Свети ратници 27/14. марта
СВЕТИ БЛАГОВЕРНИ РОСТИСЛАВ – МИХАИЛ МСТИСЛАВИЧ, ВЕЛИКИ КНЕЗ
Свети Ростислав, велики кнез кијевски, син Мстислава Великог, био је један од истакнутих државних и црквених прегалаца у Русији средином XII века. Још као млад одликовао се храбрим подвизима у бојевима. У исто време, с једне стране био је неустрашив, а с друге смирен, незлобив и мирољубив.
Најпре је од оца добио на управљање Смоленск, у коме је био кнез 40 година. За његово име везује се подизање смоленског кнежевства и смоленске епархије. Након смрти брата Изјаслава, 13. новембра 1154, кратко је био велики кнез кијевски, али је владао заједно са својим стрицем Вјачиславом Владимировичем, а након смрти стрица уступио је кијевско кнежевство другом стрицу Јурју Долгоруком, уклонивши се од крвопролића и међукнежевских сукоба. По други пут је завладао Кијевом 1159. године и остао велики кнез до смрти 1167. године.
Свети Ростислав владао је у једном од најсложенијих периода у историји Руске цркве, у време успостављања аутокефалности. Никада се није јагмио за власт, а прихватао је кад би му била поверена, увек свестан тешке одговорности. Стално је игуману Печерске лавре говорио да жели да се уклони из сујетног светског живота.
Не обазирући се на године, 1167. упутио се у Смоленск да тамо устоличи свога сина Свјатослава. У повратку се разболео. Тражио је да га одвезу у Кијев и оставио завет: уколико умре на путу да га сахране у Манастиру Светог Теодора, а „уколико Бог исцели мене молитвама Пречисте Своје Матере и светога Теодосија, замонашићу се у Печерском манастиру”. Упокојио се на путу за Кијев, са тихом молитвом на уснама: „Сада отпусти раба Својего, Владико, по речи Твојој с миром”. То су биле његове последње речи, а осмех му је остао на лицу.
Упокојио се 14. марта 1167. (1168) године. Према његовом завештању тело му је положено у кијевски Теодоровски манастир. На крају живота праведни кнез је говорио: „Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави” (Еф 4, 1–2).
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
