Свети ратници 17/4. марта

Наша Света Црква данас прославља преподобног Данила Московског, великог кнеза и светог Васиљка Ростовског, благоверног кнеза.

ПРЕПОДОБНИ ДАНИЛО МОСКОВСКИ ВЕЛИКИ КНЕЗ

Многа искушења преживела је руска земља за време више од хиљаду година свога постојања. Сачувана је, очигледно, само вољом Божјом. У време када је разбијена и поражена од Татара, Русија слаби и због унутрашњих сукоба између кнежевина. Мало московско кнежевство добио је на управу малолетни син Александра Невског – Данило Александрович.

Благоверни кнез Данило рођен је 1261. године у Владимиру, који је био престоница Великог кнежевства. По промислу Божјем прве године живота био је принуђен да проведе у одолевању разним искушењима. Тек што је дошао на овај свет, његов отац Александар Невски морао је да иде у Хорду татарском хану. На повратку са тога пута, 23. новембра 1262, кнез Александар Невски се разболео и умро.

Данило дуго није добио од браће свој део наследства. Тек 1272, након десет година, браћа су му дала град Москву и московску област, која је у то време била најмање и најсиромашније кнежевство. Тада још дете, кнез Данило је и тим био задовољан и није тражио више, будући да је наследио најбоље карактеристике свога оца: мирољубивост, смерност и саосећање са сиромашнима. То свето наслеђе умножавало се у његовој души и расло, уз помоћ оних који су га васпитали у првим годинама живота, а потом подржавали у младим данима, све до зрелости. Његова искрена благочестивост учинила га је не само великим овоземаљским кнезом него и наследником Небеског царства.

Био је велики миротворац, али по нужди и храбри заштитник свог кнежевства. Мирољубивошћу и кротошћу, 1281. године избегао је крвопролиће са старијом браћом. Године 1301. учествовао у бици против Татара, које је довео рјазањски кнез Константин. Предупредио је упад непријатеља тако што је први изненада напао, а кнеза рјазањског заробио.

Један од његове браће, Андреј, тајно је довео татарске хорде које су опустошиле многе руске градове, међу њима и Москву. Тада је свети кнез дао све своје имање за помоћ унесрећеним људима из своје области и за обнову града Москве. Брату Андреју, који је издао православне руске кнежевине 1293. године, није се светио због тога.

Умногоме је увећао моћ московског кнежевства. Водио је благочестив и свет живот, а све своје силе користио је за учвршћивање православне вере и јединствене државе. Недалеко од Кремља, на усамљеном месту на десној обали реке Москве, основао је манастир, који је сам издржавао и често посећивао, и посветио га Данилу Столпнику

Представио се 4. марта 1303. године. Осетивши да му се приближава крај примио је монашки постриг и заповедио да његово тело сахране у омиљеном Даниловском манастиру, и то не у храму, нити поред храма, него на општем, братском гробљу, показујући и тиме своје крајње смирење пред Богом.

Највећи благослов Господњи над светим угодником Данилом био је у томе што га је Господ прославио нетрулежним моштима и чудесним исцељењима која су се дешавала над њима.

СВЕТИ ВАСИЉКО РОСТОВСКИ БЛАГОВЕРНИ КНЕЗ

Благоверни кнез Василије, или Васиљко, како се назива у древним летописима, био је син великог кнеза Константина Всеволодовича. Рођен је у Великом Ростову 1209. године. Без оца је остао као деветогодишњак, 1218. године.

Непосредно пред смрт Константин, који се од савременика издвајао начитаношћу и великом љубављу према књигама, поделио је својој деци области на управљање (Васиљку је дао Ростов), поручивши им: „Љубљена децо! Живите у љубави међу собом, Бога се бојте свом душом, и заповести његове извршавајте у свему. Живите као што сам и ја живео. Сиромашне и убоге не презирите, не одступајте од Цркве, поштујте јерархијски и монашки чин, пазите на учење, будите у љубави међу собом и Бог мира нека буде са вама; слушајте старије, они вас уче добру, а ви сте још млади. Видим, децо моја, да ми се приближава крај. Препуштам вас Богу и Пресветој Богородици и брату мом Георгију, који ће вам бити уместо мене”.

Кнез Васиљко је по наређењу великог кнеза Георгија Всеволодовича, 1220. године послао своје трупе из Ростова и Устјуга на реку Каму, против Бугара, а затим је и сам отишао да се бори против истог непријатеља у Городец на реци Волги. Васиљко је пошао у помоћ јужним кнежевима у борби против Татара, али је због велике удаљености закаснио, тако да је руска војска тешко поражена на реци Калки. Ишао је у војне походе пружајући помоћ своме брату Всеволоду Георгијевичу, затим светом кнезу Михаилу у борби против курскога кнеза Олега.

Оженио се 1227. године Маријом, ћерком светог кнеза Михаила Черниговског. Заједно са светим кнезом Георгијем, против безбожних татарских племена ратовао је његов братанац Васиљко. Татари су га заробили и, видевши његову снагу, храброст и лепоту, нудили су му да са њима ратује против руских кнезова, обећавајући да ће га заузврат поштедети страшних мука.

Благоверни кнез није поклекнуо ни на ласкања, ни на претње. Разобличавао је њихово безбожје говорећи: „Мислите ли ви, синови таме и лажи, да је Бог заволео вас, предавши нас у ваше руке? Не! Он увек љуби и милује оне који верују у Њега. У садашњим данима жалости Он је благоизволео таквом казном очистити нас од грехова наших и у будућем веку даровати нам живот вечни. И никаква сила ме не може отргнути од вере Христове, и зато хоћу од вас да примим велику казну за моје грехе пред Господом Богом. Ви ћете на крају дати одговор пред Господом зато што сте погубили толико народа хришћанског. Али Господ ће ослободити њихове душе, а ви ћете бити мучени у вечном огњу за вечита времена”.

Татарски варвари дуго су мучили светога кнеза и на крају су га, 4. марта 1238, убили. Он се придружио светим мученицима, оправши крвљу своја сагрешења. Његово тело било је бачено у шуму, где га је пронашла једна верујућа, богобојажљива жена. Сазнавши за то, кнегиња Марија и епископ ростовски Кирил наложили су да се тело светога кнеза пренесе у Ростов и сахрани у Успенском ростовском храму.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића