Свети ратници 3. октобра/20. септембра.

Наша света Црква данас прославља следеће свете војнике и војсковође: светог великомученика Евстатија Плакиду, његову супругу Теопистија и децу Агапија и Теописта, затим светог благоверног кнеза Олега брјанског, свете мученике Михаила, кнеза черниговског и Теодора, бољарина његовог.

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ЕВСТАТИЈЕ ПЛАКИДА ЊЕГОВА СУПРУГА ТЕОПИСТИЈА И ДЕЦА ИМ АГАПИЈЕ И ТЕОПИСТ

Плакида је био војвода у римској војсци у току владавине царева Тита (78–81) и Трајана (98–117), човек знаменитог рода, веома богат, а у ратовима толико храбар да се непријатељ плашио и имена његовог. Као војсковођа с неустрашивом храброшћу учествовао је у рату који је цар Тит водио у јудејској земљи 70. године, с циљем да казни Јевреје због побуне против римске власти. Тада су разорени Јерусалим и Соломонов храм.

Плакида је, као незнабожац, по свему живео богоугодним животом, иако није био крштен: гладне је хранио, наге одевао, угрожене помагао, многе окова и тамнице ослобађао. Једном у току лова, чудом Божјим, међу роговима јелена за којим је јурио јавио му се крст и глас Господњи, који га је упућивао да се крсти.

 Откривши стадо јелена, Плакида распореди коњанике и удари у потеру за јеленима. Убрзо он примети највећег јелена у целом стаду, појури за њим, и јелен се одвоји од стада, а одвоји се и Плакида од својих војника јурећи за јеленом са малом дружином. Сапутници Плакидини убрзо малаксаше и изосташе далеко иза њега. А Плакида, имајући врло јаког и веома брзог коња, настави сам гонити јелена све док он не истрча на једну високу стену и заустави се на њој. Плакида дојаха до подножја стене и посматрајући јелена размишљаше на који би га начин уловио. Али свеблаги Бог, који разним средствима приводи људе спасењу и чудесним судбама изводи на пут истине, улови самог ловца, јавивши се Плакиди као некада апостолу Павлу. Јер док је Плакида стајао и дуго посматрао јелена, њему се јави Господ Христос на следећи начин: веома светао крст показа се међу роговима јелена, и на крсту виде подобије тела распетог за нас Господа Исуса Христа. И док се Плакида чудио том необичном виђењу, њему дође глас с неба који је говорио: „Зашто ме гониш, Плакидо?” И упоредо са тим Божанственим гласом Плакиду спопаде страх, и он паде с коња и лежаше на земљи као мртав. Једва дошавши себи, Плакида упита: „Ко си Ти, Господе, који говориш мени?” Господ му рече: „Ја сам Исус Христос, Бог, који се ради спасења људи оваплотих, добровољно претрпех страдања и крсну смрт, и кога ти, не знајући, поштујеш. Твоја добра дела и многе милостиње изиђоше преда ме, и ја зажелех да те спасем. И ево ти се јавих, да те уловим у моје познање и присајединим верним слугама мојим; јер ја нећу да човек који твори праведна дела погине у мрежама ђавољим”.

Уставши са земље и више не видећи никога пред собом, Плакида рече: „Сада верујем, Господе, да си Ти Бог неба и земље, и Творац свих твари; стога се Теби Јединоме поклањам, и другога Бога осим Тебе одсада нећу да знам. Молим Те, Господе, научи ме шта да радим”. И дође му глас који је говорио: „Иди свештенику хришћанском, прими од њега крштење, и он ће те научити путу спасења”.

Испричавши жени виђење које је имао, она му са своје стране каза ово: прошле ноћи чух где ми неко говори ове речи: „Ти, твој муж и твоји синови сутра ћете доћи к мени и познаћете мене, Исуса Христа, истинитог Бога, који дајем спасење онима који ме љубе”. Стога немојмо одлагати, већ брзо извршујмо што нам је наређено.

