први пук, са делијом на челу, већ се налазио недалеко од Смоленска, у место званом Долгомост.

У то време у Смоленску је живео свети Меркурије, који је рођен у побожној православној породици на западу. Као младић преселио се у Смоленск и ступио у војну службу код тамошњег кнеза. Одликовао се изузетном физичком снагом, високим растом, али и духовним врлинама. Од детињства је побожно живео, подвизавајући се у посту, целомудрију и молитви. Сваке ноћи, тајно од свих, узносио је благодарна славославља Господу. Када је чуо да се опаки непријатељ приближава и да руши храмове Божје, свети Меркурије је веома туговао, али се у њему све више распаљивала божанска ревност и жеља да пострада, да душу своју положи за веру Христову.

Једне ноћи догодило се чудо. Док  се црквењак Саборне цркве са сузама у очима молио пред иконом Пресвете Богородице да избави град од непријатеља,  одједном је чуо глас из иконе: „Иди к слузи моме Меркурију у Подоље”. При томе му Пресвета Богомајка показа врата дома у коме је живео свети Меркурије, и продужи говорити: „Дакле, иди к њему и тихо му реци: Меркурије, тебе зове Владичица. Крени на непријатеља ратнички наоружан”. Задивљен, црквењак је одмах отишао к дому који му је показала Пресвета Богородица и затекао светог Меркурија у дворишту где се моли са рукама подигнутим к небу. Већ је био у ратној опреми, јер када је црквењак чуо глас из иконе Пречисте Богоматере, и свети Меркурије је на чудесан начин обавештен да ће к њему доћи црквењак. Црквењак је пришао к светом Меркурију и рекао: „Меркурије, крени одмах, јер те зове Владичица”.

Заједно су отишли у Цркву Пресвете Богородице и нашли свећу где гори пред иконом Богородице. Свети Меркурије, павши пред икону, почео је са сузама молити Пресвету Владичицу за помоћ и заштиту, када се одједном разлеже глас од иконе: „Слуго мој Меркурије, шаљем те да одбијеш непријатеље од овога града и да заштитиш ову цркву. Непријатељи су тајно одлучили: да ове ноћи нападну град и да га разоре. Али ја нећу оставити овај град: ради молитава мојих он неће бити предан у руке непријатељима. Одмах крени, слуго мој, у сусрет непријатељима; иди у место, звано Долгомост. Тамо стоји наоружана војска злих варвара. Hе бој се: ти ћеш победити војводу непријатељског. Ја те оставити нећу. У овој борби ти ћеш победити непријатеље, и добићеш од Господа венац победе и вечнога блаженства”.

Након тих речи свети Меркурије се сав испунио превеликом радошћу, јер му је сама Царица Небеска обећала оно чему је он већ одавно тежио свом душом – да пострада за своју браћу и за веру Христову. Пошто је узнео благодарност Пресветој Богородици, изашао је из цркве, и горећи божанском ревношћу сместа кренуо на указано место.

У глуво доба ноћи, тихо и неприметно свети Меркурије је прошао поред страже на градској капији и стигао у Долгомост. Обративши се Небеској Владичици: „Пресвета Богородице, помози ми!”, јурнуо је мачем на татарску војску. Горди делија, осион због своје снаге, пао је први од руке светога Меркурија, јер га је снага, којом се он толико хвалисао, напустила чим је пред њега Христов војник стао. Од мача светога Меркурија пострадали су и многи други војници, а остали у паници побегли. Свети Меркурије се молио и благодарио Пресветој Богородици за Њену чудесну и славну заштиту: „Пречиста, преславна и преблагословена Владичицу! Ти си својим посредовањем спасла овај град и ниси допустила да људи Твоји падну у руке опаких непријатеља хришћанских. Сада Те пак молим, Пресвета Богородице, немој одбацити ни мене грешног и недостојног слугу Твог: ја знам да ми се ваља овенчати славним венцем мучеништва и пролити крв за свету веру. To мене не плаши, јер већ одавно желим да се од тела разрешим и са Христом будем. Помоли се за мене, славна Заштитнице нашега града, к Сину твом и Богу нашем: да ме Он уврсти у изабрано Своје стадо и удостоји да вечно славим свето име Његово”.  Тада одјекну глас: „Нека ти буде по молби твојој”.

Добивши појачање, непријатељи су поново навалили на светог Меркурија, који их као војник Христов, призивајући име Господње, опет поразио. Одступајући са стидом, непријатељи су вапили: „Тешко нама! Немогуће нам је одржати се пред овим војником, јер заједно с њим нас туку неки муњеносни људи. A изнад њих ми видимо лучезарну Жену”.

Син убијеног делије, желећи да освети смрт свога оца, подмукло је напао светог Меркурија и одсекао му главу мачем. Међутим, непријатеље је спопао страх и ужас. Гоњени неком невидљивом силом побацали су оружје и бежали од града под којим је погинуло тако много сјајних бораца. У свитање су грађани Смоленска угледали дело чудесне заштите Пресвете Богородице: пред њима се пружало поље покривено лешевима. С благодарношћу су узели тело светог Меркурија славног заштитника града, и с чешћу га сахранили у Цркви Пресвете Богородице, крај леве певнице.

Убрзо након мученичке смрти, свети Меркурије јавио се поменутом црквењаку у сну и рекао: „Кажи грађанима овога града: нека они поређају моје оружје изнад мога гроба у спомен славне заштите и помоћи Пресвете Богородице”. Обећао је и помоћ свима који га буду призивали. Благодарни житељи Смоленска поређаше му онда оружје над гробницом.

Када су Пољаци 1611. године заузели Смоленск, порушили су саборну цркву и на њеном месту подигли римокатолички манастир. Остала је тајна шта су урадили са кивотом и моштима светог Меркурија, као и са оружјем што је било изнад гробнице.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића