Свети ратници 19/6. марта
СВЕТА ЧЕТРДЕСЕТ И ДВА МУЧЕНИКА ИЗ АМОРЕЈЕ
(Теодор, Константин, Калист, Теофил, Васој и остали)
Биле су то војводе византијског цара Теофила (829–842), који је, као иконоборац, црквама одузимао иконе и погубио многе свете исповеднике зато што су поштовали иконе. Често је водио ратове против Агарјана, у којима је некад побеђивао, а некад губио. Једном је са великом војском опколио град Созопетру, постојбину сараценског кнеза Амирмумне. Оглушујући се о молбе кнеза да поштеди град, Теофил га је заузео, порушио и опљачкао. Сараценски кнез, ожалошћен због пустошења свог родног места, сакупио је велику војску из разних крајева и, освете ради, кренуо на Амореју, родно место Теофиловог оца.
Теофилу, који је такође сакупио силну војску, саветовали су да се не сукобљава са сараценским кнезом, јер је сараценска војска неупоредиво већа. Сматрајући да је срамота не прихватити битку, Теофил је, ипак, у Амореју послао војску и војводе: Константина Друнгарија – патриција, Аеција – патриција, Теофила – патриција, Теодора Кратира – првог царског маченосца, Милисена и Калиста Турмарха, Васоја и многе друге војводе и истакнуте људе.
У сукобу са Агарјанима грчка војска је поражена, а цар Теофил се бекством спасао. Амирмумна је дуго безуспешно опседао град Амореју, све док један од аморејских војсковођа, Вадицис, није издајом омогућио Сараценима улазак и освајање града. Видевши да се Агарјани већ повлаче, а намеравајући да изда своју отаџбину, Вадицис им посла писмо следеће садржине: „Зашто одлазите одавде када сте толико времена овде провели и толико напора уложили? Будите одважни, не клоните! Знајте: желите ли да освојите град, јуришајте са оне стране на којој се налази стуб са уклесаном представом лава и палмом на врху. Ову страну града задужен сам да браним ја: будите сигурни да ћу вам предати град, а ви ћете већ наћи начина да ми се одужите”.
Пошто је примио ту поруку, кнез агарјански учинио је све онако како му је издајник написао и заузе Амореју. „Тада отпочеше велики покољ и паљење града – седамдесет хиљада људи је посечено, а још више жена и деце раздељено агарјанским војницима. Наведене војводе су одведене у ропство у Сирију. Издајник Вадицис, одрекавши се Христа, примио је мухамеданску веру, а за то срамно дело против Бога и свога народа Сарацени су га наградили великим почастима и даровима.
Заробљене, четрдесет и две војводе грчке кнез агарјански Амирмумна стави на велике муке: нареди да их окују у вериге, баце у мрачну тамницу, ставе им кладе на ноге и да их море глађу и жеђу. Злостављали су их не толико Агарјани, колико отпадник Вадицис. У сараценском ропству војводе су провеле седам година. За то време Сарацени су на различите начине покушавали да их приволе или приморају да се одрекну Христа и приме мухамеданску веру, јер је за мухамеданце веома важно да заробе и душе оних чија су тела већ заробили. Кнез им је обећавао не само слободу него и почасти и многе дарове.
Једном приликом дођоше к светима неки од најугледнијих људи и, пошто сужњима уделише милостињу, седоше поред њих. Почеше притворно плакати, тобож жалећи их што тако дуго труну у оковима и говорећи међу собом: ’О, какав је многих зала виновник неверовање у великог пророка Мухамеда! Ево, ови сужњи, које видимо оковане у тешке вериге, изврсни су људи, поштовани од свога цара, храбри у биткама, славни по роду свом? Нису ли они имали под собом преко седамдесет хиљада војника, и утврђени град Амореју? Али ето, предани су у руке нашег кнеза. И ко им одузе толику силу и моћ? Нико други но то што одбацују великог пророка Мухамеда, док слуге његове, које верују у њега, одржаше толику победу. Али није чудо што они не верују у њега, јер их нико томе није учио. Они који не знају и у незнању греше, лако могу добити опроштај’.[i]
Онда се обратише светима: ’Ви, о људи, о којима ово говоримо и са којима саосећамо, послушајте нас који вам саветујемо оно што је добро: оставите тај уски пут којим вам наређује да идете син Маријин, па пођите путем који је у овом и у будућем животу широк, који нам објављује велики пророк. Јер шта невероватно учи наш пророк када каже, да је Бог моћан, да оне који му се покоравају, и овде обаспе свима сладостима и тамо их учини наследницима раја? Е да ли злата недостаје Богу, или је лишен изобиља у другим стварима? Одступите од неверја људи незналица, јер се противи здравом разуму: гнушати се двоструких дарова Божјих, који се дају и овде и тамо. Е да ли хоћете да постанете заједничари његових блага, не примајући их онда када вам их он пружа, него када се вама самима прохте? Ово ви чините из велике гордости, презирући његову доброту и изазивајући га на гнев. Јер када слугама својим пружате нешто добро, а они га презиру и окрећу се од вас, зар се не разљутите на њих? Ако вас при том тешко увреде, зар их не кажњавате? Када тако раде смртни људи, неће ли вам то, утолико пре, учинити бесмртни Бог? Примите, дакле, учење нашег пророка и, ослободивши се ових садашњих невоља ваших, насладите се даровима Божјим, који вам се пружају у овом животу и обећавају после смрти. Јер је Бог веома милосрдан: видећи да сваки човек, који жели да на делу испуни тешки закон Исусов, малаксава, он посла пророка свог Мухамеда, да скине са људи сваки терет и да их ослободи сваке тешкоће, обећавајући им, после сваковрсних сладости у овом животу, весеље у оном, и учећи да ће се, само вером без дела, спасти они који га слушају’.[ii]
На то војводе Агарјанима рекоше: ’Је ли такво учење вашег пророка? И зар заиста верујете да је праведно и Богу пријатно, одавати се сваковрсним жудњама и нечистотама и страсним похотама тела, и разум што је у нама толико поробити сластима да никада и не помисли да уздржањем заузда себе од мрских телесних дела? И каква ће разлика бити између човека који тако живи и неразумне животиње? Не, не, о људи, не желимо такви бити, нити одступити од побожног и чистог закона хришћанског, јер смо ученици оних који вапију к Богу: Нећемо одступити од Тебе, па нека нас због Тебе убијају сваки дан, нека с нама поступају као с овцама које су за клање. Ништа нас не може раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу, ни садашње силе ни будуће (Рим 8, 36. 39)’.[iii]
После извесног времена кнез Амирмумна поново у тамницу к светима посла неке веште препираче, софисте. Они донесоше милостињу сужњима, и пошто се са сваким поздравише, седоше и почеше питати: ’Шта је немогуће Богу?’ Свети одговорише: „Ништа, Њему је све могуће, јер то и доликује његовој природи”. Софисти рекоше: ’Ако је Богу све могуће, погледајмо онда, коме Он, у ово време, својим свемогућством чини добро: Грцима или Агарјанима? Коме даде најплодније и најславније крајеве земаљске: вама или нама? Чију војску умножава а чије опет пукове коси као сено? Е да ли је Бог неправедан? Када Он не би налазио да ми држимо његове заповести, зар би нам тако велика добра чинио? И обратно, када не би налазио да сте пали у неверје према пророку Мухамеду, кога је Он послао, не би вас покорио нама и дао вас у ропство’.
