Свети ратници 7. октобра/24. септембра
ПРЕПОДОБНИ СИМОН МОНАХ, КРАЉ СРПСКИ СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ
Стефан Првовенчани био је средњи син великог српског жупана Стефана Немање и брат светог Саве, првог архиепископа српског. Отац му је предао престо на сабору у Расу, на Благовести 25. марта 1196. године. Указујући на престолонаследника Стефана, он је рекао: „Овога имајте уместо мене! Корен добри који је изишао из моје утробе. Њега постављам на престо у држави, Христом ми дарованој”. А сину своме Стефану, према писању Доментијана, Стефан Немања изговорио је следећу поуку: „Чедо моје љубљено, овај престо моје државе подарен ми је од Господа, Небеског Цара; ја га никаквом силом својом нисам узео, него Господ Бог мој погледа на моју смиреност, збаци силне са овога престола, и мене смиренога подиже на њ. И Његовом силом владах на овом престолу до сада. А од младости своје желео сам ићи за Господом мојим. Али како се изволи Господу моме, тако и учини Господ Бог мој са мном. Но већ приспе време Господње које је на моје спасење. А ти, сине мој мили, буди благословен Богу вишњему који царује у бесконачне векове. И овај мој престо нека је благословен од Господа Бога мог и од мене оца твог теби и деци твојој, и после деце твоје и целом потомству твом довека. И Господ Бог мој нека ти помогне на њему, ходећи и лежући и устајући са тобом, сладећи и веселећи душу и срце твоје утешењем Светога Духа. И Господ Бог мој нека те сачува; и Он нека ти је покровитељ твој на сваком месту. И Господ Бог мој нека те сачува од сваког зла! И Господ Бог мој нека сачува улазак твој и излазак ка противничким непријатељима твојим! И Господ Бог мој нека научи руке твоје на убојни ред и прсте твоје на борбу против непријатеља твојих који устају на те! И Господ Бог мој нека те светим анђелима Својим сачува на свима путевима твојим! И свети анђео мој, који ме је чувао од младости моје досада, нека он буде с тобом, и нека богатом милошћу Господа Бога мог буде вођа пуковима твојим, као што је био мојим! Он нека стане у убојни ред са тобом у свима биткама твојим! И Господ Бог мој и сила моја нека научи ноге твоје на извршење воље Божје овде на престолу овом и у бесконачне векове, амин!”
Отац Јустин пише да је свети родитељ светоме сину и наследнику заповедио да се труди у сваком добром делу, да буде добра срца према народу хришћанском, да се брине о црквама и њеним служитељима, да са задовољством слуша архијереје и свештенике, да поштује и пази монахе да би се они молили за њега, да ни у чему не буде зазоран пред Богом и људима. Све те савете свога богољубивог оца Стефан је пажљиво и са љубављу примио и сместио у срце. Свим силама се од тада трудио да их изврши и испуни на делу. Он је био од детињства мудар и разборит, а уз то још добро васпитан од светих родитеља својих у свакој доброј и корисној ствари божанској и човечанској. И владао је богоугодно блажени Стефан на српском престолу, потпомогнут молитвама и благословима свога светог оца Симеона и светог брата Саве.
Старијем сину Вукану Стефан Немања је поверио на управљање Зету, заветујући синове да живе у миру и слози. Стефан је био ожењен принцезом Евдокијом, ћерком Алексија Анђела, брата грчког цара Исака Анђела (1185–1195), са којом је добио четири сина: Радослава, Владислава, Уроша I и Предислава (Саву II). Када је Алексије постао византијски цар, а Стефан царски зет, створили су се веома повољни услови за добијање и подизање српске лавре Хиландара на Светој Гори Атонској. Пошто је свети Сава од цара добио стари запустели Манастир Хиландар, преподобни Симеон је писао своме сину Стефану у Србију: „О љубљено чедо и слуго Христов… пишем ти да нађох пусто место усред Горе Свете, Ваведење Пресвете Богородице, звано Хиландар. Не лењи се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм Пресвете у наш спомен у овој земљи, и после мене да буде и твојој деци и унуцима, у нашем роду довека. Јер ти си ктитор овога манастира, као што ти ја и раније писмено предадох у држави својој храм Пресвете Богородице Добротворке у Студеници”. Краљ је слао велике количине злата и сребра на Свету Гору и свега осталог потребног да би се саградила царска лавра Хиландар. Убрзо затим благословени Стефан не одоцни да постане ктитор и велике српске архиепископије – Дома Спасовог у Жичи, опет заједно са својим братом светим Савом.
Убрзо после смрти Стефана Немање, 1200. године, супротно благослову очевом, Вукан је са угарским краљем Емериком напао Стефана и протерао га из његовог отачаства, са намером да у целој српској земљи заведе веру латинску. Тада је погажен аманет Стефана Немање који је приликом предавања престола синовима Вукану и Стефану поручио: „Љубите један другог, немајући никакве злобе међу собом. Ти, Вукане покоравај се и буди послушан овом брату твом, и од Бога и од мене постављеном на престолу мом. А ти Стефане, владајући не вређај брата свог него га поштуј. Јер ко не љуби брата свога, не љуби Бога. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога нека љуби и брата свога. Јер у томе је сав закон: њему апостоли научише, њиме мученици овенчани бише, о њему пророци висе. И тако ако хоћете и послушате ме уживаћете земаљска блага; ако ли нећете и не послушате ме, оружје ће вас појести”.
Стефан се повукао на двор бугарског цара Кало-Јована, а на престо се, уз његову помоћ, вратио 1205. године, након великих пустошења српске земље. У току тог крвавог братоубилачког рата доведено је у питање постојање и српске земље и српског народа. Бугарски цар Кало-Јован удао је своју ћерку за Стефановог сина Владислава, те су се тако спријатељили српски и бугарски православни народи.
Отац Јустин пише да је у тузи због братовог неверства и братомржње, Стефан писао брату Сави, који је био на Светој Гори, да дође што пре у Србију са светим и мироточивим телом светог им оца Симеона и да над њиме измири завађену браћу, то јест да Вукана измири са рођеним му братом и од оца постављеним законитим владаром. Молбу Стефанову услишио је свети Сава и одмах са светим телом светог им оца кренуо у Србију.
Стефан, чувши за долазак светих и мироточивих моштију свога оца, пошао је у сусрет оцу и брату Сави са епископом својим, са свештеницима, монасима, многим благородницима и народом. На грчкој граници дочекао је свете мошти, а затим је свето тело светог Симеона донето у његову свету лавру Студеницу. Тада је над њим свети јеромонах Сава измирио завађену браћу Вукана и Стефана. У знак захвалности Богу за сва добра, богољубиви Стефан са братом му архимандритом Савом почео је зидати величанствену Цркву Вазнесења Господњег у Жичи.
„Стефан пожеле да краљевску круну добије од римскога папе, а заузврат овоме обећаваше своје признање и потчињеност, што јако онерасположи светог Саву, зато што је тиме претила велика опасност Православљу. Сава отиде из Србије православноме цару и патријарху у Никеју и тамо доби за Српску Цркву самосталну архиепископију. Сам Сава би у Никеји рукоположен за првог Српског архиепископа, и вративши се у Србију он отклони опасност која је претила православној вери и Цркви у српском народу. Сава сазва са Стефаном велики црквенонародни сабор у Жичи, на Спасовдан 1221. године. На овом сабору у Жичи свети српски архиепископ помаза свога брата Стефана на краљевство, јер га на православни начин венча за краља и самодршца српске земље и државе. Од тада Стефан би назван Првовенчани краљ свих српских земаља, јер тек од Светога Саве дође право краљевство Стефану и његовим наследницима Немањићима”, пише ава Јустин.
А затим додаје: „На сабору у Жичи Свети Сава поучи брата Стефана и сав српски народ да буду чврсти у вери отачкој Православној, да се клоне богомрских јереси и раскола, да се вером и покајањем обраћају од својих заблуда к Православљу, јер је страшно упасти у руке Бога Живога. Потом на Светој Литургији првовенчани краљ српски Стефан прочита са целим народом три пута православни Символ вере. Беше то тада потресан призор у храму Спасовом у Жичи: сав народ са својим краљем гласно исповедаше истиниту веру и проклињаше сваку јерес, а Свети Сава стајаше усред народа и као други Мојсије, или још тачније, као Претеча и Крститељ, свима говораше: Покајте се! А краљ Стефан, видећи где брат његов свети чини што пре у њих није било, дивљаше се и многим и топлим сузама земљу окропљиваше. Јер блажени Стефан имађаше срце меко и многим сузама изобилно. Он беше нарави кротке, срца човекољубива, душе богопросвећене. Беше истински побожан хришћанин, смирени покајник и човекољубиви дародавац, а мудар и мирољубив владалац”.
Стефан је владао Србијом у време крсташких ратова, оснивања Латинског царства и политичког успона Млетачке републике. Пошто су крсташке хорде нападале и пустошиле и Свету Гору, Вукан и Стефан молили су брата Саву да донесе Немањине свете мошти из Хиландара у Србију.
Захваљујући мудрости, преговарачкој вештини, али пре свега чудотворству светог Саве, Стефан није морао да ратује, најпре против Стреза, брата бугарског цара Борила, кога је Стефан широкогрудо прихватио, а затим ни против угарског краља Андрије II и његових савезника.
За Србију су наступила привидно мирна времена. Стефан је склопио нови брак са Аном, унуком венецијанског дужда Енрика Дандола. Папа Инокентије III је посредством свог легата 1217. године крунисао Стефана за краља, а Србија је постала краљевина. То је, као што је већ наведено у цитату оца Јустина, учињено противно вољи светог Саве и многих других у Србији. Зато је Сава отишао православном цару и патријарху у Никеју и тамо добио сагласност за српску цркву – самосталну архиепископију, а он је рукоположен за првог српског архиепископа.
Када се благочестиви краљ Стефан озбиљно разболео, позвао је свог брата Саву да га удостоји светог анђелског монашког чина. „По Промислу пак Божјем Свети Архиепископ не стиже одмах, и Стефан брже изиђе из овог живота и отиде ка Господу. Када пак Свети Сава стиже на краљевски двор, он са топлом молитвом, вером и надом у Господа приђе ка преминулом брату своме, и паде на тело његово, огњеним сузама кропећи лице његово. Помоливши се тајно у срцу Богу Тајновидцу и Свевидцу, Сава положи на срце братово чесну десницу своју и благослови га крсним знаком у име Свете и Животворне Тројице. И одмах осети како братово срце поче да куца и тело да се загрева и оживљује. И позвавши краља као иза сна, Сава му рече: ’Устани, господине мој, и говори ми!’ Тада краљ, отворивши очи своје из самртног сна, и познавши светог брата свог, узе му руке и целиваше их. И тако би васкрснут и повраћен из мртвих. Потом га Свети Сава украси светим и анђеоским ликом монаштва, и назва га Симон монах место Стефан. Онда му приведе најстаријег сина Радослава да прими од оца краљевски престо, па га на крају причести Пресветим Тајнама Христовим. Потом блажени монах Симон, слатко се веселећи и Богу благодарећи, на рукама свога светога брата предаде дух свој Господу 24. септембра 1224. године. Многа су и неизбројива чудеса која су се дешавала и до данас се дешавају над моштима овог преподобног Краља и Монаха, јер он целебно помаже свима онима који са вером приступају његовом светом и нетљеном телу”, пише свети ава Јустин.
Стефан је, дакле, за живота одредио себи наследника, најстаријег сина Радослава. Пред смрт се замонашио и добио име Симон. Упокојио се, како се у историјским изворима наводи, 24. септембра 1223. (у разним историјским изворима налазе се различити подаци, па се наводе 1224. или 1228. година). Тело му је сахрањено у Студеници, а затим су му мошти 15 пута преношене, да би коначно поново биле враћене у Студеницу. Био је способан владар, добар политичар, искрени молитвеник и велики родољуб. Написао је Немањино житије и неколико повеља манастирима.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
