Борислав Д. Гроздић: СВЕТОСАВСКИ ВОЈНИ КОДЕКС
У Житију Светог Саве од Теодосија постоји веома значајно, поучно место за војнике, посебно за војне старешине. После Стрезове смрти, о чему је већ било речи, сазвавши код свог самодршца брата Стефана Немањића све „начелне војводе”, највишу властелу, који су били и највише војне старешине, Свети Сава их је и много поучавао.
Стрезова смрт се помиње у хагиографским списима од Стефана Првовенчаног, Доментијана, Теодосија и настављача Данила II интерпретира и тумачи на различите начине. Наиме, после освојења Цариграда од стране Латина 1204. године, приликом опсаде Солуна 1207. године, погинуо је бугарски цар Калојан и након жестоких династичких борби на бугарски престо је дошао његов сестрић Борило. Стрез као блиски рођак цара Калојана и један од претендената на престо морао је да се склони, а уточиште му је у Србији пружио велики жупан Стефан Немањић. Не само да је одбијао све захтеве и понуде цара Борила да преда Стреза, него је Стефан Немањић чврстим гаранцијама, побратимством и богатим даровима помогао Стрезу да се утврди као обласни господар у централној Македонији, у граду Просеку. Након измењених прилика на Балкану и измирења са бугарским царем Борилом, ступивши у савезништво с различитим непријатељима Србије, незахвални Стрез постаје велика опасност по српску земљу и династију. Будући да су сви покушаји Стефана Немањића да одврати Стреза од оружаног сукоба остали безуспшни, студенички архимандрит Сава одлази да преговара са Стрезом, према Теодосијевом писању, говорећи: „Идем прво ја ка противнику. Говорићу му, па ако ни мене, који учим о Богу, не послуша као многе, тада и ви предузмите што је људско.”[1]
Стрез се оглушио о молбе и уверавања Саве Немањића, непоколебив у намери да нападне Србију. Свети Сава одлази да преговора, моли се Богу, Пресветој Богородици и Светом Симеону, и ту ноћ на чудесан начин умире Стрез. Смрт бугарског обласног господара Стреза као неспорна историјска чињеница тема је у српском предању, на различите начине тумачена,[2] али и предмет многих историографских разматрања. О томе пишу Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије и касније настављачи Данила II. Шта је то заједничко у помињању смрти Стреза код поменута четири животописца? То је чудо, чудесна смрт, да је Стрез пострадао чудом Божјим, што за нас није спорно и не доводимо у питање.
Истина је да кад се говори о чудима, „историчар мора с поштовањем да ћути, јер ’такви догађаји измичу критици и не спадају у право подручје историје’!”[3] Међутим, oни који сматрају да се светитељски култови „граде” и да се тако „грађењем” може постати светац, тврде да је Стрезова смрт коришћена за „грађење” чак три култа: Светог Симеона (Стефана Немање), Светог Саве (Саве Немањића) и Светог Симона (Стефана Немањића).[4] Они, пак, који ни у ком случају не могу да прихвате, разумеју и задовоље се тиме да је на чудесан начин наступила Стрезова смрт, по сваку цену, свакојаким домишљањем изналазе узрок, виновнике, па ако баш не приписују Сави Немањићу да је својом руком починио убиство,[5] онда га „хвале” како је организовао или у најмању руку знао за атентат на Стреза. Излишне су такве „хвале” Светог Саве, али је веома значајно да архиепископ Сава не пропушта прилику да из тако великог чуда не извуче поуку за војне старешине. Како пише Теодосије, најпре им указује да је опасни непријатељ побеђен без оружја, чудом Божјим. Затим им тумачи разлоге због којих је Стрез пострадао, а то су гордост, немилосрдност, нелојалност, речју, због одсуства страха Божјег. „Ево, Господ молитвама Пречисте његове Матере и молитвама својега угодника, светога и преподобнога оца нашега Симеона поможе нам, и без коњске силе и снаге људске, и без икаквог оружја, као што, ево, видите, противника вашега уби. А ово му се догоди због несмерне воље и гордога врата његова, и због великог немилосрђа према људима, који су саздани исто као и он, и због непоштовања заклетве и страха Божјег занемаривања, ”[6] Теодосије преноси речи Светог Саве. После тога Сава „начелним војводама“, како пише Теодосије, указује на духовни закон према коме ниједно лукавство и безакоње неће избећи суд Божји, а уколико Божји гнев не наступи брзо, то је из разлога што Бог очекује покајање грешника: „Јер никакво лукавство не може побећи од суда Божјега и јарости, и одмазда Божја неће малаксати, гониће оне који чине безакоње све дотле док их не стигне. А ако за време и одлаже свој гнев, Бог трпи такво покајање њихово очекујући, а ако они и опет остану непокајани и не обрате се к њему, још грчу муку себи спремају, као и овај о коме сад слушате, како Бог својим судом страшну смрт изврши на њему.”[7]
На крају, наводимо најзначајније шта Сава Немањић налаже „начелним војводама” какви да буду и како да поступају: „Ви, дакле, не будите неразумни и без страха Божјег због овога, него, штавише, украшавајте живот страхом и трепетом (Божјим, страхом према Богу, а не од непријатеља, прим Б. Г.), и немојте вршити војничку службу без правде, већ помишљајте да је Бог увек с нама; и ако творимо што добро или лукаво, све се наго и познато пред њим налази, јер се ништа од наших срамних и тајних дела од његових свевидећих очију неће сакрити. А ако уздајући се у Њега, чинимо оно што је Њему угодно, наши непријатељи неће моћи учинити никакво зло против нас (курзив Б. Г.).“[8] Ако би требало у једној реченици изразити библијски став о рату и ратовању, онда су то ове речи Светог Саве, које преноси његов животописац Теодосије: „’Јер Вишњега си’, рече, ’положио као своје уточиште, неће прићи зло к теби, и неће рана приступити к телу твоме’. Зато и ви у свему будите смерни и благодарите свесилнога Бога с Давидом, говорећи:
’Јер у смерности нашој помену нас Господ,
и избави нас од непријатеља наших,
не на лук или мишицу своју уздајући се,
него на Бога који чини велика и неиспитана,
славна и чудна дела којима нема броја’.
Идите с миром кући, поможени од Бога и без рата, и здрави будите!”[9]
Када су самодржац Стефан и начелне војводе саслушали страшну поуку Светог Саве, „ужасом обузети због силе Божје, без одговора стајаху” из два разлога: „због победе у рату чудом и дивећи се светости Савиној”.
По свој прилици, збио се веома значајан и велики догађај тако да Свети Сава жели да „начелним војводама” посебно скрене пажњу: „Не будите неразумни и без страха Божјег због овога”. Шта је то што, према Теодосију, Свети Сава превасходно захтева од војних старешина? Богобојажљивост, значи да украшавају свој живот страхом и трепетом Божјим, а затим да војничку службу врше праведно, чинећи оно што је Богу угодно. Ето шта је, по Светом Сави, а дубоко на православном трагу, довољно да „наши непријатељи неће моћи учинити никакво зло против нас“. Свети Сава не помиње ни оружје, ни ратну вештину, што не значи да то нема у виду, али истиче само оно шта је по њему неопходно за победу – страх Божји, уздање у Њега, као и правично, богоугодно поступање пред Њим. Тек уз ту духовну и моралну претпоставку материјално оружје добија свој смисао и вредност. Дакле, Божја подршка и нада у победу може се очекивати само уколико се верује и осећа да се пред Богом поступа праведно.
У српским средњовековним списима присутно је схватање да се не треба радовати смрти непријатеља, јер је то, пре свега, смрт човека, што не може бити повод за радост и пировање. У Светом писму читамо: „Не радуј се смрти човековој, иако је тај и био најзлонамернији према теби. Памти да ћемо сви умрети” (Сир 8, 8). Најизразитији пример за то налазимо у Житију Светог Саве од Теодосија. Након Стрезове смрти Свети Сава не ликује, не радује се, не весели се, напротив. Теодосије пише: „Свети са многим ридањем оплака његово (Стрезово, прим. Б. Г.) непокајање … Свети, пак, није хтео ништа похвалити се или говорити о оном што се десило, него је смерношћу, штавише, био веома потиштен и утучен.”[10] Владар Стефан Првовенчани се није усуђивао ни да пита Саву за узрок његове потиштености, већ кад је сазнао да је то због страшне смрти противника, онда је и он, ужасом обузет тако великим чудом Божјим, најпре и највише славио и захваљивао Богу: „А и он многе сузе проли за њега, јер га љубљаше као брата по јеванђељу, кога је за својом трпезом толико хранио.“[11]
Теодосије пише како Свети Сава, боравећи у Студеници, после упокојења Стефана Првовенчаног, поучава војнике, духовно подижући своје отачаство: „Војнике учаше да избегавају насиље и неправедно грабљење, и њих саветоваше да буду задовољни платом својом, супругама и царским давањем.”[12] Ово су у суштини јеванђељске речи Светог Јована Крститеља, „који није могао проповедати нешто другачије од Онога коме је био Претеча”[13] и који даје једну новозаветну поуку војницима, односно војнички кодекс: „Никога да не злостављате, нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом” (Лк 3, 16).
Приликом проповедања крштења и покајања за опроштај грехова, на питање, између осталих и војника, који су могли да буду Јевреји и римски војници разних других народа: „А шта ћемо ми чинити?”, Претеча не тражи од њих да напусте војну службу, да ради спасења одложе оружје. То што је њихово издржавање било на терет народа и што су у време похода били у ситуацији да насилно узимају туђе имање, што је, чинило се, био неизбежни део њиховог занимања, Свети Јован их саветује да уколико буду живели од своје плате, „царског давања”, њихово служење ће бити праведно пред Богом.[14]
Речи Светог Јована Крститеља „злостављате”, према Теодосију, Свети Сава војницима конкретизује „избегавањем насиља и неправедним грабљењем”. Значи, да избегавају насиље, а не сваку примену силе, да избегавају „неправедно грабљење”, што значи пљачку, крађу, али не и потпуно одрицање од ратног плена. Зашто је тако важно да се војници клоне „неправедног грабљења“, односно пљачке у рату. Познато је из Старог завета да пљачка у рату доноси пораз, односно уколико појединац у рату украде, то за последицу може да има војнички пораз јединице, па и целе војске. У књизи Исуса Навина (ИНав 7, 5–11) описано је како је овај јеврејски војсковођа изненада доживео неочекиван пораз пред неутврђеним аморејским градићем Гајем. После упорне молитве Бог му је открио да се то догодило због пљачке, рекавши му: „згрешио је Израиљ и преступио завет мој који сам им заповедио: јер узеше од проклетих ствари, и украдоше и затајише, и метнуше међу своје ствари” (ИНав 7, 11). Када је Исус Навин пронашао крадљивца, због кога је Бог казнио читав народ, и најстроже га казнио, каменовањем са целим домом, стоком и свим стварима крађеним и некрађеним, без проблема је освојио наведени градић.[15]
Занимљиво и карактеристично је што Свети Сава од војника не захтева само да буду „задовољни својом платом”, као Јован Крститељ, већ додаје да буду задовољни „супругама и царским давањем”. Захтевање Светог Саве од војника да буду задовољни „својим супругама” не може да значи ништо друго него упозоравање војника на целомудрен живот и очување брака, односно да разврат, блудничење, превара у рату доноси несрећу. Пример за то поново можемо наћи у Старом завету, у речима: „Кад отидеш на војску на непријатеље своје, тада се чувај од сваке зле ствари (5 Мој 23,9). Пишући од томе, Николај (Велимировић) указује: „Да с прељубом телесном иде упоредо и прељуба духовна, тј. отпадање од Бога истинитога, богоодрицање и припадање ка боговима лажним. Да, прељуба и једне и друге врсте доноси несрећу у рату. ”[16]
На истом месту Теодосије за Светог Саву пише: „Све људе у вери и у љубави према Богу и ближњему утврђиваше, и мољаше их да не враћају зло злим.”[17] Према томе, ако бисмо реконструисали светосавски војни кодекс, он би садржавао следеће вредности: богобојажљивост, праведност, човекољубље, храброст, целомудреност.
Извор: Борислав Д. Гроздић, Немњићи и православно предање о рату и ратовању, Патријаршијски управни одбор СПЦ, Београд 2019, стр. 216-222.
[1] Теодосије, Житије светог Саве, 107.
[2] С. Љ. Милошевић, М. Н. Павловић, Ђ. Н. Ђекић, „Стрезова смрт у српском предању”, Philologia Mediana, 9(2017), 607–643.
[3] V. Pareto, Kruženje elita, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2017, 13.
[4] С. Љ. Милошевић, М. Н. Павловић, Ђ. Н. Ђекић, „Стрезова смрт у српском предању”, 643.
[5] Р. Радић, „Свети Сава и смрт обласног господара Стреза”, Свети Сава у српској историји и традицији, САНУ и Народни музеј, Београд-Краљево, 1998, 51–61.
[6] Теодосије, Житије светог Саве, 110.
[7] Исто.
[8] Исто, 110–111.
[9] Исто, 110–111.
[10] Теодосије, Житије светог Саве, 110.
[11] Исто. Када Теодосије пише „кога је за својом трпезом толико хранио”, онда сигурно не жели да истакне материјални моменат и жртву, већ, пре свега, гостопримство и љубав коју му је указивао и која је владала између њих. „Брат по јеванђељу” сигурно значи реч, заклетва, завет који је између њих дат на Јеванђељу као пред Богом.
[12] Исто, 167.
[13] Никодим (Богосљевић), „Да ли је Христос пацифиста?”, у Б. Гроздић, Православље и рат: зборник радова, Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду и МЦ „Одбрана”, Београд 2018, 74.
[14] Лопухин Александр, Толкования на Лк. 3, 10, доступно на: http://bible.optina.ru/new:lk:03:10 (приступљено 29. децембра 2018).
[15] Види: Николај (Велимировић), Рат и Библија, 71–75.
[16] Исто, 69–72.
[17] Теодосије, Житије светог Саве, 167.
