Свети ратници 20/7. октобра
СВЕТИ МУЧЕНИЦИ СЕРГИЈЕ И ВАКХ
Свети мученици Сергије и Вакх били су пореклом Римљани, високи војни достојанственици на двору цара Максимијана (286–305). Цар их је веома волео и уважавао због њихове мудрости, храбрости у ратовима и верности у служби. Неки су их оптужили цару да су хришћани и да одбијају да се поклоне боговима. Због велике љубави према њима, не желећи да их мучи сам, цар их је послао злогласном гонитељу и мучитељу хришћана Антиоху, царском намеснику у азијској покрајини Римске царевине. Антиох је, иначе, постављен за намесника на препоруку Сергија и Вакха.
У току пута на исток, на молитви им се јавио анђео крепећи их следећим речима: „Слуге Христове, будите смели и као добри војници борите се против ђавола и ускоро ћете га победити. За ту своју борбу добићете победне венце од Христа Господа, који неће одступити од вас у страдањима вашим све док ногама својим не згазите непријатеља”.
Антиох је од цара добио наређење да их најпре приволи да се одрекну Христа, а у супротном да их стави на муке и посече мачем. Пошто су Сергеј и Вакх одбили да принесу жртве идолима, Антиох је најпре наредио да се туче Вакх, који је убрзо испустио душу, а затим је приступио мучењу Сергија, који му је одговарао: „Ради шта хоћеш, а мени помаже Христос који је рекао: ’И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу’ (Мт 10, 28). Ето, ти сада имаш власт над мојим телом те га можеш ставити на муке, али над душом мојом немаш власти ни ти, ни отац твој – Сатана”. После тешких мука Сергије је посечен мачем близу реке Еуфрат, 303. године.
Када су хришћани хтели да тело светог Сергија тајно пренесу у свој град Суру, из гроба је сукнуо пламен као стуб који досеже до неба. Схвативши да је то знак и да не би требало преносити тело мученика, хришћани су на том месту саградили цркву посвећену Сергију, где су многи болесни и бесомучни добијали исцељења. Сваке године на празник светог мученика Сергија, дивље звери долазе на место где је свети најпре био сахрањен. Оне не нападају никога. Само обиђу то место и врате се у пустињу.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
