Стевица Карапанџин: РАТ ПРОТИВ ОНОГ КОЈИ ЗАДРЖАВА

30. 01. 2026. urednik

Рат који траје и не престаје јесте рат против Бога и Цркве и тако ће бити док је света и века. О томе сведоче, између осталог, и реченице из Јеванђеља: „Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава“ (II Сол 2, 7), и „… сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16, 18). Прва нас подсећа на константно ратно стање, а друга указује на исход рата

Сваки рат, уколико човек дозволи, почиње у њему сâмом и то као последица унутрашње дисхармоније и несклада и пале људске природе. Ситуација, међутим, постаје озбиљна када тај унутрашњи рат настави да се распламсава, духовни стражар задрема, изостане сигнал за узбуну и не изведе се унутрашња противпобуњеничка операција употребом светотајинског оружја. Уколико се зачетак таквог ратног пожара одмах не угаси, он се разгорева, неминовно излази напоље и по принципу спојених судова шири се и проналази погодно тло у другом човеку сличног духовног устројства. Ако човек сâм у себи не уочи почетак мисленог рата и не учини напор да га у корену сасече, дакле у почетној фази, он наставља да се развија, прво на нивоу вербалног, а затим прелази и у сферу физичког. Рат се са мислене микро локације може ширити у различитим облицима и размерама и у разним правцима, од тактичког, преко оперативног, све до стратегијског нивоа.

Међутим, једини који има константну и истовремено геополитичку димензију јесте рат против Цркве. Он има повремене периоде у којима само на појединим војиштима преовлађује оружана борба, али главна карактеристика му је непрекидност извођења глобалног спектра неоружаних и нелинеарних операција. Дакле, у данашње време рат против Цркве саставни је део хибридних ратова против држава са већинским православним живљем, тачније њихова је суштина. Све српске невоље, како оне у прошлости и садашњости, тако и оне које ће уследити у будућности, у непосредној су или посредној вези са прозелитизмом и религијским интервенционизмом као најубојитијим оружјем за масовно духовно уништавање. Треба понављати да актуелни рат против Цркве у Украјини није изолован случај, већ је део, не само оружаног рата у тој земљи, него и глобалног хибридног рата као наставка двомиленијумског процеса, данас присутног у свим православним земљама.

Рођендан Цркве и наставак исконског рата Педесети дан по Васкрсењу догодило се оно што је Господ Исус Христос најавио ученицима: „А утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох“ (Јов 14, 26). Од рођења Цркве против ње се непрекидно води рат и то као наставак исконске побуне против Бога. Према библијској историји први рат се десио на небу, у дубини векова, пре стварања материјалног света, када се један од виших анђела понео својом величином и моћи коју му Бог подарио и пожелео да буде као Бог. Погорђени Сатанаил успротивио се Божијој вољи, при чему је на зло успео да наведе и многе друге анђеле. Пожелевши да буде једнак Богу, у рату који је тада започео на небу, постао је Сатана и противник Божији. На своју страну је повукао трећину анђеоске војске, која се поделила на добре и зле (анђели и демони). Пакошћу и завишћу демона, у свет који је Бог створио за вечност и у коме није било семена пропасти ушла је смрт.
После пораза и збацивања Сатане и његових следбеника са неба и прекида даљег отпадништва духовних сила, рат се пренео у поднебесје и на земљу, где је настављен новом побуном. Овог пута од Бога су се удаљили први људи Адам и Ева. Једина истинска слобода која постоји јесте могућност човековог избора да буде са Богом или не, а наши прародитељи, по наговору Сатане, одабрали су ово друго. Од тада сва наредна поколења рађају се са истим, наследним прародитељским грехом који проистиче из побуне против Бога и чија је последица, као што је већ наглашено, смрт. У таквом оперативном окружењу рат против Бога подразумева и рат против Цркве од првог дана њеног стварања и трајаће до Судњег дана, с тим да Цркву ни врата паклена неће надвладати.

Овим побеђуј! У рату против Бога и Цркве неминовно је страдање њених чланова и у прва три века после Христа оно је било масовно. Хришћани су живели у антихришћанским и освајачким државама и од многобожачких власти због вере непрекидно прогањани, мучени и убијани. Тим жетвама непрекидно је допуњавана Небеска житница и тако ће бити све док се не надомести број палих анђела из првог рата на небу. Велика промена десила се 28. октобра 312. године, пред битку коју је Свети цар Константин водио против Максенција, када је на небу видео Крст и чуо речи: „Овим побеђуј!“. Одмах је наредио да се целокупна његова војска стави под знамење Крста, чиме је у исто време доспела и под Божију заштиту. Епилог је била сјајна победа над вишеструко надмоћнијом Максенцијевом војском.

Након доношења Миланског едикта 313. године држава се почела сматрати потребном, важном и корисном установом одређеном од Бога ради осигурања живота, имања и мира. Она од тада почиње да штити верни хришћански народ од туђинског освајања и ропства, прво физичког, а затим и духовног, јер мирнодопски периоди пружају неупоредиво боље услове за спасење него ратни. Али је важно имати у виду да у историји није увек тако било јер је душа претежнија, што ће се видети и у каснијим дешавањима. Након 313. године дошло је до пада вере и отупљивања њене оштрице, па се појавило монаштво као посебан Божији дар у виду светионика људском роду.

Прозелитизам Арсенал оружја у геополитичком рату против Цркве, након 1054. године проширен је прозелитизмом и он је до данас остао једно од главних оружја за масовно духовно уништавање. То је у великим размерама први пут могло да се види у времену смутњи – драматичном периоду руске историје од 1598. до 1613. године, којим је дат печат руском геополитичком идентитету. После гашења династије Рјурикович, у намери да поримокатоличе руски народ, Ватикан и Пољска преваром су на престо руских царева довели лажног Димитрија, али је након бунта народни православни покрет предвођен кнезом Дмитријем Пожарским и Кузмом Мињином ослободио Москву од пољских окупатора. Тако је пропао један од бројних покушаја Запада да овлада православном Русијом, слично каснијим походима Наполеона и Хитлера, као што ће пропасти и актуелни покушај под окриљем НАТО-а. Прозелитизам је препознатљив по лукавствима чије су последице у данашње време посебно видљиве у земљама где су вековима живели православни хришћани – на Балкану и у Украјини.

Духовно и(ли) материјално Балкан као поље надметања таласократских (поморских) и телурократских (копнених) сила мали је Хартленд глобалног Хартленда – средишњег дела континенталне масе Евроазије у коме је смештена телурократска православна Русија – и мали Римленд глобалног Римленда – обода Евроазије са којег таласократски Запад спроводи стратегију звану Петља анаконде ради уништења православне Русије. С једне стране, Балкан на глобалном ратишту представља геополитичко претпоље и мостобран таласократских сила англоамеричког Запада у настојањима да продру у континенталну дубину Евроазије. С друге стране, једино би контролом југоисточног дела данашње Украјине Русија могла да заштити сопствено, изузетно осетљиво југозападно крило.

Спречавањем уласка Украјине у НАТО руска геополитичка одбрана сачувала би стратегијску дубину, јер би и у противном била сломљена. Зато не треба да чуди што су у процесу свеукупног раслабљивања стратегијских праваца који изводе ка истоку простор данашње Украјине и српске земље били и остали par excellence зоне прозелитских деловања. По већини геополитиколога светски геополитички рат – који се понавља циклично – води се због ресурса, а они су по мишљењу потписника текста секундарни – примарна је духовност јер је Црква највећа препрека достизању глобалистичких циљева.

Ера Османлија Аутор овог текста верује да је по Божијем допуштењу, ради очувања вере која је све више била под прозелитским притисцима и као залог за нововековну будућност, након периода процвата православља у средњовековним балканским државама, уследио њихов пад у отоманско ропство. На унионистичком сабору у Фиренци, који је трајао од 1438. до 1445. године, цариградски патријарх Григорије Мамас прихватио је унију, али је након пада Константинопоља и она пропала зато што је православни народ, који се у међувремену нашао у ропству, није прихватио.
Нешто подједнако драматично може се видети и на примеру Косовског боја који је Свети Владика Николај описао у Царевом завету, када је „српској властели прорасла земља кроз душу“. Српски златоуст нас подсећа да се „државе и дају народима да би имало шта пропасти уместо народа; да би се имало шта дати у откуп душе народне. Кад се да јефтино за скупо, боља је трговина од обратног случаја“. Као што је већ наглашено, душа је претежнија, а земља се обнавља мученичком крвљу, па је тако након пет векова ропства намучена народна душа породила Карађорђа, Милоша и устанике, пројавивши се дух Немањића, претходно потврђен од стране Светог Кнеза Лазара и његове војске.

Нова искушења Међутим, нововековни православни властодршци, незадовољни величином држава које им је Бог дао и услед прозелитских лукавстава – потписник овог текста верује да се и овде ради о Божијем допуштењу – допринели су њиховој пропасти, с тим да су управо ти владари били и прве жртве у предстојећим покољима православних. Страдање свете породице Романов, терор над верним руским народом и рат против Цркве у Русији многи сматрају страшнијим од прогона хришћана у време првог Рима и он се на просторима данашње Украјине наставио до данашњих дана. Дакле, живимо у историјском периоду, попут претходно поменутих, у коме се паралелно и циклично и уз константне хибридне и нелинеарне ратове, предузимају и оружана борба, врше злочини и отимају светиње ради уништења православља.

„Време чуда” Током Другог светског рата на просторима бивше Југославије постојала су два антиправославна и антисрпска покрета. Један је предводио Анте Павелић по прокламованој политици „трећину побити, трећину покрстити и трећину протерати“ – мада је убијено много више од трећине – док је други предводио Јосип Броз Тито окружен малобројним, али тврдокорним језгром комуниста српског порекла (за себе су тврдили да немају нацију, прим. аут.). Улога Титовог покрета била је да у своје редове на перфидан начин увуче православне Србе – по праотачкој вери, а не по идеологији изразите антифашисте – који би измакли камама и маљевима Павелићевог покрета.

О далекосежности последица које је тај антицрквени геополитички рат оставио сведочи маузолеј вође другог покрета у Београду и то на туђем и отетом имању. У исто време истинским борцима за биолошки опстанак српског народа, који једини нису сарађивали са Павелићем – попут двојице ђенерала и мученика Драгољуба Михаиловића и Милана Недића – гробна места се и даље не знају. Колико је тај рат против Цркве подмукао види се и по једној антиномији (нешто што је само наизглед супротстављено, прим. аут.), тачније у подацима о броју страдалих клирика Српске православне цркве током Другог светског рата, које имамо захваљујући Светом архијерејском синоду. Од укупно 545 убијених, гледано од најмањег до највећег броја, починиоци су следећи: Војска Краљевине Југославије током Априлског рата – 1, Недићеве трупе – 2, Љотићевци – 2, Западни савезници у бомбардовањима – 7, Италијани – 8, Бугари – 11, Југословенска војска у Отаџбини – 14, Арнаути (тако стоји у извештају, прим. аут.) – 15, Мађари – 17, Немци – 84, усташе – 171 и партизани – 213.

Дакле, они који Србе више од осам деценија убеђују да су им ослободиоци (многи су, нажалост, и убеђени) од укупног броја злочина над цветом светосавља, руке су окрвавили у 213 случајева, побивши 39% припадника српске православне елите. „Надмашивши“ Немце за 129 (безмало клир једне епархије) и усташе за 42, они се и после осам деценија у знатном делу српства сматрају усрећитељима, а истински српски заштитници издајницима, квислинзима и сарадницима окупатора. То није чудно јер човек који зарати против Бога и Цркве није прогањан, ухапшен па разапет да расуђује о најочигледнијим чињеницама. Циљ рата против Цркве јесте одвојити људе од Бога и убедити их да Бог не постоји, самим тим помрачити им ум, јер се само тако добијају робови којима се може бескрајно манипулисати. Треба нагласити да су страдања православних, а посебно клира, настављена и у деценијама након Другог светског рата.

РЕЛИГИЈСКИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ

Религијски интервенционизам, уз прозелитизам, данас је кључни елеменат неоружаног облика ратовања против Цркве, али и својеврсна „артиљеријска“ припрема напада оружаних формација и основа њихове духовне подршке у дејствима. По мишљењу Александра Раковића западне структуре, јавне и тајне, пружају подршку религијском интервенционизму против српског народа. Он се спроводи у оквиру истог процеса као и војни и економски интервенционизам евроатлантских структура против српске државе. По Раковићу „свака наша граница данас је угрожена деловањем верских идеологија које као да су се повампириле из времена Другог светског рата: ’Хрватска православна црква’, ’Црногорска православна црква’, римокатолички ревизионизам, радикални ислам, великоалбански фанатизам, бугарски и румунски верско-етнички експанзионизам“, доскорашњи црквени проблем у Северној Македонији итд. Готово да нема државе и народа у окружењу преко којих, са аспекта религијског интервенционизма, није негативно наступано према Српској православној цркви и Србима.

Савремени богоборциЦрним словима су остали записани стихови комуниста: „Носим капу са три рога и борим се против Бога“, „Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара“, „Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша“, фото: arhivska fotografija

У оквирима нелинеарних и неборбених операција оперативног и тактичког нивоа у хибридном рату против Цркве, уз већ помињани прозелитизам и религијски интервенционизам, постоји и читав низ тактичких бојева и борби које планира спољни фактор, а изводе их – под његовом непосредном контролом – унутрашње снаге. Деловање тог фактора видљиво је у трима групацијама, од којих две најчешће служе као несвесни медијуми и углавном се регрутују међу тзв. традиционалним верницима, с једне, и прелешћеним појединцима – члановима Цркве, с друге стране. Обрасци несвесног црквенорушитељског деловања и једних и других могу се описати освртом на два јеванђељска догађаја.

Постоји и трећа, нескривено богоборачка и аутоекстремистичка категорија која се, осим поменуте демаскираности, од претходне две разликује и по томе што се у њој не окупљају несвесни медијуми. Њена идеолошка платформа, у међувремену трансформисана од позиција комуниста-пролетера до позиција евроатлантиста-тајкуна – кад је рат против Цркве у питању – није мењана, већ је с времена на време само долазило до пресвлачења у друге униформе, са новим ознакама. Та идеологија баштини мржњу којом уз помоћ надзорне копрене лукаво прекрива претходне две групације несвесних медијума и њима управља. Осим тога, прва и трећа групација имају и заједничку карактеристику која их одваја од друге групације, а то је да су погодне за улогу proxy играча и топовског меса у рату против Цркве.

Синдром „топлих папуча“ Неће погрешити ко устврди да у данашње време изразитију склоност ка богоборству могу имати унуци и праунуци припадника тврдог језгра с врха покрета – у претходном тексту поменутог – који је Србе у склањању од усташког ножа злоупотребио и лукаво увукао у своје револуционарне редове, као и егзекутора над 39% припадника православног клира. Треба наглашавати да ту не спадају потомци огромне већине поштених и часних људи и храбрих партизанских бораца – како предратних, тако и послератних сељака, по праотачкој вери, а не по идеологији истинских антифашиста – који су се на устанак дигли ради спасавања живота чланова сопствених породица и нејачи, а таквих је 90%.

Не, то могу бити само појединци са наслеђеним предиспозицијама за непријатељски став према Цркви – наследници малобројних without nation комуниста-пролетера, познатих и по „синдрому топлих папуча“. Они могу имати већу склоност ка аутошовинизму и оданости „највећем сину наших народа и народности“ – по угледу на прадедове – за чије посмртне остатке и даље мисле да леже на Дедињу и спремни су да их бране – наравно туђим животима, како би другачије [sic]. Борбена готовост таквих јуришника јакобинског типа у рату за промену свести Срба и њихово утеривање у „земаљски рај“, проистиче, не само из неимања нације, већ и из поменутог синдрома насталог кроз егзекуције идеолошких непријатеља и отимање имовине. Што је интересантно такви данас нису пролетери и комунисти, већ тајкуни евроатлантске провенијенције, што је и логично с обзиром на материјално и духовно наслеђе. Тај saeculum, уз иницијалне утицаје споља кроз прозелитизам и религијски интервенционизам, карактерише и снажан нагон потомака „ослободилаца“ Србије да је револуцијом мењају како би је „поправили“.

Став Цркве На делу Земље где живе Срби – који је по мишљењу Миломира Степића сеизмограф глобалних потреса – никада не мањка политичких превирања. У турбулентним догађајима на овим просторима често се може чути „душебрижничко“ питање: „Који је став Цркве?“ У већини случајева изговарају га несвесни медијуми, с тим да није у питању безазленост јер га смишљају и лансирају злонамерни. Када би се радило искључиво о незнању, неометани спољним смутњама незнавени би се заинтересовали и дошли до одговора. Знали би да Црква по свим важним питањима увек има став.

Али, не лези враже! Када се она у таквим ситуацијама огласи, из богопротивног табора редовно уследи цинична опаска како је Црква одвојена од државе, што јесте тачно, али се ради о одвојености по основу компетенција и надлежности, што не значи да оне по важним националним питањима не могу бити у кооперацији и сарадњи (симфонији). Дакле, прво се од Цркве тражи став, а онда јој се спочитава што га јавно износи [sic]. Разлог за то је што се још од 1945. године па до данас брозоморно виђење њене одвојености од државе код многих „ни за јоту“ није променило. Као и њихови without nation дедови и прадедови, са наслеђеним „синдромом топлих папуча“, поједини свој однос према Цркви и даље доживљавају кроз призму бацања у јаме, стварања пасјих гробаља, голооточког преваспитавања ради ревидирања ставова и чупања бркова. Демократија и тачка!

Два јеванђелска догађаја Став Цркве заснива се на пастирској одговорности за сва духовна чеда, без раздвајања и одвајања било кога у дневнополитичким надгорњавањима и без стављања на било чију страну. То, међутим, може ићи до границе омеђене виталним животним интересима православних Срба и линије разграничења са србофобним аутоекстремизмима попут оних из страдалних периода као што је „време чуда” од пре осам деценија, описаних у претходном тексту. Сваки хришћанин треба да има такав став, јер људе мора посматрати, не само онаквим какви јесу, већ и онаквим какви ће бити када приђу Христу.

Угао гледања секуларне и хришћанске етике није исти и протоком времена све је шири. Док етика тражи толеранцију, онтологија тражи љубав, а љубав покрива све. Толеранција која се кроз прозелитизам и религијски интервенционизам упорно намеће споља, често и силом, јесте за похвалу, али она љубави „није ни до колена“ и од ње се разликује онолико колико се ноћ разликује од дана. Црква пред собом увек има примере Дисмаса – покајаног разбојника са десне стране и Гестаса – непокајаног разбојника с леве стране Христовог Крста на Голготи: „И с њим распеше два разбојника, једнога с десне, а једнога с лијеве стране њему. И испуни се Писмо које говори: И уврстише га међу безаконике” (Мк, 15, 27–28).

Примери Дисмаса и Гестаса, заједно са Христом распетих на Голготи, показују да секуларна етика није мерило Цркве, јер такву етику не занима спасење. Она своје судове ограничава на простор овог света и све своди на ниво обезбоженог човека који пребива искључиво у духовној хоризонтали. За разлику од њега, човек који живи у крстоликој евхаристијској заједници зна да при истом греху, са тачке гледишта секуларне етике, међу људима нема разлике, али да истовремено са онтолошког аспекта оне могу бити несагледиве. Црква нам у једној од припремних седмица пред Часни пост нимало случајно саопштава јеванђелску причу о Митару и Фарисеју: „Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк, 18, 10–14).

Цариник је у етичком погледу био посрнули човек, али је зато у онтолошком погледу био човек са дубоким покајањем. Фарисеј се строго придржавао норми, али је у суштини био „окречени гроб”. Зато је цариник због свог смирења отишао из храма оправдан, а фарисеј због своје гордости није постигао тај циљ. Два јеванђелска догађаја поменута су у контексту указивања на појаву овдашњег, с једне стране, гестасовског непознавања и непоштовања, и, с друге стране, фарисејског пренебрегавања и неслушања Цркве.

Јеванђеље – став Цркве Став Цркве може да чује свако ко живи у литургијској заједници, у евхаристијском и крстоликом јединству са Богом и ближњима и по двема заповестима о којима виси сав Закон и Пророци и од којих нема веће: „Љуби Господа Бога својега свим срцм својим и свом душом својом и свом мисли својом (…). Љуби ближњега својега као самога себе”, (Мт, 22, 37–40). Дакле, сваки пут када се чује Јеванђеље, чује се и став Цркве! Проблем је што га данас у државама са већинским православним становништвом слуша око 1% популације, колико по проценама живи литургијским животом (ово не треба мешати са процентом оних који се изјашњавају као православни хришћани, којих је и до 90%).

Када би још 5–6% популације препланирало термине џогирања, шетње кућних љубимаца и других активности и недељом отишло на Литургију, тада би много више њих „из прве руке” чуло јасан и недвосмислен двомиленијумски став. Али рат против Цркве траје, па се намеће и питање како она треба да реагује према већинској популацији које се не одриче и воли је исто као и остатак од 1%, и то оне већине која по свом личном избору не чује став Цркве, па га онда после тражи. Шта више, осим што га не чује, па га онда тражи, на крају га формира посматрајући свет око себе искључиво једнодимензионално, и што је најважније, тумачећи га под нецрквеним утицајима.

Дакле, сазнања о ставу Цркве поједини нелитургијски Срби стичу не слушајући Цркву, већ њене непријатеље. На овакав начин они став Цркве траже, пре свега, зато што не знају шта је Црква и то у времену технолошког напретка, медија, интернета, друштвених мрежа и др. представља погодан терен за деловање непријатеља. Црква, поред своје основне мисије, у одбрани треба да користи и сва технолошка достигнућа која нам је Бог дао на добро.

Несвесно цркворушитељство Многи људи, чак и поједини са фарисејским духом из евхаристијске популације од 1%, дају себи за право да суде, чиме учествују у споља изрежираним медијским линчевима и саучествују бројним гестасима у богопротивним делима. На првом месту мета напада је патријарх српски и редовна је појава да у кризним временима личност која седи на трону Светог Саве бива клеветана на најужасније начине – по речима Светог Владике Николаја „тако да би се и вепрови дивљи застидели”. Затим следе напади на Свети архијерејски сабор којим невидљиво управља Дух Свети што дежурни критизери не знају, па на поједине угледније архијереје и др.

Неупућени не знају да се, посматрајући Цркву кроз призму религије као „опијума за народ”, аутоматски сврставају међу богоборце. Међутим, на грех осуђивања нису имуни ни појединци фаријеског духа из популације од 1%, без обзира што знају да у Јеванђељу пише „Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити” (Мт, 7, 1–5). Довољно је само мало самовоље, несмирености, непажње и духовног одсуства из крстолике заједнице, па да се уз спољне утицаје бесповратно склизне у цркворушитељство, што заједница на крају може само са жаљењем да констатује.

Гестаси и фарисеји Током двомиленијумске историје хришћанства увек је било расколника, јеретика, парасинагога и других који су услед мудровања или духовних падова неповратно застрањивали. Било их је, има их и биће их – у складу са речима блаженопочившег патријарха српског Господина Иринеја: „Све што је труло треба и да отпадне”. Међутим, овде је интересантан проблем односа према онима који нису пришли Цркви, а несвесно учествују у рату против ње. И међу крштенима је велики број оних који се изјашњавају као традиционални верници, а не пропуштају прилику да се уживе у јефтине и „сажвакане” приче, коментаришући их као несвесни медијуми од „уста до уста”.

Међу њима, нажалост, многи Цркву доживљавају искључиво као овоземаљску установу или невладину организацију, а не Небоземно Тело Христово (блаженопочивши митрополит Амфилохије говорио је о томе како „покушавају да га сместе у некакву малу невладину организацију, а њему је и Васељена тесна”). Из незнања стају на страну бунџија и не одмичу се од прича о „возном парку” и других бесмислица. Осим што наносе штету Цркви, неупоредиво више шкоде себи, јер Цркву, као што је већ наглашено, ни врата паклена неће надвладати. Треба имати у виду да се ради о не малом броју људи који из лаковерности и под злонамерним утицајима олако узимају камен и бацају га на Цркву (блаженопочивши епископ Атанасије Јевтић умео је да говори о непросвећеном и неваспитаном народу, а да то не изађе из оквира љубави коју је носио).

Срби – „мали Руси” Треба наглашавати и да све што се са аспекта геополитике може тренутно видети на простору Украјине, као део глобалног рата, јесте процес увежбаван деведесетих година XX века на балканском геополитичком претпољу – на простору где живи српски геополитички чинилац и коме је подмукло и неосновано додељен епитет „малих Руса“. Током распада СФРЈ (Миломир Степић га назива разби-распадом), који се, истовремено са распадом СССР-а, десио плански и из геополитички разлога, разрађиване су и у пракси спровођене методе управљања кризом, где је НАТО представљан као једини безбедносни фактор у Европи. Приликом агресије на СРЈ 1999. године демонстриране су способности НАТО-а у извођењу операција наметања мира, кроз ангажмане изван сопствене зоне одговорности – противно члану 5 оснивачког акта.

Са геополитичког аспекта Срби су значајни и због отпора који су пружили у последњој деценији XX века, у време изузетно тешке ситуације у Русији, коју данас поједини руски геополитиколози називају ново време смутњи. Већ је поменуто да се оружани облик рата против Цркве, уз његову константну хибридну глобалну варијанту, с времена на време покреће у земљама где је православни народ већински. Такав рат тренутно се води у Украјини и православни живаљ на тим просторима није ни први, ни последњи коме се додељује улога proxy (посредничког) играча и cannon fodder (топовског меса) у свеколиком рату против Цркве.

Извор: Печат 1. део (16.01.2026.) и 2. део (30.01.2026.)

Насловна фотографија: Карл Хајнрих Блох

You May Also Like