Након крштења његовог и целе породице, жене и два сина, он оде на место где му се на чудесан начин јавио крст. Поново је чуо глас од Господа да га чекају велика искушења, али и да ће га Бог на крају прославити: „Евстатије, ваља да на делу покажеш твоју веру, тврду наду и усрдну љубав према мени. А све се то познаје не у привременом богатству и сујетном благостању, него у сиромаштву и у напастима. Стога теби, као другом Јову, предстоји да претрпиш многе невоље и искусиш многе несреће, да би се ти, прекаљен као злато у огњу, показао достојан мене и примио венац из мојих руку”. На то Евстатије рече: „Господе, ево мене пред Тобом, чини са мном шта хоћеш, готов сам са благодарношћу примити све из Твојих руку. Ја знам да си Ти благ и милостив, и као Отац милујући кажњаваш; зар да не примим из Твојих милосрдних руку очинско наказање? Заиста сам готов, као слуга, носити и трпети све што се метне на мене, само нека Твоја свесилна помоћ буде са мном”. И опет Евстатије чу глас: „Желиш ли сада претрпети невоље или у последње дане живота свога?” Евстатије одговори: „Господе, ако је немогуће мимоићи искушења, онда дај сада да претрпим те беде; само пошљи ми помоћ Своју, да не би победило зло и отргло ме од љубави Твоје”. Господ му рече: „Буди храбар, Евстатије, јер ће благодат моја бити с тобом и чувати те. Када те дубоко буду понизили, ја ћу те узвисити и прославити не само на небу пред анђелима мојим, него ћу ти и пред људима одати поштовање: јер ћу те после многих невоља утешити и пређашњи ти чин твој вратити. Но ти се немој радовати временој части, него томе што је име твоје записано у књизи вечнога живота”.

Навалише на њега многа тешка искушења. Најпре, наиђоше болести и смрт на његов дом, и на људе и на стоку: поразболеваше се сви домашњи његови, и за кратко време помреше не само скоро све слуге његове, него му и сва стока угину. Покрадоше му сву имовину. У свима искушењима Евстатије не сагреши пред Богом, него благодарећи Бога говораше као други Јов: „Господ даде, Господ узе; како се Господу хтеде, тако и би; нека је благословено име Господње ” (Јов 1, 21).

Видевши да је осиромашио, Евстатије одлучи да се сакрије од свих својих познаника у некој далекој земљи, и да тамо, не откривајући своје знаменито порекло и високо звање, живи међу простим народом у сиромаштву и смерности, па тако са породицом тајно напусти Рим и крене у Египат. После путовања од неколико дана они дођоше до мора; у пристаништу нађоше лађу, спремну да путује за Египат, седоше на њу и отпловише. Господар лађе беше странац, и човек врло суров. Саблазнивши се лепотом Евстатијеве жене, он скова у срцу свом злу намеру да је отме од тог убогог човека за себе. Када допловише до обале, где је Евстатије требало да се искрца из лађе, господар лађе узе себи Евстатијеву жену као наплату за превоз лађом. Евстатије се поче противити, али ништа не могаше учинити, јер свирепи и нечовечни странац извуче мач и запрети Евстатију да ће га убити и бацити у море. И не беше никога да притекне у помоћ Евстатију. Евстатије с плачем припаде к ногама тог злог човека, молећи да га не раздваја од супруге. Али његове молбе беху узалудне, и он чу коначну одлуку као одговор: „Ако хоћеш да останеш жив, умукни и одлази одавде; иначе ћеш овог часа умрети од овог мача, и ово море биће ти гроб”.

Ридајући, Евстатије са своје двоје деце изиђе из лађе, а господар лађе отисну лађу од обале, разапе једра и отплови. Како тежак бејаше растанак богоугодном човеку са целомудреном и верном супругом! Очима пуним суза и срцем које се кидало од бола они праћаху једно друго. Ридаше Евстатије са децом стојећи на обали, ридаше на лађи жена његова, насилно отета од мужа и одвођена у непознату земљу. И ко ће исказати њихов бол, и тугу, и ридање? Евстатије стајаше на обали све док је очима могао видети лађу, па онда крену на пут водећи са собом своју малолетну децу. И плакао је муж за женом, а деца за мајком. Једина утеха за праведну душу Евстатију беше што то искушење прима из руке Господње, без чије се воље не може ништа десити, и што је за то и призван светој вери Христовој, да трпљењем хита ка небеској отаџбини.

Патњама Евстатијевим још не беше краја, јер су наилажаху веће од досадашњих. Он још не беше заборавио свој први бол, а други се већ приближаваше: ту недавно он је остао без супруге, а већ ни губитак деце не беше далеко од њега. Настављајући свој пут, Евстатије наиђе на многоводну и врло брзу реку, на којој не беше ни моста ни превоза, па се зато морала газити. Но, пренети оба детета одједном на ону обалу, реке, било је немогуће. Стога Евстатије узе једно дете и на леђима га пренесе на супротну страну реке. Посадивши га тамо, он крену назад да пренесе и друго дете. Али кад дође на средину реке, одједном се разлеже јаук детињи. Евстатије подиже очи и угледа лава како му дохвати сина и побеже с њим у пустињу. Ужаснут, Евстатије кукајући гледаше за звери, док се она са својим пленом не сакри испред његових очију. Евстатије похита да се врати к другом свом детету; но он још не стиже до обале, а изненада дотрча вук, зграби дете и однесе у шуму. Опкољен недаћама са свих страна, Евстатије стајаше усред реке давећи се у мору својих суза. И ко би могао исказати патње срца његовог, и плач, и ридање? Он се лиши супруге целомудрене, једноверне и свете; лиши се деце, која му беху утеха у невољама. И заиста је чудо што тај човек под теретом таквих мука не пресуди сам себи и утопи се у води!

А шта о томе мисле наши свети оци ?

 „Самоубиство је смртни грех и пркос Духу Светоме, који живот даје. Самоубиство је у толико страшнији грех од убиства, што грех убиства човек може још и покајати, док за грех самоубиства нема покајања. Ево два случаја превелике невоље, у којима би малодушни извршили самоубиство, а у којима су се свети Божји људи показали јунаци.

Свети Евстатије једнога дана нађе се у оваквом положају: на једној обали реке беше оставио једнога сина, док је другога пренео на дру­гу обалу и вратио се да и онога сина пренесе. Дошавши до средине реке он погледа на једну обалу и виде, како лав ухвати једнога сина његовог и однесе; погледа на другу обалу и виде, како вук зграби другог његовог сина и однесе. Малодушан би се у таквом случају загњурио у воду и учинио крај своме животу. Евстатије, испуњен тугом, не изврши самоубиство него с надом на Бога проживе петнаест година као најамник. И дочека овај стрпљиви човек да Свети владика Николај (Велимировић) богомудрује: види опет своја два си­на. Тако Бог награди веру његову и трпљење. – Свети Иларион као младић би приморан да се потурчи. Но савест га поче љуто мучити, и он не имаше нигде мира. Поврати се у веру хришћанску, покалуђери се, предаде тело своје великом посту и сваком тешком подвигу. Но мир душевни не поврати му се. Малодушан и маловеран би извршио самоубиство. Но Ила­рион изабра несравњено бољи пут. Оде у Цариград са својим духовним оцем, Висарионом, и не само да јавно исповеди веру Христову у султановом двору него посаветова и Баш агу, да иде у Русију и крсти се. После поруга и мучења овај храбри младић би посечен. И Бог га прослави и на небу и на зем­љи. Његове свете мошти и до дана данашњега чудодејствују. А где је слава самоубица? Где мошти њихове?” богомудрује свети Николај (Велимировић)

„Нема сумње, њега у трпљењу крепљаше десница Вишњега: јер само Онај који допусти на њега таква искушења могао му је дати такво трпљење. Изишавши на обалу, Евстатије плака дуго и горко, па тужан продужи свој пут. Он се тешио само једним Утешитељем – Богом, у кога тврдо вероваше и због кога све ово подношаше. И не узропта Евстатије на Бога, и не рече: зар си ме зато призвао к познању Тебе, Господе, да се лишим и супруге и деце? Таква ли је корист од вере у Тебе, да ја постанем најнесрећнији од свих људи? Тако ли Ти волиш оне који верују у Тебе, да растављени једни од других изгину? – Ништа слично и не помисли тај праведни и трпељиви муж. Напротив, он у дубокој смирености узношаше благодарност Богу што је Њему по вољи да слуге Своје види не у благостању светском и сујетној утехи, већ у невољама и беди, да би их у будућем животу утешио вечном радошћу и весељем.

Бог који све чини на корист и који допушта невоље на праведника, не кажњавајући га него кушајући његову веру и јунаштво; Бог који воли не праведникову жалост него тврдо трпљење његово и слуша благодарење његово, – као што Јону у утроби кита сачува неповређена, тако и оба Евстатијева детета, која су уграбиле звери, сачува читава и здрава. Када лав одношаше дете у пустињу, њега су угледаше чобани и надаше вику гонећи га, и лав испусти дете здраво, а сам побеже. Тако и вука, који је носио друго дете, угледаше ратари, повикаше и појурише за њим, и он остави дете читаво, а сам утече. И чобани и ратари беху из истога села; они узеше децу и одгајише их.