Свети одговорише: ’Када бисте веровали сведочанствима пророка, лако бисте увидели да је ваше умовање лажно. Јер то што ви говорите, може ли се посведочити Божанским Писмом, као што могу наша схватања? Ни у ком случају. Све пак, оно што се не може посведочити, није истинито. Одговорите нам на ово питање: Ако би се два човека препирала око једне њиве, па један, не приводећи ниједног сведока, викао и дерао се: моја је њива, а други, без свађе и вике, привео много честитих и веродостојних сведока који би доказали да је њива његова, а не онога другог, шта бисте ви, Сарацени, рекли: чија је њива?’ Они одговорише: ’Заиста, онога који има много сведока’. ’Право сте пресудили’, рекоше свете војводе. ’Тако и ми расуђујемо о Мухамеду, вашем учитељу, и о Једнородном Сину Божјем, Господу нашем Исусу Христу. Господ наш Исус Христос дође, поставши човек од чисте Дјеве, имајући за своје сведоке све старе свете пророке, које и ви признајете, који сви сведоче о Њему и његовом доласку у свет. Затим дође и ваш велики пророк и законодавац Мухамед, за кога ви кажете да је послат од Бога. Није ли требало да он има као сведоке два пророка, или бар једног, да би очигледно доказао да је он заиста послат од Бога? ’”[iv]
Кад свети то рекоше, софисти се постидеше, јер увидеше да су побеђени.
Ава Јустин полемику светих са Сараценима описује на следећи начин. „Свети Васој смешећи се рече: ’И сараценски законодавац има славног и истинитог пророка који је о њему пророковао – светог Исаију. И када се ови мудри људи не би увредили, ја бих им навео то пророштво’. Софисти рекоше: ’Нипошто се увредити нећемо, јер знамо праштати онима који из незнања греше, па макар и што увредљиво рекли о нашем пророку’. Свети Васој упита: ’Не говорите ли ви да је Мухамед последњи пророк, као запечаћење пророка?’ Они одговорише: ’Да, тако је’. Свети Васој рече: ’Исаија кога и ви признајете за Божјег пророка, каже у своме пророштву: Узеће Господ од Израиља главу и реп (Ис 9, 14). И сам пророк тумачи тамо своје речи: глава означава људе који неправедно суде, а реп – пророка који учи неправедне, безаконе ствари (Ис 9, 15). Не љутите се, о људи! Није ли ваш пророк – реп, као последњи – по вашој речи – пророк? Не учи ли вас он безаконим делима? Зар није безакоње то што вам пророк ваш прописа закон овај: муж који омрзне жену своју и отера је, не сме је поново враћати к себи, док се она најпре не састане с другим мужем. Оставимо на страну друге безаконе прописе његовог закона; ово нам јасно показује да се Исаијино пророштво не односи ни на кога другог, једино на вашег пророка Мухамеда’.
Софисти потом одговорише: ’Знамо и ми да философирамо. Али пошто тако би угодно Богу, ко смо ми да се противимо његовој вољи? Мухамеду нису потребна сведочанства људска, јер је Богом постављени пророк, и од Њега доби такве законе’. Упита их свети Васој: ’Да ли вам он од Бога донесе такав закон, да имате много жена, и да се за време ваших постова читаве ноћи, све до зоре, проводите са њима у преједању и телесности?’ Они одговорише: ’Тако је заиста’.
Остали свети рекоше: ’Потребно је одговорити на ваше прво питање, у коме тврдите да је ваша вера боља зато што вам Бог даде победу над нама. Ако је тако, онда се сетите старе персијске војне силе, која освоји многе земље, и скоро читав свет покори себи. Затим настаде монархија грчка: Александар Велики победи Персијанце; потом Рим овлада целим светом. Дакле, јесу ли сви они имали праву веру зато што су били јаки у ратовима? Нипошто, већ преко мере беху идолопоклоници, и не знађаху истинитог Бога Творца. Како онда и ви можете говорити да је ваша вера истинита, зато што нас војном силом победисте? А много пута се догађало и нама хришћанима, који право поштујемо Бога, да његовом помоћу надвладамо непријатеље и победимо. А када, живећи без покајања, разгневимо Христа Бога, тада Он наводи на нас безбожне људе, плаћајући нам за грехе наше. Али и када нас кажњава, ми се не одричемо Господа свог, него молимо од Њега милост, а с вером имамо и наду у Њега да ће се смиловати на нас. Вашег пак учитеља, који нема сведочанства пророка за себе, па је чак и противан светим пророцима, ми не само не примамо него га и потпуно одбацујемо’”.[v]
Свете војводе су седам година провеле оковане у страшној тамници, дан и ноћ у молитви, непрестано појући Давидове псалме и благодарећи Богу за његово промишљање о њима – јер грехе њиховог пређашњег живота, проведеног у сластима и раскоши, очишћавали су таквим тамничким паћењем и невољама. Раније нису могли ни замислити да ће, Божијим окрепљењем, имати тако дуго трпљење.
У тамницу, по наредби кнеза, дође неки свирепи војвода са наоружаном војском, затвори капију, изведе из тамнице света четрдесет и два мученика, и упита их: „Колико сте година у овој тамници?” Свети одговорише: „Што питаш о познатој ствари? Ето, навршава се седам година откако смо овде затворени”. Војвода рече: „Зар за тако дуго време ви не увидесте, колико човекољубље показује према вама кнез, јер вас толико година штеди, а могао вас је погубити? Требало је, дакле, да му за показано милосрђе будете благодарни, и да се молите за њега, и да га волите свим срцем”. Свети одговорише: „Закон наш наређује нам да се молимо за оне који нас гоне, и који нам зло и неправду чине; стога се и за вашег кнеза молисмо Богу. Но, да га волимо свим срцем, то је немогуће, јер нам забрањују речи светог пророка Давида, који овако говори Богу: Зар да не мрзим на оне, који на те мрзе, Господе?” (Пс 138, 21). На то војвода рече: „Како то може бити, да се неко моли за онога кога мрзи? Зацело лажете говорећи да се молисте за кнеза кога мрзите”. Свети одговорише: „Истину говоримо да се молисмо за њега Богу, да очи душе његове, помрачене неверјем, просвети, да би познао пут правде и побожно поштовао Бога, примивши истиниту веру хришћанску уместо оне лажне, коју сада држи и сматра да је права. И када би он праву веру познао и примио, тада бисмо га не само заволели свим срцем, него и врло много поштовали, по речи Давидовој: Веома поштовах пријатеље твоје, Боже!” (Пс 138, 21).
Војвода рече: „Зар су грчки и римски кнезови толико безумни те мисле да је без промисла Божјег наш народ овако многобројан, моћан и силан? А кад би нас Бог мрзео, не би тако промишљао о нама, не би нас тако умножио и ојачао, као сада, што и сами видите”. Свети одговорише: „Не кажемо ми да сте ви без Божјег промисла, јер ко је лишен његовог промисла? Макар неко и не знао Бога, макар Га и ружио бестидно, ипак по Божјем промислу живи на земљи и креће се. Него ми ово кажемо: ви неправилно верујете у Бога истинитог, јер исповедајући да је Он Творац свих видљивих и невидљивих твари. Ви Му се ругате говорећи да је Он, како Творац и виновник свих добара, тако Творац и виновник и свих зала, истине и лажи, правде и неправде, смирености и гордости, кротости и јарости, целомудрености и разврата, и других врлина и злодела, које није потребно набрајати. И када би било истина оно што ви говорите о Богу, ми бисмо рекли да ви имате право знање о Богу. Али, пошто се ваше вероисповедање разликује од истине као тама од сунца, како да вас не изобличавамо? Па још сматрате, да ви једини имате истинско познање о Богу, а у ствари га немате. И природно је да вас Бог ненавиди, иако сте под његовим промислом”.
Војвода упита: „Шта, зар ви кажете да постоји други бог, творац свих зала и свакога греха? Како онда могу постојати два бога, један добар а други зао? И како може постојати свет, када се око њега боре између себе два бога?” Свети одговорише: „Не кажемо ми да постоји други бог – творац зла, који се разликује од Бога – Творца свих добара. Не дао Бог! Него ми кажемо ово: један од анђела добровољно изабра себи оно што је некорисно и супротно добру и, заволевши то, омрзну најпре Бога Творца свог, а затим човека. И њему би допуштено да искушава нашу слободну вољу, да ли њоме ревнујемо Богу или се повинујемо кушачевом наговарању. Ви, дакле, заведени од њега, сасвим погрешно његова зла приписујете бестрасном и неизменљивом Богу”. Војвода рече: „Али пророк наш Мухамед учи, да је свемоћни Бог подједнако творац сваког злог и сваког доброг дела људског”. Свети одговорише: „Види се, он овде другог бога погрешно измисли, као што некада Јелини измислише Агатодемона[vi], и њега вам даде да му се клањате, иако није бог нити ће то икада бити. А ми познасмо истинитог Бога, и Њега исповедамо, Творца сваког добра, кога проповедаше у Старом Завету свети пророци, а у Новом Завету свети апостоли Христови. И никаквог другог бога ми не знамо”.
Војвода рече: „Не желите ли данас да заједно са правоверним кнезом нашим принесете молитве Богу по обичају вере наше? Јер сам због тога послан к вама. Не пристанете ли, знам да ће се неки од вас касније кајати што су неразумно и упорно остали непокорни”. На то му свети одговорише једнодушно: „Молимо јединог истинитог Бога, да не само ваш кнез, него и ти и сав род сараценски одступите од безбожне заблуде Мухамедове, а поклоните се и одате дужно поштовање јединоме Богу, кога проповедају пророци и апостоли Христови. А нама, не дао Бог, да добровољно напустимо светлост и пређемо у таму”.
Војвода им рече: „Пазите шта говорите, да се доцније не покајете, јер то ваше противљење неће остати без велике казне”. А свети одговорише: „Богу бесмртноме и праведноме поверавамо душе наше, и у Њега се уздамо до последњег даха свог, и нећемо се одрећи вере коју у Њега имамо”. Опет им рече војвода: „Вас ће на дан Страшнога суда осудити сирочадство деце ваше и удовиште супруга ваших јер се сви ви сада лишавате њих, пошто се противите вољи кнежевој и нећете да примите веру његову. Наш велики кнез могао би наредити садашњем цару вашем, који је још дете, да пусти жене ваше и децу да вам дођу овамо. Но и сада, ако пристанете да се обратите и примите пророка Мухамеда, брзо ћете угледати све домаће ваше и веома се обрадовати. У Грчкој сада царује жена Теодора са малим дететом Михајлом. Она се не може успротивити наређењу великог кнеза нашег. А за богатства и имања не брините, јер египатски једногодишњи данак, који ће вам наш свемилостиви кнез поклонити као пријатељима својим, толико ће вас обогатити, да ће и унуци ваши до десетог колена имати изобиље сваковрсних блага”. Тада као једним устима узвикнуше свети: „Анатема Мухамеду и свима који верују да је он пророк!”[vii]
Разгневљени војвода одмах нареди наоружаним војницима да сваком посебно вежу руке отпозади и као овце воде на клање према реци Еуфрат. На тај призор поче се стицати силан свет сараценски, а и хришћани који су живели у њиховој средини, желећи да виде погубљење светих мученика. Војвода дозва к себи једнога од мученика, светог Теодора Кратира, и рече му: „Сазнао сам поуздано да си ти некада био свештеник, па си одбацио свештенички чин, постао војник, узео оружје, и стао по бојиштима проливати крв људску. А сада се лицемерно правиш да си хришћанин, изобличаван савешћу својом због твога давнашњег одречења од хришћанске вере. Није ли боље за тебе сада да прибегнеш учењу пророка и апостола Мухамеда, и од њега добијеш помоћ и избављење од смрти? Јер ти не можеш имати никакву наду ни уздање у Христа, кога си се раније добровољно одрекао”.
Јуначни Христов мученик Теодор одговори: „Неистину говориш, војводо, јер се ја нисам одрекао Христа Бога, него сам само напустио свештенички чин због моје недостојности. Због тога баш и дужан сам, нарочито сада, да крв своју пролијем за веру Христову и да умрем из љубави за Њега, да ми мој милосрдни Господ опрости сада оно што Му раније сагреших. Јер и слуга твој, који би побегао од тебе, па се потом вратио к теби и борио се до смрти за тебе, не би ли због тога добио од тебе опроштај за своје раније бекство?” Војвода одговори: „Нека буде како хоћеш, ја ти само предложих оно чиме би се могао избавити од смрти”.[viii]
Када џелати црнци исукаше своје мачеве и почеше свете мученике распоређивати за посечење, свети Теодор сатвори молитву, препоручујући душу своју Богу, приђе џелату и радосно прими славну мученичку кончину: посечење мачем. А за њим су и остали свети, по реду и по достојанству својих ранијих положаја, приступали један за другим под мач, без имало страха или узнемирености или малодушности, тако да се војвода задивио посматрајући мученике са каквим поуздањем хитају у смрт. И тако света четрдесет и два мученика окончаше свој живот јуначком смрћу за Господа свог, 6. марта 845. године.
Сараценски кнез нареди да поменутог отпадника Вадициса мачем посеку, говорећи: „Да је био прави хришћанин, он се не би одрекао своје вере. И када не одржа веру у свога Христа, како може одржати веру у нашег Мухамеда? Он постаде непријатељ својим хришћанима, предавши их у наше руке, како онда, ако наступи зло време, да не постане издајник наш? Ко није био веран својима, може ли бити веран туђинцима? Никада”.
Одсекоше мачем главу томе беднику и он доби од Сарацена достојну награду за услугу коју им учини, предавши им славни и дивни град хришћански Амореју.
„Сутрадан нареди кнез те бацише у реку Еуфрат тела четрдесет и два света мученика. Бацише тамо и леш посеченог отпадника. Убрзо потом обретоше се на оној другој обали реке тела мученика читава, јер се свакоме телу присаједини његова глава. И лежаху заједно по реду чесно. А леш оног отпадника пронађен је далеко од светих тела мученичких, а глава далеко од леша његовог. Хришћани онда узеше тела светих и чесно их сахранише. А главу и леш оног безаконог издајника крокодили разнеше и поједоше. За све ово нека је слава Христу Богу нашем, са Оцем и Светим Духом обожаваном вавек, амин”.
Потрудите се, војници христољубиви, да из овог страшног примера извучете поуку колико је тежак грех издаја отаџбине и како ће много од нас Господ тражити уколико тај грех починимо. Истовремено, не губите из вида ни то колико је ужаса и одвратности садржано у томе греху. Чули сте да су због недела овог издајника проливене реке крви хришћанске; сам тај несрећник постао је одступник од вере, а својим поступком изазвао је одвратност чак и код оних којима се продао, тако да је од њих љуту смрт дочекао, и тело му је, уместо да буде удостојено хришћанског погребења, постало плен страшних гмизаваца. А шта је тек душу тога издајника очекивало у будућем веку, нећемо ни говорити, толико је жалостан удео његов! „Напољу су пси и сваки који воли и чини лаж” (Отк 22, 15), говори за такве Свето писмо. Схватите ово, војници христољубиви, и будите верни цару и отаџбини до смрти. Чак и уколико би вам за издају обећали богатство и славу целога света, уклоните се од таквог обећања са гнушањем и без икаквог премишљања.
[i] Ј. Поповић, Житија светих за март, 123.
[ii] Исто, 123–124.
[iii] Исто, 124.
[iv] Исто, 124–125.
[v] Исто, 125–126.
[vi] То јест Бога – виновника како добра тако и зла.
[vii] Исто, 127–129.
[viii] Исто, 127–129.
