Стевица С. Карапанџин: ОДНОС РЕЛИГИЈА ПРЕМА РАТУ
Недопустиво је незналачко и злонамерно довођење религије у везу са апсолутним пацифизмом, с једне, и агресивношћу, екстремизмом и фанатизмом по аутоматизму, с друге стране. Изворни ставови великих монотеистичких религија о феномену рата представљају премису на којој верска служба у Војсци Србије гради своје упориште у одговорној мисији испољавања позитивног утицаја на њене оперативне способности.
Многи су склони да религију посматрају искључиво као скуп пацифистичких идеја, које су у апсолутном несагласју са ратом као друштвеном појавом. Према оваквим схватањима верујућим људима није дозвољено да употребљавају силу ни под којим условима. Други су пак склони да религију по аутоматизму доводе у везу са насиљем, екстремизмом, агресивношћу, фанатизмом и сл. Такви ставови су резултат или елементарног неразумевања религијских одредби о љубави, праштању, милосрђу и миру, или су плод њиховог злонамерног тумачења. У том контексту важно је истаћи и чињеницу да је у нововековној историји мали број тренутака у којима није било злоупотребе религије у политичке сврхе.
Детаљнија експликација догматских ставова великих монотеистичких религија према рату као својеврсном друштвеном феномену значајна је по два основа. Прво, она је од интереса за даљу разраду великог броја конкретних питања у трећем поглављу и која су у вези са могућношћу утицаја верске службе на планирање, припрему и извођење операција Копнене војске. У суштини мере и поступци описани у трећем поглављу имају упориште у теоријским одредбама овог поглавља. Друго, већ је наглашено да по питању односа према религији, а самим тим и тумачења њеног односа према рату, у данашње време погледи многих у одређеној мери имају „закривљену путању”, па је и у том смислу разматрање предметне проблематике и интерпретација најважнијих ставова из ове области на неки начин допринос њиховом исправљању.
Улога војника јесте да чува мир, али ако је потребно, он мора поћи и у рат ради поновног успостављања мира. Због тога је од пресудне важности да војник своју дужност првенствено врши са миром у себи. Чињеница да се све велике монотеистичке религије фундаментално залажу за мир и да у исто време, при одређеним околностима, могу подржавати и благосиљати ратове, представља својеврсну антиномију. Та наизглед присутна супротстављеност злонамернима и неупућенима може давати поводе за површна тумачења и осуђивања, док деформисано схватање овог проблема може производити идеје о „светим ратовима”.
Према Библијској историји, у дубини векова, давно пре стварања човека,први рат избио је на небу када се један од виших анђелапонео својом величином и моћи коју му Бог подарио и пожелео да буде као Бог. Погорђени Сатанаил успротивио се Божијој вољи, при чему је на зло успео да наведе и многе друге анђеле.[1]
Пожелевши да буде једнак Богу постао му је противник и у рату који је тада започео на небу. Сатана је на своју страну повукао трећину анђеоског света. Тако се анђеоска војска поделила на добре и зле (анђели и демони). Пакошћу и завишћу демона, у свет који је Бог створио за вечност и у коме није било семена пропасти ушла је смрт.
Његош је у Лучи микрокозми тај рат на небу описао предивним стиховима: „’Ах Сатано, равночини брате, – Михаил му поче говорити – Какве черте виђу ја погубне на твој образ, и на све остале! Зар се јеси р`јешио доиста испитати гњев праведни творца и у вјечну поврћ погибију (—)? Обрати се, душо изгубљена! Пролиј топле сузе покајања пред општијем Творцем милоснијем’; (—) Не, не! – гласом крупнијем прогрмје зли губитељ душах бесмртнијех, да га чује стан бунтовни цјео – Михаиле, подобни ми чином, али духом много нижи мене, јер ти душа, како моја, није благородном гордошћу заждена, проштеније не иште Сатана;”[2] По библијском учењу, у том рату војсковође и архистратизи небеске и Богу верне војске били су арханђели Михаил и Гаврил, док је Сатанаил био на челу војске отпадничке. Анђели, запевавши победничку песму „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот” (Свет, свет, свет си Господе над војскама), уз Божију помоћ поразише Сатану и његове присталице и збацише их са неба. Његош то овако описује: „Свемогући Побједитељ сјајни тек стријелу громоносну баци из силнога и звечнога лука на Сатану, неба отпадника, и порази невјерне полкове – (—) Два војводе и вјерно воинство, и сва војнства стекшијех мировах у облачне непрегледне хоре узлећеше по блаженој сфери, појућ славу Побједника Творца и љубави вјечите блаженство. (—) Два врховна војеначалника обратише велике полкове да ћерају неба отпадника из предјелах блаженог жилишта у тартарско мрачно владјеније на вјечита њина мученија”.[3]