Евстатије ништа не знађаше о томе. Идући путем он час благодараше Бога у трпљењу, час побеђен природом људском плакаше и говораше: „Авај мени, некада бејах богат, а сада сам убог и лишен свега. Авај мени, некада бејах у слави, а сада сам у срамоти! Авај мени, некада бејах имућан, а сада сам бескућник. Бејах некада као дрво лиснато и родно, а сада сам као сасушена грана. Бејах окружен у дому – пријатељима, на улици – слугама, у рату – војницима, а сада остах сам у пустом месту. Но, не остави ме Ти, Господе, не превиди ме Ти, Свевидче, не заборави ме Ти, Свеблаги, Господе, не остави ме сасвим. Опомињем се, Господе, речи Твојих, које ми Ти рече на месту Твога јављања мени: ’Предстоје ти многе невоље, као Јову’. Али ето, са мном се зби више него са Јовом: јер он, иако се лиши свога имања и славе, ипак лежаше на своме ђубрету, а ја сам у туђој земљи и не знам куда да идем; он имађаше пријатеље који га тешаху, а моју утеху, милу дечицу моју, уграбише дивље звери и поједоше; он, мада би лишен своје деце, али могаше од супруге своје имати неку утеху и неку услугу, а моја добра супруга паде у руке безаконог туђинца, и ја се као трска у пустињи повијам олујом горких патњи мојих. Но немој се разгневити на мене, Господе, што Ти од туге срца говорим тако, јер говорим као човек. Међутим, ја се утврђујем на Теби, Промислитељу мом и Стројитељу пута мог, и на Тебе се надам, и Твојом љубављу као прохладном росом и лахорењем ветра расхлађујем огањ туге моје, и чежњом за Тобом као неком слашћу заслађујем горчину невоља мојих”.

Евстатије је радио у једном селу, Вадисису, као најамник у великом сиромаштву петнаест година. Свако може оценити да се он у таквом сиромаштву и туђиновању ничим другим није толико бавио као молитвама, постовима, сузама, бдењима и уздасима, узносећи к Богу очи и срце, и очекујући милост од Његовог милосрђа. Деца, пак, Евстатијева беху гајена недалеко одатле, у другом селу, али он не знађаше за њих, а ни она сама не знађаху једно за друго, иако су живљаху у једноме селу. А жену његову, као некада Сару (1 Мојс 12, 11–20), Бог сачува од иностранца, који онога часа када је оте од праведнога мужа би поражен неком болешћу, од које, дошавши  у своју земљу, умре оставивши заробљеницу своју чистом, не додирнувши је. Тако Бог чуваше верну слушкињу Своју, те она, налазећи се усред замке, не би уловљена, него се као птица избави из ње: замка би уништена, а она избављена помоћу Вишњега. После смрти туђинца, та благочестива жена постаде слободна и живећи у миру, без напасти, зарађивала је себи хлеб радом руку својих.

Када су варвари напали Римско царство, цар Трајан је био у великој невољи, и сетивши се свог храброг војводе Плакиде говоро је: „Да нам је нашег Плакиде, непријатељи наши не би нам се подсмевали, јер он беше страшан непријатељима; и противници се бојаху имена његова, јер он беше храбар и срећан у биткама”. И чудио се цар са свима велможама томе како се то на необичан начин сакрио Плакида са женом и децом. Намисливши да пошаље да траже Плакиду по целом свом царству, Трајан рече присутнима: „Ко ми пронађе мог Плакиду, удостојићу га велике части и наградити многим даровима”. И гле, два добра војника, Антиох и Акакије, који су некада били верни пријатељи Плакиди и живели у његовом двору, рекоше: „Самодржавни царе, заповеди нама да потражимо тог човека који је толико потребан целом Римском царству. Ако би га требало тражити до накрај земље, и то ћемо урадити са свим усрђем”.

Цар се обрадова њиховој готовости и одмах их посла да траже Плакиду. Они кренуше и пропутоваше многе земље, тражећи свог омиљеног војводу по градовима и селима и питујући сваког кога сретну није ли где видео таквог и таквог човека. Најзад се они приближише селу у коме је живео Евстатије. У то време Евстатије чуваше жита у пољу. Угледавши војнике где иду у село, он се загледа у њих и издалека распозна у њима своје познанике, обрадова се и заплака од радости. Из дубине срца уздишући к Богу, Евстатије изађе на пут којим су ти војници ишли. А они када дођоше до Евстатија и поздравише се с њим по обичају, упиташе га какво је то село и ко господари њиме. Затим се почеше распитивати да ли се у селу налази неки страни човек, таквог и таквог раста, и таквог и таквог изгледа, а зове се Плакида. Евстатије их упита: „Због чега ви њега тражите?” Они му одговорише: „Он је пријатељ наш, и ми га дуго видели нисмо, и не знамо где се налази са женом и двоје деце. Када би нас неко обавестио о њему, ми бисмо том човеку дали много злата”. Евстатије им рече: „Ја га не знам, нити сам кад чуо за Плакиду. Уосталом, господо моја, молим вас, идите у село и одморите се у мојој кућици, јер видим да сте уморни од пута и ви и ваши коњи. Тако дакле, одморите се код мене, па се после можете распитати о жељеном човеку код некога који би га знао”.

Послушавши Евстатија, војници пођоше са њим у село, али га не познаше, но он њих познаде, и једва се уздржа од суза које су му навирале на очи. У том селу живео је неки добар човек, код кога је Евстатије нашао уточиште. Он одведе војнике код тог човека и замоли га да их прими на одмор и да их угости. При томе рече: „Ја ћу ти својим радом исплатити што будеш утрошио на њихово угошћење, јер су то моји познаници”.

Човек тај, и због своје доброте, а и због Евстатијеве молбе, усрдно прими госте. Евстатије их служаше, приносећи јела и постављајући их пред њих. При томе му долажаше на ум његов ранији живот, када му служаху ови које он сада служи, и он, по слабости природе људске, једва задржаваше сузе, али их скриваше од војника да га они не би познали. Неколико пута он је излазио из куће, па пошто би се мало исплакао и обрисао сузе, враћао се унутра, служећи им као роб и прост сељак. Међутим, често погледајући на његово лице, војници га мало-помало почеше препознавати и између себе тихо говорити: „Овај човек личи на Плакиду… Ама, да није заиста он то?” И додавали су: „Сећамо се да је Плакида имао дубоку рану на врату, коју је задобио у рату. Ако, дакле, овај човек има такву рану, онда је то заиста Плакида”. Угледавши такву рану на његовом врату, војници скочише с трпезе и падоше ка његовим ногама, па уставши загрлише га, плачући много од радости и говорећи: „Ти си Плакида кога ми иштемо! Ти си царев љубимац за којим он тако дуго тугује! Ти си римски војвода, за којим сви војници жале!”

Тада Евстатију би јасно да је дошло време које му је Господ прорекао, време када ће поново добити свој пређашњи чин и част, и рече војницима: „Браћо, ја сам тај кога ви тражите. Ја сам Плакида са којим сте ви заједно дуго време војевали против непријатеља. Ја сам човек који некада бејаше слава Рима, страшан иноплеменицима, драг вама, а сада – убог, непотребан и непознат”.

И наста велика радост међу њима, и од радости сузе. И војници га обукоше у скупоцено одело, као војводу, предадоше му царево писмо, и усрдно су га молили да одмах крене к цару, говорећи: „Непријатељи наши почеше да нас савлађују, и нема таквог јунака као што си ти, да би победио и развејао непријатеље!”

Домаћин куће и сви домашњи његови, слушајући то, чуђаху се и беху запрепашћени. И по целом селу пронесе се глас да се у њему нашао велики човек. И сви житељи села слегоше се као на велико чудо и са дивљењем посматраху Евстатија војводски одевеног, коме су војници одавали поштовање као војводи. И испричаше Антиох и Акакије народу о подвизима Плакиде и о његовом јунаштву, слави и високородству. А народ, чувши да је Евстатије тако храбар војвода римски, дивио се и говорио: „О, како је велики човек живео међу нама, служећи нам као најамник!” И клањаху му се до земље, говорећи: „Зашто нам, господине, ниси открио своје високо порекло и чин?” А клањаше му се и господар његов, у чијој кући живљаше, молећи га да се не љути на њега што му није одавао поштовање. И стиђаху се сви житељи тога села што тако великог човека имађаху за најамника, као неког роба.

После тога војници посадише Евстатија на коња и кренуше натраг у Рим, а сви их сељаци испратише далеко и са великом чешћу. За време путовања Евстатије је разговарао са војницима, и они су га питали о његовој жени и деци. Он им исприча све по реду шта се с њима догодило, и они су плакали слушајући о његовим несрећама. Са своје стране и они му испричаше како је цар био у тузи због њега; и не само цар него и цео двор, и војници. Тако у разговору они после не много дана стигоше у Рим, и војници известише цара да су нашли Плакиду и на који начин. Цар, окружен свима својим велможама, с чешћу дочека Плакиду, радосно га загрли, питајући о свему што му се догодило. Евстатије исприча све што се збило са њим, његовом женом и децом, и сви су били потресени слушајући га. Цар поврати Евстатију његов пређашњи чин, додели му имања већа него што је раније имао и веома га обогати.

