Драги Ивић: УЛОГА И ПОЛОЖАЈ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Да посветимо пажњу и овој области која је, врло често, предмет заблуда, предрасуда, а често и опречних, острашћених готово секташких коментара – и са једне  и са друге  стране. Водећи се Лењиновом тезом да је „религија опијум за народ” (при чему Лењин није спомињао веру), у годинама између два рата Руска православна црква доведена је на (контролисани) руб опстанка. Највећи број манастира претворен је у интернате, сиротишта, дечје установе, пионирске логоре, одмаралишта, школе, магацине. Неки манастири (а у највећем броју службујуће цркве) су порушени, а они који нису – заједно са својим свештенством, практично су вегетирали као у некој врсти кућног притвора, на ивици егзистенције.

СТРАДАЊЕ ЦРКВЕ

Наравно, никоме није долазило свести да сруши цркву Василија Блаженог , Свјатотроицки Сергејев пасад или манастир Јосифа Волоцког, Даниловски или Новодевичји манастир (набрајам најславније матичне манастире), али су зато цркве широм Русије доживљавале тешку судбину. Сличну судбину делила су и свештена лица јер су била изложена погромима, сталном надзору, шиканирању па и депортацији. Није ми познат податак (истражићу и то) да ли су позивани у војну службу или друге врсте државних обавезности, али је више него јасно да је њихов живот био изузетно тежак. Специфичну судбину имале су Псковска лавра (због близине балтичких република) и Кијевско-печерска лавра у којој се налазио (и данас налази) Владимиров Крст с којим је пре 1081. године почело покрштавање Русије.

Пред почетак Великог отаџбинског рата (ВОВ) над РПЦ надвила се опасност потпуног уништења. Само 1937. године ухапшено је 136.900 свештеника и служитеља, а од тог броја стрељано је 85.300. Годину дана касније ухапшено је 28.300, а стрељано 21.400. Године 1939. од 1500 ухапшених свештеника стрељано је њих 900, а у периоду од 1940. до 1941. ухапшено је још 9100 свештеника, од којих је стрељано 3000.

У држави је објављена „безбожна петолетка” у току које је совјетска држава била дужна да се реши религиозних остатака. Само 1937. године било је затворено више од осам хиљада храмова, а већина свештенства је похапшена. У лето 1941. године у СССР још је радило 3732 храма (укључујући католичке, унијатске, протестантске и друге). Од тог броја, њих 3350, практично сви, радили су на територији Западне Украјине, Белорусије, Молдавије и Прибалтика.

У РАТУ НЕМА АТЕИСТА

Међутим, почиње рат! Десет дана после почетка, Ј. В. Стаљин обраћа се совјетском народу и почиње говор речима: „Драги сународници! Браћо и сестре!”. Такво обраћање није било предвиђено марксистичко-лењинистичким речником; управо на тај начин свештеници су се обраћали својим парохијанима! Рекох да је много предрасуда, али у њих не спада епизода о којој сам у неким навратима писао, а везана је за чувену параду поводом Дана Октобарске револуције, седмог новембра, када су са Црвеног трга јединице одлазиле право на фронт, али пре тога су им код Васиљевског спуска (ко је био на Црвеном тргу, позната му је она низбрдица поред цркве Василија блаженог) делили заставе из музеја Бородинске битке (ниједна није изгубљена нити пала непријатељу у руке !)…а још пре тога, на самом плочнику трга, испод трибине на Лењиновом маузолеју где се налазио Стаљин са руководством, благосиљали су их свештеници, доведени за ту прилику. Они нису ушли у филмске журнале или новине. О томе су, први пут литерарно, проговорили најпре Солжењицин, а онда и Данило Киш.

Да погледамо шта каже историјска наука кроз дело Кривошејева и сарадника: „У периоду смртне опасности која се надвила над нашом Домовином (Руси ту именицу пишу великим словом – Родина), да је заштите похрлили су сви народи и народности који су били насељени у СССР. Нјихове националне и верске разлике нису биле препрека јединству. У редовима оружаних заштитника Отаџбине (Отечество – и ту именицу Руси пишу великим словом) заједно су се борили и муслимани и хришћани, јудеји и будисти…У црквама, џамијама, синагогама и храмовима верници су се молили за слободу родне земље.

Митрополит московски и коломенски, старешина православне цркве Сергиј, првог дана рата обратио се свештенству и верницима: „Фашистички разбојници напали су на нашу Домовину. Газећи сваки уговор и обећања, они су се изненада обрушили на нас и ево већ крв мирних крађана кваси родну груду. Враћају се времена Батија, немачких плаћеника, Карла шведског, Наполеона. Бедни потомци непријатеља православног хришћанства хоће још једном да покушају наш народ да клекне пред неправдом, голом силом, да га принуде да се одрекне богатства и целовитости Русије. Но, није први пут руском народу да издржи таква искушења. С Божјом помоћи и овог момента он ће развејати у прах фашистичку силу. Наши преци нису клонули духом и при тежим ситуацијама. Немојте да обрукамо њихово славно име и ми, православци, род и по чврстини и по вери…”

АКЦИЈЕ ЗА ПОМОЋ ФРОНТУ

Тај призив био је логичан. Покровитељство цркве није једном допринело спасењу Русије у годинама несрећа. Хришћанска вера одавно тврди да ратничка служба није само обавеза, но и лични подвиг самопожртвовања и љубави ка ближњему, посебан крст рада, трпљења и чак и смрти, добровољно прихваћеној ради чувања вере, спасења Цара, ради среће и спокојности Домовине. То је висок израз човечанске љубави ка ближњем: „нема тако велике љубави као оне кад човек жртвује своју душу за пријатеље своје”.

Од првих дана започињања борби  у православним храмовима служили су се молебани за победу руског оружја. Свештенство је усађивало  у народ мисао духовном значњу започетог рата као рата хришћанства против антихриста са паганском свастиком (руски свештеници су свакако знали да на немачким опасачима пише „гот мит унс” и знали су зашто је то написано, прим. прев)  . Када је широм земље почела масовна акција помоћи фронту, у њу су се укључили свештенство и верници свих конфесија! Новцем који су сакупили верници, радници тенковске фабрике у Чељабинску направили су 40 тенкова Т-34. Они су сачињавали опшецрквену тенковску колону названу по Димитрију Донском (једном од утемељитеља руске државе и самосталности). Они су ту технику свечано предали код Туле двама тенковским пуковима.

Још један пример патриотских напора цркве јесте наоружавање ескадриле борбених авиона „Александар Невски”, које је исто тако организовано прикупљањем новца верника. У Новосибирску православни и неопредељени грађани прикупили су средства за ескадрилу ловаца. Укупно за време рата прикупљено је више од 200 милиона рубаља за потребе фронта. Хиљаде верника и свештеника, припадници разних вероисповести борили су се с непријатељем у активним армијама, у партизанским одредима и у илегалном покрету. Њихова имена такође су овековечена заједно са победницима и милиона палим за независност родне Отаџбине.

Укупна делатност цркве допринела је зближавању антифашистичких снага држава Европе, утицала на њихову консолидацију и изградњу антихитлеровске коалиције. Цео хришћански свет подржавао је антифашистичку борбу совјестког народа и патриотски рад Руске православне цркве.

Шта се дешавало на територијама које су окупирали Немци? Прешавши границу, окупатори су се разлили по совјетској територији. На заузетим територијама, утемељујући окупациони режим, они су водили веома промишљену религиозну политику, отварајући цркве и спроводећи кроз њих антисовјетску пропаганду. Наравно, нису то радили из љубави према православном хришћанству. Документа која су нађена после рата сведоче о томе да су Немци планирали да све цркве затворе после окончања руске кампање. Однос према црквеном питању врло убедљиво осликава оперативна наредба бр. 10 Главне управе безбедности Рајха (РСХА). Она, између осталог каже:”…С немачке стране не сме се јавно показивати сарадња са црквеним животом, установљавати богослужења или организовати масовна крштења. О ревитализацији раније Патријаршије нема ни говора. Никаквих православних црквених кругова и њиховог утицаја неће бити. Напротив, пожељно је што више уситнити свештенство и посвађати га међусобно.”

РЕАКЦИЈА СТАЉИНА

Пропагандно дејство немачког руководства није остало без одговарајуће реакције Стаљина. Он је покренуо отварање цркава и то је кренуло већ са првим месецима рата. У градовима и селима охрабривани су парохијани да међу собом бирају извршне органе и опуномоћенике ради акција реновирања храмова. По селима су, не ретко, такве одборе предводили председници ковхоза. Многи храмови и цркве отварани су и стихијски, не чекајући правоваљана документа и дозволе. Сав тај покрет побудио је државно руководство да службено дозволи откривање цркава. Свештеници, ухапшени или затворени у логорима, пуштени су на слободу и укључили су се у рад храмова.

О напорима свештенства и њиховом доприносу општим напорима за сламање окупатора значајно сведочи решење Московског савета од 19. септембра 1944. године и од 3. јануара 1945. године о награђивању 20 московских и тулских свештеника медаљом „За одбрану Москве”.

 Интересантна је судбина будућег патријарха московског и целе Русије Пимена (Извекова). Он је августа 1941. мобилисан у Узбекистану, где је био у прогону. У саставу 702. стрељачког пука ратовао је на Јужном и Степском фронту. Командујући четом, заслужио је и чин мајора. Сви су знали да је он бивши поп. Године 1943. када је пук био опкољен и војници га молили да чинодејствује за њих, Сергеј Извеков је узео малу икону Божје мајке, помолио се и наставио пробој са својим штабом, омогућујући спасење целог пука. Њега помињемо због тога што је његово име везано за почетак суноврата Украјинске православне цркве. После његове смрти за новог патријарха изабран је Алексиј Други. Украјинац Филарет Денисенко, који се надао том положају, огорчен што није изабран, вратио се у Кијев и иницирао раскол са последицама које се до данас само гомилају.

Један од најпознатијих „свештеника с мачем” био је Фјодор Пузанов (1888-1965). Учесник два светска рата, награђен с три Георгијевска крста, Георгијевском медаљом другог реда и медаљом „Партизану отаџбинског рата”. Рукоположен је 1926. године, а три године потом допао је затвора, да би потом служио у сеоској цркви. За време рата сакупио је у два села 500.000 рубаља и дотурио их преко партизана у Лењинград као допринос формирања тенковске јединице. Већ од 1942. године активно сарађује с партизанима. Од 1948. па до смрти службовао је у једном храму у Новгородској области.

САРАДЊА ДРЖАВЕ И ЦРКВЕ

Међутим, за свештенство је, од појединачних признања, далеко важније признање било то што је власт дозволила обреде. Тако се Васкрс слободно слави, уз дозволу власти, већ 1942. године. Најјаснији знак сарадње државе и цркве јесу обнова Патријаршије и отварање Духовне школе за кадрове будућег свештенства. Наравно да се мора имати у виду да је до почетка рата највећи број становништва био религиозан и да Стаљин није могао да игнорише ту чињеницу. Стога је већ 1941. укинут часопис „Безбожник”, а исто тако је распуштен „Савез ратника – безбожника”. Међутим, истински преокрет и суштинска потврда сарадње на највишем нивоу дошла је четвртог септембра 1943. године када су се службено састали Стаљин и патријарх Сергеј. Совјетска власт је тада одобрила да се формира Помесни сабор ради избора патријарха, да се отворе богословије и покрене црквени часопис.

Када је прошла ратна опасност РПЦ је пала опет у немилост, али не такву каква је била између два рата. Рекло би се, с правом, да вук длаку мења, али ћуд никада – тоталитарна држава је (сходно својој иманентности) искористила помоћ цркве, а онда се вратила пређашњим ”навикама”.

Није предмет овог текста, али на питање – какав је положај свештенства у оружаним снагама РФ данас, одговор је једноставан: 24. јануара 2010. године Министарство одбране РФ усвојило је „Правило о организацији рада свештених лица са припадницима оружаних снага у јединицама Руске Федерације”. На основу тог правила уведена је дужност пуковских свештеника (тамо где за то постоје услови). Иницијатива је потекла од Министарства одбране. Независно од те одлуке, у свим епархијама одавно плодотворно раде одељења за сарадњу са оружаним снагама Русије.

Извор: oruzjeonline.com