После пораза и збацивања Сатане и његових следбеника са неба, рат се пренео у поднебесје и на земљу, где је настављен новом побуном. Овог пута од Бога су се удаљили први људи Адам и Ева. По учењу свих великих монотеистичких религија, једина истинска слобода која постоји јесте могућност човековог избора да буде са Богом или не. Наши прародитељи, по наговору Сатане, одабрали су ово друго. Од тада сва наредна покољења рађају се са истим, наследним прародитељским грехом, у чијој је основи побуна против Бога и чија је последица, као што је већ наглашено, смрт. Примена силе међу људима у Библији први се пут помиње у Првој књизи Мојсијевој (Књига постања), и то када је Каин убио свог брата Авеља: „А после неког времена Каин принесе Господу жртву од рода земаљскога, а и Авељ принесе од првина стада свога и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његову жртву. А на Каина и на његову жртву не погледа. Зато се Каин расрди веома и лице му се намргоди. Тада рече Господ Каину: ’Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Јер ако чиниш добро, ведрином блисташ. А ако не чиниш добро, грех вреба као звер на прагу, али се не можеш одупрети.’ Каин пак рече своме брату Авељу: ’Хајдемо напоље.’ И нашавши се на пољу скочи на брата Авеља и уби га.”[4]
Завист је, дакле, била непосредни повод за прво убиство, али се кључни узрок налази у наследном прародитељском греху, с којим су се у људском роду први родили управо Каин и Авељ. Свети апостол Јаков узрок ратова види као последицу унутрашње дисхармоније и несклада. Он у својој Саборној посланици поручује: „Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших, која се боре у удима вашим? Желите и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите”.[5] Професор др Здравко Пено каже: „Одвајањем од Бога у људски род улази немир и подвојеност бића, започиње унутарњи рат. Та унутарња борба онда се непрестано преноси на друге, све док не добије катастрофалне размере.”[6] Свети Николај Жички и Охридски анђеле назива нашом савршенијом браћом, тако да се и са људима када се одвоје од Бога дешава исто што се десило и са палим анђелима. А све је почело са Адамом и Евом. Размере проблема огледају се у чињеници да човек оног тренутка када се одвоји од Бога, у центар свог бића почиње да поставља самог себе.
По учењу Цркве, Сатана и његови следбеници знају да Бог постоји – знају и дрхте. У исто време они људе на невидљив начин убеђују да Бог не постоји, чиме кроз богоотпадништво покушавају да их улове у исту ону мрежу у коју су они одавно упали. Другим речима, наводе их на највећи грех који постоји – гордост. Због тога увек постоје услови да се рат зачне у унутрашњости било ког човека, под условом да он то дозволи. Ситуација постаје озбиљна када се „дошаптавање прихвати” и грех настави да се развија у унутрашњости. Тај почетни облик назива се мислени рат. Ако се одмах не угаси, његов пожар се разгорева и он неминовно излази напоље, што је извесније да ће се десити код обезбоженог (атеистичног) човека и оног без духовне будности.
Немир се, даље, по принципу спојених судова шири и проналази погодно тло у другом човеку, пре свега сличног унутрашњег духовног устројства. Уколико човек сâм не уочи зло у себи и не учини напор да га у корену сасече, дакле у почетној фази мисленог рата, оно се даље развија из семена прво вербалног, а затим и физичког сукоба. Већ је наглашено да је индивидуализам карактеристичан искључиво за секуларну етику, док је за православље бесмислен. О томе архимандрит Софроније каже: „Грех се врши, пре свега, у тајанственим дубинама човечијег духа, а његове последице погађају целог човека. Учињени грех одражава се на душевно и физичко стање човека, на његову спољашњост, на читаву његову судбину. Грех неминовно прелази границе његовог индивидуалног живота и оптерећује злом живот целог човечанства. Он ће се, према томе, одразити на судбину целог света”.[7]
Старозаветни ратови имају заједничку карактеристику која се огледа у потреби очувања Завета и опстанка изабраног народа (јеврејског – прим. аут.). Уколико изабрани народ, односно Изра-ел (онај који је Бога видео[8]) не живи по Божијим законима, Бог на њега може допустити рат. И Он допушта ратове! Бог, као трећа страна у сукобу одређује почетак, ток и исход рата.
Много је примера у Старом завету где ратови почињу по Божијој вољи и по њој их старозаветни Јевреји добијају или губе, па се често описују ситуације у којој Бог захтева од Јевреја да униште поједине незнабожачке народе како се са њима не би мешали. Израиљ, у зависности од тога како поступа, пролази са Божијим гневом или без њега. Сви сукоби током старозаветне историје Јевреја имају заједничку карактеристику која се огледа у потреби да се очува савез, односно Завет и опстанак изабраног народа. Или са Богом, или у ништавило! Трећег нема! Све је подређено идеји да се не одступи од Господа, што не значи да су Израиљци увек у пракси и до краја били у томе доследни.
Бог се кроз древне пророке често обраћао изабраном народу и опомињао га. Преко Исаије позивао га је да се кроз послушност Њему избави од страдања: „Ако хоћете слушати, добра земаљска јешћете, ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести јер уста Господња рекоше”.[9] Према Мојсијевом закону важило је правило око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу. Важно је напоменути да је по тадашњем схватању ближњи био само Јеврејин, а забрана убијања односила се искључиво на међусобне личне сукобе припадника изабраног народа, док је организовано насиље као што је рат било дозвољено.
Страсна привезаност за свет која производи одвајање од Бога и самим тим слабљење вере, по Старом завету, основни је узрок ратова. Једна од таквих ситуација описана је у Првој књизи Самуиловој, која се зове и Прва књига о царевима, а односи се на успостављање земаљског царства, али и земаљских војски: „Тада се скупише све старешине Израиљеве и дођоше Самуилу у Раму. И рекоше му: ’Ето ти си остарио, а синови твоји не ходе твојим путевима, зато постави нам цара да нам суди, као што је у свих народа.’ Али Самуилу не би по вољи што рекоше: ’Дај нам цара да нам суди’. И Самуило се помоли Господу. Господ рече Самуилу: ’Послушај глас народни у свему што ти говоре, јер не одбацише тебе него мене одбацише да не царујем над њима (—). Зато сада послушај глас њихов, али им добро објасни и кажи начин којим ће цар владати над њима’.” Дакле, људима није било довољно то што су били под директном Божијом заштитом, већ су у палом стању пожелели и земаљског цара да влада над њима. Шта се даље дешава? „И каза Самуило све речи Господње народу који искаше од њега цара. И рече: ’Ово ће бити начин на који ће цар царовати над вама. Синове ваше узимаће и метати их на кола своја и међу коњанике своје и они ће трчати пред колима његовим. И поставиће их да су му хиљадници и педесетници’ (…).”[10]
Нови завет представља Христово испуњење Старог завета, па је то постао Завет и остатка дотадашњег незнабожачког човечанства са Богом. У Новом завету истиче се много тога новог и узвишенијег, посебно заповест да се злу треба супротстављати добрим. Христос је изговорио чувену Беседу на гори, која је након тога постала, као што је већ наглашено, основ хришћанске етике. Он, између осталог, ту каже: „Чули сте да је казано око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те неко удари по десном образу, окрени му и други; И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; И ако те потера једну миљу, иди с њим двије”.[11] Шта је овде важно уочити? Ради се искључиво о односу према личној увреди, личној имовини и личној услузи.
У Беседи на гори Христос изговара и ове речи: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, а мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне”.[12] Нико пре Христа није изговорио овакве или сличне речи! Он у тренутку свог хапшења у Гетсиманском врту Светог апостола Петра, који је претходно потегао нож и једном од војника одсекао уво, упозорава: „Врати нож свој на место његово; јер сви који се маше за нож од ножа ће погинути”.[13] Једна од последњих реченица коју је Христос изговорио на Крсту била је: „Оче опрости им јер не знају шта раде”.[14] Дакле, неспорна је чињеница да је хришћанска вера породила идеју ненасиља! Међутим, Христос у Беседи на гори изговара и ове речи: „Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер све то треба да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади, помора и земљотреса по свету”.[15] Дакле, ратова ће бити док је света и века.
У Јеванђељу по Матеју посебну пажњу привлаче следеће Христове речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раздвојим човјека од оца његовог, и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине.”[16] Свети Владика Николај ове речи тумачи на следећи начин: „Тако је рекао Господ. Читај као да је речено: нисам дошао да измирим истину и лаж, мудрост и глупост, добро и зло, правду и насиље, скотство и човечност, невиност и разврат, Бога и мамона; него сам донео мач да расечем и одвојим једно од другога, да се не мешају. Чиме да расечеш, Господе? Мачем истине, или мачем речи Божије, што је свеједно. (—) Да је ово схватање правилно види се из даљих речи Христових: јер сам дошао да раставим човјека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. Јер ако син пође за Христом а отац остане у мраку лажи, мач истине Христове раставиће их. Истина је милија од оца (…). Но немој разумети криво, као да онај ко позна и заволи Христа мора се одмах телесно оделити од својих сродника. То не пише. Довољно је душом бити раздвојен, и не примати у душу своју ништа од неверничких мисли и дела. Јер ако би се верни одмах и телесно раздвојили од неверних, створила би се у свету два противничка логора. Ко би онда неверне учио и поправљао? И сам Господ трпео је невернога Јуду покрај себе пуне три године. Мудри Павле пише: јер се посвети муж некрштен женом крштеном, и посвети се жена некрштена мужем крштеним (…). И тако речи о мачу, донетом на земљу, потпуно одговарају Христу Миротворцу и Миродавцу. Он даје свој небески мир, као неки небески балсам, онима који искрено верују у Њега. Али Он није дошао да створи мир између синова светлости и синова мрака.”[17]
У Посланици Римљанима Свети Апостол Павле поручује: „Свака душа да се покорова властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе”.[18] Потребно је, значи, покоравати се земаљским властима ради одржавања државног поретка и то не само из страха, већ и због савести.
У хришћанству, поред Старог и Новог завета, велики значај у обликовању односа према рату има и светоотачко предање. Свети оци Цркве у првом миленијуму хришћанства, у суштинском смислу, дали су одговоре на сва важнија питања, па и на она из домена рата. Првих неколико векова хришћанства обележено је негирањем рата, што је потрајало све до доношења Миланског едикта 313. године. До тада су хришћани живели у антихришћанској и освајачкој држави и од многобожачких власти због вере непрекидно прогањани, мучени и убијани. У то време хришћани су у ратовима избегавали да врше убиства. Тек у IV веку после Христа код Светог Амвросија Миланског наилазимо на схватање да је одбрамбени рат допуштен и оправдан.
Држава се од 313. године сматра потребном, важном и корисном установом одређеном од Бога ради осигурања живота, имања и мира. Она од тада почиње да штити верни хришћански народ од туђинског освајања и ропства, прво физичког, а затим и духовног. Кључни преокрет у хришћанском односу према рату десио се пред битку коју је Свети цар Константин водио против Максенција. Константин је тада на небу видео Крст и чуо речи: „Овим побеђуј!”. Одмах је наредио да се целокупна његова војска стави под знамење Крста, чиме је у исто време доспела и под Божију заштиту. Епилог је била сјајна победа над бројнијом и вишеструко надмоћнијом Максенцијевом војском.
Напуштање апсолутног негирања рата у пуној мери заживело је код Блаженог Августина. Појам bellum iustum,[19] који је он увео, и данас је актуелан. Неспорно је, међутим, да у животу хришћанина повремено долази до својеврсног раскорака или неусаглашености између догматских поставки и онога што он у пракси чини. Подразумева се да хришћанин, у садејству са Божанским енергијама и чинећи личне напоре, непрекидно себе исправља. Философ Николај Берђајев о томе каже: „Према томе: погрешке хришћанства у свету биле су увек погрешке хришћана, људске погрешке а не Божије, а несрећа хришћанства је људска несрећа, а не Божија. Ако ви не остварујете истину, а тражите истину, ви сте кривци а не Истина.”[20]
Међутим, раскораци међу хришћанима за време крсташких ратова били су последица раскола из 1054. године који ни до данас није превазиђен. Не постоји, нажалост, у целости, јасна и потпуна слика о ратовима у којима су учествовали хришћани непосредно после раскола, при чему се то односи на узроке и ток крсташких ратова. Они су, пре свега, били инспирисани потребом ширења вере, као и освајања и пљачки. Уопште речено, симптоматично је да савремени теоретичари при разматрању узрока ратова у којима су кроз историју учествовали хришћани готово да уопште не улазе у суштинску разлику између православља, римокатолицизма и протестантизма. Другим речима, било какво довођење православља у везу са крсташким ратовима, последица је, или елементарног незнања, или зле намере.
Римокатолицизам је, одмах након раскола 1054. године, улазио у верске сукобе великих размера ради успостављања оних вредности за које се залагала Римокатоличка црква. Другим речима, то је значило наметање вере на силу. И пре раскола римокатолицизам је, према др Бориславу Д. Гроздићу, „показивао амбиције да, уместо да се задржи на усмеравању духовно-моралног живота верника, он је све више изражавао тежњу да утиче на социјално-политичка схватања не би ли потчинио себи световну политичку власт.”[21] Касније се то кроз инквизицију проширило и на масован прогон јеретика и „вештица”.
Прогона јеретика је било и у православљу, али искључиво у локалним оквирима и ни приближно у размерама као што је то било у случају римокатолицизма.У име вере током крсташких ратова чињени су ужасни злочини у Јерусалиму, Цариграду и Светој Гори Атонској. Знаменитости и драгоцености које су некада красиле тргове и здања Константинопоља и данас се могу видети у неким западноевропским градовима. Римски папа је 1318. године напао Србију јер је краљ Милутин одбио да учествује у једном од крсташких ратова, али је Милутин папску војску у том рату потукао до ногу.
Након 1054. године појам праведног рата на Западу замењен је недопустивим појмом „свети рат”. Узрок томе по Бориславу Гроздићу је неоправдано стављање нагласка на колективу, као једном од главних карактеристика римокатолицизма тог доба, при чему се појединац углавном ослобађао одговорности и бриге за сопствену савест. Код римокатолика идеја „светог рата” означавала је позив да се у име Бога обнови свет који је запао у грех. По том схватању појединац је могао себи да дâ за право преузимања надлежности Бога, а то је једна од најразорнијих идеја која се појавила током историје религија. На Другом ватиканском концилу 1965. године код римокатолика је дошло до ублажавања ставова о рату.
Протестантизам као облик западног хришћанства настао је у XVI веку као последица супротстављања папском ауторитету. Он обухвата велики број верских заједница које се по догмама и учењима међусобно често веома разликују: лутерани, калвинисти, англиканци, као и бројни други огранци и секте. Једна од карактеристика протестантизма јесте да је, у односу на римокатолицизам, он по многим питањима отишао у другу крајност. У контексту теме битно је истаћи да је у њему појединац почео да губи одговорност за колектив, а сувише либерално тумачење библијских одредби постајало је уобичајена појава.
Протестантски теолог Тома Минцер већ поменуте Христове речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач”, тумачи потпуно супротно изворном хришћанству. Он отворено позива на крволочност: „Та Крист каже: Нисам дошао да донесем мир него мач. А шта треба да радите са тим мачем? Ништа друго до да уклоните и одвојите те зле људе који онемогућавају еванђеље, ако хоћете да будете божије слуге.” Минцер, исто као и оснивач протестантизма Мартин Лутер, позива на супротстављање римокатолицизму свим врстама оружја, и то за тадашње протестантске кругове уобичајеном терминологијом: „дављењем, клањем, тајно или јавно, као што се бесни пси убијају”.[22] Зарад свргавања, освајања и одржавања политичке власти, дакле не само ради борбе против римокатолика, по Лутеру је све дозвољено: клати, тући, давити и сл.
Међутим, мора се нагласити и да протестантизам, опет због превише либералне и неправилно схваћене слободе тумачења библијских одредби, препознаје и другу крајност, и то ону која негира било какву употребу оружја. Ово је посебно изражено у данашње време и огледа се у потпуној пасивности и пацифизму. Њих заговарају многобројне верске заједнице као што су Јеховини сведоци, квекери, пентекосталци, адвентисти, назарени, амиши и сл. Особеност оваквог става јесте круто придржавање неразумног несупротстављања сили у свакој прилици и у свим околностима. Веома је важно нагласити да је једна од најбитнијих карактеристика протестантизма потпуно одбацивање светоотачког предања.
Ислам је, када се посматра његов догматски однос према рату, религија заснована на строгим критеријумима. У једном ајету у Курану се каже: „Због тога смо Ми прописали синовима Исраиловим: ако неко убије некога који није убио никога или онога који на Земљи неред не чини – као да је све људе поубијао; а ако неко буде узрок да се нечији живот сачува – као да је свим људима живот сачувао.”[23] У 2. сури Курана стоји: „И борите се на Аллаховом путу против оних који се боре против вас, али ви не отпочињите борбу – Аллах, доиста, не воли оне који заподијевају кавгу.”[24] Поред тога, у 2. сури стоји још и ово: „У вјеру нема присиљавања – Прави пут се јасно разликује од заблуде! Онај ко не верује у шејтана, а вјерује у Аллаха – држи се за најчвршћу везу, која се неће прекинути.”[25] У 8. сури се каже: „Ако они буду склони миру, буди и ти склон и поуздај се у Аллаха јер Он уистину све чује и све зна.”[26]
Ислам, изворним начелима Курана, себе представља као религију мира и преданости Богу за коју је људски живот неприкосновен. У Курану стоји: „И храну су им давали – мада су је и сами желели – сиромаху и сирочету и сужњу.”[27] Поред милостивог односа према цивилном становништву, Куран налаже да се буде милостив и према заробљеним непријатељима: „Када се у борби с неверницима сретнете, по шијама их ударајте све док их не ослабите, а онда их вежите; а касније их или великодушно ослободите сужањства или захтевајте откупнину, све док трају борбе. Тако урадите! Да Алах хоће, Он би им се осветио, али Он жели да вас искуша једне помоћу других. Он неће поништити дела оних који погину на путу Алаховом”.[28]
Неверник за муслимана није немуслиман већ многобожац, док се хришћани и јудаисти у Курану називају припадници књиге. Првим муслиманима је до хиџре, ради спречавања братоубилаштава, било забрањено да се боре или пружају било какав отпор, чак и вербално. Од прве хиџретске године одобрено им је да се бране, али само како је прописано Кураном: „Допушта се одбрана онима које други нападну, зато што им се насиље чини”. И одмах даље: „онима који су ни криви ни дужни из завичаја свога прогнани само зато што су говорили ’Господар наш је Аллах!’ А да Аллах не сузбије неке људе другима, до темеља би били порушени манастири, и цркве, и хавре, а и џамије у којима се много спомиње Аллахово име.”[29]
Џихад у исламу означава четири врсте борбе: борбу са самим собом усмерену ка чињењу добрих дела и устручавању од онога што је забрањено, борбу против шејтана кроз непристајање на његове наговоре, борбу против грешника руком и саветом, као и борбу оружјем за одбрану вере, части, живота и иметка.[30] У исламу шехид је свака особа која је страдала у име Божије само зато што је муслиман. У овоземаљском животу муслиман током рата не очекује награду, већ очекује награду која долази после смрти, па је њему на првом месту помисао на оно што га чека после телесне смрти.
Практични раскораци са наведеним одредбама Курана нису предмет овог разматрања.При анализи односа ислама према рату интересантно је гледиште професора протојереја Срђана Симића о узроцима сâме његове појаве.[31] Он истиче чињеницу да је значајну улогу у његовом развоју имао утицај јудео-хришћанске културе и да је ислам као постбиблијска религија у ствари креација садејстава и исход једног широког тока хришћанске историје. Другим речима, према Симићу, у исламу су се рефлектовали многи спорови и размимоилажења у хришћанству током првог миленијума после Христа. Док ислам, с једне стране, хришћанство тумачи као једну од религија дату откривењима, што доводи до одређеног ривалитета, с друге стране, став хришћанства о пореклу ислама заснива се на томе да је његово учење плод апокрифних извора аријеваца и монофизита. Вреди напоменути и то да се за разлику од хришћанског учења, у исламу верује да је Бог одмах у почетку створио добре и лоше анђеле (џине). Поред тога, није за потцењивање чињеница да код муслиманског приступа вери постоји специфичност која се огледа у обавези строгог придржавања правила, за разлику од нпр. православног, где је то ствар личног избора. Другим речима, док Куран испоручује захтеве, Библија нуди слободу. Занимљиво је и да исламски народи током историје ни у приближној мери нису били склони секуларизацији као што је то случај са хришћанском Европом. Та чињеница уз најновије и до сада незабележене миграције, отвара могућности за нека нова истраживања на ову тему.