Повратку Евстатијевом обрадовао се цели Рим. Затим цар замоли Евстатија да иде у рат против иноплеменика и својом храброшћу заштити Рим од њихове најезде, па да им онда одмазди што су заузели неке градове. Евстатије скупи све војнике, али видевши да их је мало за такав рат, предложи цару да разашље наређења по целоме царству да се из градова и села сакупе младићи способни за војну службу, а затим пошаљу у Рим. И би тако. Цар разасла наређења, и у Рим би сакупљено мноштво људи младих и снажних, способних за рат. Између осталих у Рим су доведена и два Евстатијева сина, Агапије и Теопист, који су то време већ постали зрели младићи, лицем лепи, телом кршни и снагом јаки. Када их доведоше у Рим и изведоше пред војводу, он их веома заволе, јер га је сама родитељска природа привлачила деци, и он је осећао силну љубав према њима. Мада Евстатије није знао да су то његова деца, ипак их је љубио као своје, и они су се стално налазили на служби поред њега и седели су са њим за једном трпезом, јер су му били мили. Убрзо затим Евстатије је кренуо у рат на иноплеменике и победио их силом Христовом. Не само да је од њих ослободио градове и покрајине које су раније заузели него је и сву непријатељску земљу освојио и сву војску њихову потукао. И тако је он у Господу свом показао већу храброст него раније и однео сјајнију победу него икада.

Када се рат завршио и Евстатије се већ мирно враћао у своју домовину, наиђе на једно село поред реке са врло живописним положајем. Пошто је место било дивно за одмор, Евстатије се ту са својим војницима задржао три дана. И то би тако зато што Богу беше по вољи да се верни слуга Његов састане са својом женом и децом, и да расејане сабере у једно. Жена његова живела је у том селу и имала башту од које се с великим трудом прехрањивала. По Божјој промисли Агапије и Теопист, не знајући ништа о својој мајци, разапеше свој шатор поред њене баште, јер одгајени у истом селу, они су имали заједнички шатор и волели су се као рођена браћа. Не знајући да су рођена браћа, ипак су гајили братску љубав међу собом. Они се, дакле, сместише крај баште своје родитељке ради одмора, а недалеко је био и војводин логор. Једнога од тих дана у подне мајка њихова је радила у својој башти и чула разговор Агапија и Теописта, који су се у то време одмарали у своме шатору. Они си питали један другога каквога је ко порекла. И старији рече: „Ја се помало сећам да је отац мој био војвода у Риму, па не знам због чега напусти Рим са мајком, узевши са собом мене и мог млађег брата, јер је у њих било нас двоје. Још се сећам да ми дођосмо до мора и укрцасмо се у лађу. Затим, после пловидбе по мору, када пристадосмо уз обалу, отац мој сиђе с лађе, и с њим ја са братом мојим, а мајка наша, не знам зашто, остаде на лађи. Памтим и то да је отац горко плакао за њом, плакасмо и ми с њим, и он с плачем настави пут. Када дођосмо на реку, отац ме метну на обалу, а млађег брата узе на раме и понесе на супротну обалу. А када потом, пошто га пренесе, пође натраг по мене, дотрча лав, дохвати ме и понесе у пустињу; но чобани ме отеше од њега, и ја сам одгајен у том селу које ти знаш”.

Тада млађи брат скочи и обеси му се о врат са сузама радосницама, говорећи: „Зацело ти си мој брат, јер и ја се свега тога сећам о чему ти причаш, и ја очима својим видех када тебе уграби лав, а мене у то исто време однесе вук, али ме земљоделци отеше од њега”.

И тако распознавши један другог, браћа су се силно радовала и грлила се и целивала, лијући сузе од радости. А мати, слушајући њихов разговор, дивљаше се и подизаше очи к небу с уздисањем и сузама, јер се увери да су то заиста њена деца, и срце њено осети слатку радост после свих горких патњи. Али, као мудра жена, она им се не смеде јавити без веродостојног доказа, јер она беше  сиротица, у подеране хаљине одевена, а они беху угледни и славни војници. И она реши да оде к војводи и замоли га да јој допусти да се врати у Рим заједно са његовом војском, надајући се да ће се тамо лакше показати својим синовима и распитати се о своме мужу и да ли је у животу. Она оде к војводи, стаде пред њега, поклони му се и рече: „Молим ти се, господине, нареди да ме са твојом војском одведу у Рим, јер ја сам Римљанка, и већ је шеснаест година откако ме иноплеменици доведоше у ропство у ову земљу; сада сам слободна, и лутам по овој туђој земљи и трпим крајњу оскудицу”.

