Свети ратници 5. децембра/22. новембра
СВЕТИ ПРАВЕДНИК МИХАИЛ ВОЈНИК
Свети Михаил Војник живео је у IX веку, у време цара Михаила III. Пореклом је био Бугарин, из града Потуке, који је тада припадао Грчком царству. Његови угледни родитељи били су међу првим бугарским хришћанима. Михаил је испољавао необичну побожност од детињства, тако да су га родитељи и познаници звали „Свето дете”. Увек је живео чистим животом, пун страха Божијег, у посту и молитви, дајући милостињу сиромасима и посећујући болесне – кротак и смирен, украшен свим хришћанским врлинама.
У двадесет петој години Михаил је ступио у војску и постао старешина великог војног одреда. У то време Етиопљани и Арабљани мухамеданске вере кренули су у рат против Грчког царства. Видевши да ће их етиопљанска и агарјанска војска надвладати, Грци су побегли и крили се по забаченим местима. Налазећи се са својим одредом у грчкој хришћанској војсци, Михаил Војник није се уплашио непријатеља, већ је стално храбрио своје људе.
Видевши опште бежање Грка, Михаил је заплакао и, павши ничице на земљу, молио се Богу за спасење хришћана. Када је завршио молитву, са својим одредом силовито је јурнуо на непријатеља и упао у само средиште Етиопљана и Агарјана, жестоко их разбио а да при томе није изгубио ниједног свог војника. У то исто време изненада је почела олуја, која је помогла хришћанским војницима: муње и громови су још више уплашили непријатеље, те су се сви дали у бекство. Помоћу Божијом, Михаил је разјурио све непријатеље, а његов одред остаде је читав, без икаквих губитка.
Узневши благодарност Богу за даровану победу, Михаил је распустио војску, и сам, са мало слугу, кренуо натраг у своју постојбину. За време тог путовања догодило се чудо, које отац Јустин овакво описује: „Михаил се заустави на једном месту ради одмора. Тамо се налажаше велико језеро, из кога је излазила чудовишна змија и јела људе и стоку. Један од Михаилових слугу угледа у близини језера дим, узе са собом нешто хране и пође ка том диму. Тамо он угледа девојку у сузама која је седела и нешто очекивала. Слуга је стаде распитивати, и толико се занесе њеном причом о страшној змији да му загоре
јело које беше приставио. Када се слуга врати своме господару, Михаил га упита што се толико задржао и зашто му је загорело јело. Тада му слуга исприча све што чу од оне девојке за змију.
Саслушавши причу Михаил реши да оде тамо, и позва своје слуге. Ови се уплашише и не смедоше поћи са својим господарем. Михаил се онда помоли Господу Богу, осени крсним знаком лице своје, седе на коња и пође ка језеру, узевши са собом само најстаријег слугу. Стигавши на место, он стаде испитивати девојку зашто је дошла на то место. С почетка девојка саветоваше Михаилу да се уклони, да га чудовишна змија не би појела. Али на захтев блаженог Михаила, она му исприча о установљеном обичају у граду: да се по реду дају деца змији да их прождере.
Запрепашћен девојчином причом, Михаил нареди своме слузи да са коњем оде мало подаље и чека, а сам паде на земљу и стаде се молити Господу Богу. Када светитељ заврши молитву и устаде, усред језера појави се змија, високо подиже главу и ударајући репом по води стаде се са разјапљеним чељустима приближавати обали. Светитељ узе штит и мач, и одсече главу змији. А змија, савивши реп, удари га по десноме образу и левој руци, и начини му рану. Михаил паде у несвест, али брзо дође себи и устаде. Слуга пак Михаилов, видећи такво чудо, похита у град и исприча шта се догодило. Грађани изиђоше из града и свечано дочекаше избавитеља, а девојку предадоше родитељима. Тако Богу би угодно да прослави Михаила Војника онаквим чудом какво у старо време учини свети Георгије Победоносац. После тога свети Михаил изговори грађанима поуку да се чврсто држе хришћанске вере, па продужи свој пут и врати се кући својој. И кроз кратко време он с миром предаде блажену душу своју Господу и пређе у Небеско царство”.
После представљења светог Михаила, нa његовом гробу показивала су се многа знамења и дешавала чуда – бројна исцељења оних који му с вером прибегавају.
У време другог Бугарског царства, бугарски цар Кало-Јован пренео је мошти светог Михаила Војника из грчког града Потуке у бугарску престоницу Трново. Дочекане са великим почастима, мошти светог Михаила Војника бугарски цар и патријарх носили су на својим раменима у великој литији и својим рукама положили у саборни патријаршијски храм.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