У вези са разматрањем утицаја верске службе на припрему и извођење војних операција, од изузетног су значаја изворни ставови великих монотеистичких религија по питању чињења рђавих дела у рату, тј. свега онога што би у данашње време било у супротности са одредбама међународног хуманитарног права. Према хришћанским, али и исламским ставовима, грех који почини појединац у рату враћа се у негативном смислу на целу јединицу, па и на народ из кога он потиче. То се односи на негативне појаве као што су убиства цивила, пљачке, прељуба и сл.
У Старом завету стоји заповест коју је Бог дао преко пророка Мојсија: „Кад отидеш на војску на непријатеље своје, тада се чувај од сваке зле ствари (…). Јер Господ твој иде усред логора твога да те избави и да ти преда непријатеље твоје (…)”.[32] Свети Николај Жички и Охридски у свом капиталном делу Рат и Библија описује на који све начин разврат у рату доноси несрећу. Један од примера које Српски Златоуст наводи су ратови цара Аморејског и цара Васанског: „Мојсеј беше послао своје гласнике Сиону цару Аморејском с оваквом поруком: ’Пусти да прођемо кроз твоју земљу, нећемо свратити ни у поље ни у виноград, нити ћемо пити воде из студенца, ићи ћемо царским путем док не пријеђемо међу твоју (IV Мојс. 21, 22). Али цар Сион то не допусти, него се осмели и удари на Израиљ. И зарати се. И би Сион страшно потучен. Исти такав удес задеси и Ога цара Васанског. И њега Мојсеј порази до краја. После ове сјајне победе, које однесе покајани и очишћени народ израиљски над два незнабожна цара, уђе страх у све околне народе. Нарочито уђе велики страх у Моавце и Медијамце, када Мојсеј са својим народом стиже до њихових граница. Устрашени веома они говораху међу собом: сад ће ова множина појести све што је око нас као во траву у пољу (IV Мојс. 22,4). Али то се не догоди. Него шта се догоди? Догоди се то, да народ изабрани опет баци сам себи грану на пут на тај начин што стаде чинити прељубу са кћерима Моавским (25,1). А када стаде чинити прељубу он заборави на Бога, Јединога и Живога и на свој пут и на своју мисију, и заустави се у свом ходу. И чињаху Израиљци телесну прељубу са женама Моавским; али сем телесне прељубе чињаху они и духовну прељубу (—). Та духовна прељуба, заблуделост и помраченост ума, плод телесне прељубе и још страшнија од ове, састојала се у отпадању од Бога Живога и Јединога (—). По закону греха сав народ Божји требао је бити ту поражен и истребљен због неверства према Богу своме. Но спасе га и овога пута милост Божја, која ублажи закон греха; и то спасе га једино због праведничке ревности Мојсијеве и Финесове (…). А Мојсеј заповеди те обесише све кнезове народне, који предњачише народу у беспуству и разврату (…). И оно кренуше напред против непријатеља својих и покорише их, заузеше све градове њихове и сву земљу њихову’.”[33]
У исламу је познат случај Омара ибн Ал-Хатаба и његових порука војницима како да се понашају током рата. Наиме, он је 636. године пред битку са Персијанцима коју је водио Саад ибн Аби-Вакас овако испратио војсковођу: „Теби и свима који су са тобом наређујем да се Бога бојите стално јер је богобојазност најбоље оружје против непријатеља и најбољи план за бој. И наређујем теби и онима који су са тобом да се греха чувате више него што се чува непријатељ ваш јер су греси војске, војсци опасност већа него непријатељ, а муслимани побеђују гресима непријатеља својих. Да није тако, не бисмо имали снаге да их победимо пошто нас је много мање него њих и оружје нам је много слабије; ако смо, дакле, у греховима исти, онда су они у предности због своје снаге и броја; ако их не победимо добротом својом, нећемо их победити снагом својом. Знајте да вас, док ходате, прате Божији писари (анђели), који знају шта радите, стидите се пред њима и немојте греха чинити јер сте у име Божије кренули. И немојте рећи да је непријатељ наш од нâс гори, па нас Бог казнити неће: Бог кажњава и тако што на неког пусти оног ко је од њега гори, као што је на Израелце кад су Га расрдили, пустио персијске невернике, који су им све срушили. И молите Бога да победите себе саме као што Га молите да победите непријатеља. Алаха молим за тô и себи и вама.” [34]
Православље, по Бориславу Д. Гроздићу, уз услов да се римокатолицизам и протестантизам схвате као теза и антитеза, као очувана синтеза кроз саборност обједињује у хришћанству и колектив и личност.[35] Наведена чињеница је важна са аспекта каснијег разматрања заједништва као елемента физичке компоненте војне моћи и важног сегмента Доктрине Копнене војске. Такође, за разлику од свих облика западног хришћанства који у центар пажње људског живота стављају људску срећу, за православље је суштина у спасењу душе, што није за занемаривање када је у питању однос према војној служби и рату. По православном учењу Бог ни на који начин није узрок зла. Узрок губљења благодати је сâм човек, који својом слободном вољом чини зло. У православљу исходиште добра и зла је невидљиви и унутрашњи свет, а борба са злом и његово савлађивање остварују се, првенствено, унутрашњим напорима. Исконски православни став јесте да се злу треба супротстављати због љубави, а не ради принуде. Како иначе тумачити тврдњу или оправдати чињеницу да Црква у појединим ситуацијама и под одређеним условима може благосиљати ратове?
Ради разумевања проблема неопходно је претходно извршити анализу следећих, а у контексту теме кључних Христових речи: „Ово је заповест моја: да љубите једни друге, као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје”.[36] У овој реченици налази се одговор на питање може ли хришћанин у одређеним околностима да узме оружје у руке, учествује у рату и да убије? Већ је наглашено да се Христове речи у Беседи на гори односе искључиво на личне непријатеље, али не и на непријатеље ближњих. Положити живот за ближњег највећа је жртва, а ближњи је, у најопштијем смислу речи (као један од Адамових потомака), сваки човек. За војника хришћанина, у ужем смислу, ближњи су, пре свега, чланови његове породице, затим други суграђани, али и сви остали становници његове државе.
Речи Светог Филарета Московског: „непријатеље личне љуби, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље отачаства сатири”, не само да дају одговор на питање може ли хришћанин да учествује у рату већ указују и на то да се спремност на жртву за ближњег на најбољи начин може потврдити кроз војничку службу, а коју Црква баш из тог разлога сматра светом. Верни хришћански народ због тога посебно цени и поштује војника, знајући да је он (војник) спреман да жртвује свој живот за њега (народ). Шта је овде највредније поштовања и шта је у ствари највећа војникова жртва? Одговор је, по Бориславу Гроздићу, у чињеници да се код војника хришћанина не ради само о спремности на жртвовање сопственог овоземаљског живота, већ и нечег неупоредиво вреднијег – живота у вечности. Рат је окружење, мада не и једино, у коме се на практичан начин може потврдити спремност на ризик да се ради ближњег изгуби вечни живот, од чега заиста нема веће жртве. У врло сложеним условима какви су ратни, уместо сопствене жртве, врло лако се може „склизнути” у злочин. У простору између светости и пропасти, степен спремности војника хришћанина на тако велику жртву и ризик коме се он излаже у корелацији је са тежином и одговорношћу војне професије.
Организовану посету веће групе официра наше војске Хиландару, која је реализована у априлу 2002. године, Зоран М. Туркан у књизи Хиландар кроз векове описао је овако: „И то је још један велики повратак себи и кући својој, вођен промислом неба. А шта је друго војник него мирски монах заветован у свевременој бици против зла, које од искона шареном – маглом неутврђене пресвлачи у своју армаду нечасти увек истога циља освајањем Божијег дела – света. У оним временима када су вредности постојале, у цркву када војник уђе старинама су на очи навирале сузе, знало се да је то приложник пред Господом свега својега. Под фрескама хиландарских светих ратника, заставом цара Душана, визирима са Косова поља, српски војник стекао је светило части и поштења, примивши Христа у своје груди он је постао у свим смртима – бесмртан.”[37]
Једно од најбољих хришћанских тумачења оправданости рата дао је чувени словенски просветитељ Свети Кирил, назван још и Равноапостолни (пре монашења Константин Философ). У случају моралне дилеме припадника војне професије – хришћанина да ли учествовати или не учествовати у рату, војнику увек може послужити одговор Светог Кирила дат Сараценима. Они су му једном приликом тражили тумачење већ поменутих јеванђељских речи: „ако те неко удари по десном образу, окрени му и други” и „љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне”. Питали су га како хришћани могу ратовати и опет одржавати заповест Христову о мољењу Богу за непријатеље њихове? Свети Кирил им је одговорио контрапитањем: „Ако су у једном закону написане две заповести и дате људима на извршење, који ће човек бити бољи извршитељ закона: онај који испуни једну заповест или онај који испуни обе?” На то су му Сарацени одговорили: „Несумњиво онај ко испуни обе заповести”. Тада им је Свети Кирил рекао: „Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће да ко душу положи за пријатеље своје. Ми дакле подносимо увреде, али када су оне уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не би сте ви заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна дела.”[38]
Суштина православног схватања рата јесте да појединац не сме остати равнодушан, доследно се придржавајући хришћанских принципа о несупротстављању у ситуацији када је његова заједница угрожена. Али да се не би отишло у другу крајност, појединац због интереса заједнице не сме занемаривати ни своју савест и одговорност пред Богом. Због тога у 13. канону Светог Василија Великог стоји да се убиства у рату по икономији (снисхођењу) не третирају као убиства, али у исто време, свима онима који су у рату „окрвавили” руке, ради олакшавања терета на души, налаже се трогодишња епитимија (одлучење, уздржавање од светог причешћа – прим. аут.).
Из свега тога може се закључити да је недопустиво незналачко и злонамерно довођење религије у везу са апсолутним пацифизмом, с једне, и агресивношћу, екстремизмом и фанатизмом по аутоматизму, с друге стране. Изворни ставови великих монотеистичких религија о феномену рата представљају премису на којој верска служба у Војсци Србије гради своје упориште у одговорној мисији испољавања позитивног утицаја на њене оперативне способности.
Извор: Стевица С. Карапанџин, Верска служба у Војсци Србије, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2015, стр. 17-36.
[1] Протојереј Димитрије Соколов, Библијска историја, с руског превео протојереј Божидар Н. Новаковић, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1992, стр. 10.
[2] Петар Петровић Његош, Горски вијенац и Луча микрокозма, Политика, Народна књига, 2005, стр. 216–217.
[3] Исто, стр. 236.
[4] Библија. Свето писмо Старог и Новог завета, (Мој 1, 4, 3–8), оп. цит., стр. 3.
[5] Библија. Свето писмо Старог и Новог завета, (Јк 4, 1–3), оп. цит., стр. 1.021.
[6] Др Здравко Пено, „О рату и миру”, Годишњак II, година 7, број 7, Чланци и огледи, Универзитет у Источном Сарајеву, Православни богословски факултет, 2008, Фоча, стр. 133–134.
[7] Архимандрит Софроније, Старац Силуан, оп. цит., стр. 49.
[8] Псалтир са девет библијских песама, превод црквеног грчког и словенског Псалтира владике Атанасија (Јевтића), Манастир Хиландар, Манастир Грачаница, Манастир Цетињски, Манастир Тврдош, 2000, стр. 239.
[9] Библија. Свето писмо Старог и Новог завета, (Ис 1, 19–20), оп. цит., стр. 573.
[10] Исто, стр. 252.
[11] Свето Писмо. Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, (Мт, 5, 38–41), оп. цит., стр. 18.
[12] Исто, (Мт, 5, 43–44), стр. 19.
[13] Исто, (Мт, 26, 52), стр. 66.
[14] Исто, (Лк, 23, 34), стр. 174.
[15] Исто, (Мт, 5, 6–7, стр. 58.
[16] Исто, (Мт, 10, 34–350), стр. 29.
[17] Свети Николај Жички, Мисионарска писма, Православна народна хришћанска заједница, Шабац, 1999, стр. 18–19.
[18] Свето Писмо. Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа (Рим, 13, 1–2), стр. 316.
[19] У преводу са латинског Праведни рат, Интернет, http://latinlexicon.org/word_study_tool.php, 23/11/2013.
[20] Николај Александрович Берђајев, О савршенству хришћанства и несавршенству хришћана, превео са руског Предраг Р. Драгић Кијук, Интернет, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/berdjajev.htm, 05/04/2014.
[21] Борислав Д. Гроздић, Православље и рат, НИЦ Војска, 2001, Београд, стр. 31.
[22] Исто, стр. 32.
[23] Пријевод Кур`ана, превео Бесим Коркут, Мешихат Исламске заједнице у Србији (5. сура, 32. ајет), 2011, Нови Пазар, стр. 112.
[24] Исто (2. сура, 190. ајет), стр. 28.
[25] Исто (2. сура, 256. ајет), стр. 41.
[26] Исто (8. сура, 61. ајет), стр. 183.
[27] Исто (76. сура, 8. ајет), стр. 578.
[28] Исто (47. сура, 4. ајет), стр. 506.
[29] Исто (22. сура, 39. и 40. ајет), стр. 336.
[30] Мустафа еф. Јусуфспахић, Војна етика у исламу, семинарски рад, Војна академија, 2013, стр. 4.
[31] Срђан Симић, Учење Корана о Исусу Христу, Богословски факултет Српске православне цркве, 2002, Београд, стр. 6.
[32] Библија. Свето писмо Старог и Новог завета, Стари завет по преводу Ђуре Даничића, Нови завет по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског синода, по исправкама преводима Светог Владике Николаја, (Мој 5, 23, 9–14), оп. цит., стр. 178.
[33] Св. Николај Жички, Рат и Библија, Издавачка кућа „Православац” при Српској православној црквеној општини Линц, Линц – Аустрија, 2003, стр. 39–41.
[34] Мустафа еф. Јусуфспахић, Војна етика у исламу, семинарски рад, оп. цит., 2013, стр. 6.
[35] Исто, стр. 46.
[36] Свето Писмо. Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа, (Јн, 15, 12–13), оп. цит., стр. 215.
[37] Зоран М. Туркан, Хиландар кроз векове, Одбор за обележавање 2000 година хришћанства, Вршац, 2002, стр. 91.
[38] Епископ Николај, Пролог, Православна црквена општина Линц, Линц, 2001, стр. 297.