Евстатије, човек добра срца, одмах изађе у сусрет њеној молби и дозволи јој да се слободно врати у своју отаџбину. Тада жена, посматрајући војводу, потпуно се увери да је то њен муж и запрепашћена, стајала је као ван себе. Али Евстатије не позна своју жену. Међутим, она неочекивано доживевши радост за радошћу, као некада жалост за жалошћу, душом је уздисала и молила се Богу, и бојала се да каже своме мужу да је његова жена: јер је он био у великој слави, окружен мноштвом доглавника, а она – као најубогија сиротица. И оде она из његовог шатора, молећи се Господу Богу свом да Он удеси да је распозна муж њен и деца њена. Но касније, згодном приликом, она поново оде к војводи Евстатију и ступи пред њега. Погледавши је, он је упита: „Шта још иштеш од мене, старице?” Она му се поклони до земље и рече: „Молим те, господине мој, немој се љутити на мене, слушкињу твоју, што ћу твоје високородство упитати о једној ствари. А ти буди стрпљив и саслушај слушкињу своју”. Он јој рече: „Добро, говори”. И она стаде говорити: „Ниси ли ти Плакида, назван у светом крштењу Евстатије? Ниси ли ти видео Христа на крсту међу јеленовим роговима? Ниси ли ти Бога ради напустио Рим са женом и двоје деце, Агапијем и Теопистом? Не оте ли теби туђинац жену твоју на лађи? Сведок ми је верни на небу сам Господ Христос, ради кога претрпех многе напасти, да сам ја твоја жена, и да сам благодаћу Христовом сачувана од оскврњења, јер онај туђинац онога часа када ме оте од тебе би кажњен Богом и погину, а ја остадох чиста, и сада сиротујем и скитам”.

Чувши све то, Евстатије као да се пробуди из сна и одмах познаде жену своју, устаде и загрли је, и обоје су плакали много од велике радости. И рече Евстатије: „Одајмо хвалу и благодарност Христу Спасу нашем, који не уклони милост Своју од нас него као што обећа утешити нас после невоља наших, тако и учини”. И они много благодарише Бога радујући се и плачући. После тога, када Евстатије преста плакати, жена га упита: „А где су деца наша?” Евстатије, уздахнувши из дубине срца, одговори: „Звери их поједоше”. Тада му жена рече: „Не тугуј, господине мој! Као што Бог даде те се ми неочекивано нађосмо, тако ће дати да и децу своју нађемо”. А он примети на то: „Зар ти не рекох да их звери поједоше?” Онда му она исприча све што јуче, радећи у својој башти, чу од двојице војника који су разговарали међу собом и познаде да су то синови њихови.

Евстатије одмах дозва к себи те војнике и упита их: „Каквога сте порекла? Где сте рођени? Где сте одгајени?” Тада старији поче казивати: „Господару наш, ми веома мали остадосмо после родитеља наших, и стога мало што памтимо. Ипак се сећамо да нам је отац био римски војвода, као и твоја величина, али не знамо шта би нашем оцу те ноћу напусти Рим са нашом мајком и с нама двојицом; исто тако, када лађом препловисмо море, не знамо зашто наша мајка остаде на лађи. А отац наш, плачући за њом, дође с нама к једној реци. И када отац наш, преневши преко реке једнога од нас, враћаше се по другог и бејаше усред реке, нас дограбише звери: мене лав, а мога брата вук. Но ми обојица бисмо спасени од зверова: јер мене спасише и одгајише чобани, а мога брата земљоделци”.

Чувши то, Евстатије и жена његова препознали су децу своју и, обиснувши им се о врат, плакали су дуго. И би велика радост у логору Евстатијевом, као некада у Египту када браћа познаше Јосифа. И пронесе се глас по свим пуковима да је њихов војвода нашао жену своју и децу, и сви се слегоше радосни, и би велико весеље у целој војсци: јер се они тако нису радовали победама, као овом радосном догађају. Тако Бог утеши верне слуге Своје, јер Он убија и оживљује, осиромашује и обогаћује (1 Цар 2, 6–7), низводи у невоље и узводи ка радости и весељу. И могао је тада Евстатије с Давидом говорити: „Ходите, чујте сви који се бојите Бога, ја ћу вам казати шта је учинио души мојој. Опомену се учинити милост са мном. Десница Господња узнесе ме, десница Господња даде силу” (Пс 65, 16; 117, 16).

Када се Евстатије враћао из рата радујући се двоструко: и победи, и проналаску жене и деце, још док је био на путу – умре цар Трајан. Њега наследи Адријан, који је био веома ревностан идолопоклоник и прогањао хришћане. Пошто Евстатије веома свечано уђе у Рим, по обичају римских војсковођа, водећи са собом врло много заробљеника и носећи огроман ратни плен, њега и цар и сви Римљани дочекаше најсвечаније. И славила се храброст његова више него пређашња, и сви су му одавали веће поштовање него раније. Али Бог који неће да слуге Његове буду у овом превртљивом и несталном свету поштоване и слављене сујетним и временим поштовањем, јер им је уготовио на небу вечну и непролазну част и славу, предзнаменова Евстатију пут мученички: јер му убрзо поново посла руг и невољу, које он радосно претрпе за Христа. Злочестиви Адријан зажеле принети жртву демонима у знак благодарности за победу над непријатељима. Када он са својим великашима уђе у идолски храм, Евстатије не уђе него остаде напољу. Цар га упита: „Зашто нећеш да уђеш с нама у храм и да се поклониш боговима? Требало би да ти пре других узнесеш благодарност боговима, зато што они не само сачуваше тебе читава и здрава у рату и дароваше ти победу над непријатељима, него ти вратише и жену твоју и децу твоју”. Евстатије одговори: „Ја сам хришћанин и знам Јединог Бога мог Исуса Христа, и Њега штујем и благодарим, и Њему се поклањам, јер ми Он дарова све то: и здравље, и победу, и супругу, и децу. А глувим, немим, немоћним идолима ја се поклонити нећу”. И Евстатије оде дому свом.

Цар се разгневи на Евстатија и поче размишљати на који би га начин казнио што ружи богове његове. И после кратког времена прво му одузе војводски чин, па га као простог човека позва на суд са женом и децом. Саветоваше им да принесу жртву идолима. Али пошто не успе да их приволи на то, он их осуди да их звери поједу. И свети Евстатије, тај славни и храбри војник, осуђен на смрт са својом женом и синовима, није се стидео таквог бешчашћа, нити се бојао смрти за Христа коме је верно служио, јасно исповедајући свето име Његово пред свима. И соколио је он часну супругу своју и милу децу да се не уплаше смрти за Животодавца свих Господа; и они су ишли у смрт као на гозбу, храбрећи једни друге надом о будућој награди. И биле су пуштене на њих звери, али их се не дотакоше, јер која год им звер притрча, одмах се враћала назад, приклонивши пред њима главу своју. Звери су укроћавале свој бес, а цар се још више разбесне и нареди да их одведу у тамницу.

Сутрадан цар нареди да се усија метални во и у њега баци свети Евстатије са женом и синовима. И тај усијани во би светим мученицима што и Халдејска пећ, росом расхлађивана, светим младићима. Налазећи се у том волу свети мученици, помоливши се, предадоше своје свете душе у руке Богу и пређоше у царство небеско. Након три дана дође Адријан к томе волу желећи да види прах спаљених мученика, и отворивши врата мучитељи нађоше света тела њихова читава и неповређена, па чак ниједна длака на главама њиховим не беше изгорела, а лица су им била жива као да су заспали и блистала су неком натприродном лепотом. И сав народ који је био ту повика: „Велики је хришћански Бог!” А цар се са стидом врати у свој дворац и сав народ га је ружио што узалуд погуби војводу тако неопходног Риму. Хришћани узеше часна тела светих мученика и долично их погребоше, славећи Бога, дивнога у светима Својим, Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је од свих нас част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СВЕТИ БЛАГОВЕРНИ КНЕЗ ОЛЕГ БРЈАНСКИ

Свети благоверни кнез Олег био је син брјанског кнеза благочестивога Романа Михајловича, унук светога Михаила Всеволодовича, кнеза черниговског. У то време сви руски кнежеви били су под татарском влашћу. Тако је свети Олег, са својим оцем светим кнезом Романом, по наређењу хана Менгу-Тимура, заједно са Татарима, учествовао у борби против Литве.

Не зна се када је Олег примио монашки постриг, али се претпоставља да је то било после 1274. године. Различити су подаци о његовом монашком имену  –Василије, Леонтије. Он је устројио у граду Брјанску свој Петропавловски манастир. Упокојио се као строги подвижник крајем XIII или почетком XIV века. Његове мошти почивају сакривене у каменом храму подигнутом у петропавловској обитељи.

 Спомен на светог Олега Брјанског слави се заједно са подсећањем на његовог деду светог Михаила Черниговског – 3. октобра/20. септембра.

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ МИХАИЛ, КНЕЗ ЧЕРНИГОВСКИ И ТЕОДОР, БОЉАРИН ЊЕГОВ

 Хан татарски цар Бати, са огромном војском, завладао је 1238. године целом руском земљом. У то време живео је благочестиви Михаил, кнез черњиговски, у свему кротак, смирен, испуњен врлинама. Тада су руски кнезови плаћали данак цару Батију и одлазили му на поклоњење. Обичај је био да том приликом прођу кроз пламен и поклоне се идолима. Једино су кнез Михаил и његов бољар Теодор то одбили.

Татари су им, 20. септембра 1246, посекли главе, а њихова тела бацили псима, која ни после више дана ниједан није дотакао. Над њиховим телима појављивао се огњени стуб, а сваке ноћи виделе су се свеће како горе. Хришћани који су се ту нашли, видевши то, узели су њихова тела и сахранили.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића