Борислав Д. Гроздић: ПРАВОСЛАВНО ПРЕДАЊЕ О РАТУ И РАТОВАЊУ – Господ Саваот, Господ над војскама одлучује сваки рат
Из Светог писма проистиче став да за победу у рату није пресудно ни оружје ни број војника, већ духовни и морални чинилац, јер не помаже оружје тамо где Бог не помаже. Ако Бог помаже онда се и само праћком може победити далеко надмоћнији непријатељ, као Давид Голијата, јер сила Божја се код малобројних и немоћних пројављује и показује.
Библијске књиге Старог и Новог завета су најраспростањеније у средњовековној Србији и свакако најутицајније на ондашње веровање и схватање. Од пресудног су утицаја и на остале списе у немањићкој Србији, па је потребно шире представити схватања о политичком присиљавању и насиљу које она садрже. Осим што је била најчитанија књига у то време, Свето писмо чини окосницу сваког списа у немањићкој Србији. У средњем веку Библија[1] не постоји као јединствена књига у којој су обједињени Стари и Нови завет, како се у данашње време најчешће објављује, већ библијске текстове налазимо само као посебне књиге. Од старозаветних књига то су Паримејник и Псалтир, а од новозаветних Јеванђеље и Апостол.
Књиге Новог завета су биле најбројније, а преписивале су се у облику тзв. Изборног јеванђеља или Апракоса (јеванђелистара) и у облику Четворојеванђеља (тетрајеванђеља). Постојале су две верзије изборног јеванђеља: краћа[2] или старија, и пуна или млађа. Апостол је међу првим преведеним књигама на старословенском језику и познат је такође у две основне верзије: апостол изборни или апракос, и праксапостол, пуни апостол.
У старој српској библиотеци старозаветне књиге, као и Нови завет, подређене су богослужбеној употреби. Одломци Старог завета који се читају на појединим црквеним службама, пре свега на вечерњем богослужењу или „бденију” уочи празника, називају се „паримије” (грч. „пословице”, „приче”). Тако се и књиге у којима се налазе зачала Старог завета, паримије, називају Паримејници. Псалтир је свакако од свих старозаветних књига најутицајнија библијска књига у средњем веку. Библијски текстови, нарочито Псалтир, чине окосницу старе српске библиотеке, као и старе српске књижевности у целини. Текстови Псалтира се могу применити на сваку прилику у којој се човек нађе и зато је то једна од основних књига свакога писменог хришћанина и сваке библиотеке, а за питања која се у овом раду разматрају је од посебног значаја.
У Старом завету су описани бројни ратови[3], објашњени њихови узроци и дата предвиђања победе или пораза једне ратујуће стране. Расветљени су типични ратови, како они који су вођени у прошлости, тако и они који ће се водити у будућности, с пуним правом и аргументовано тврди Свети Николај (Велимировић).[4] Сви ратови, без обзира на обим, примењену технику и остало, последица су истих узрока – греха. Према томе, досадашњи, као и будући ратови подједнако се лако могу разумети кроз Библију, кроз типичне ратове који су у њој наведени и објашњени.[5]
Основна идеја, нит која се протеже Старим заветом јесте да Бог Господ Саваот[6] апсолутно управља ратом и миром. Узрочник рата је грех, па је тако и први оружани сукоб на земљи, између Каина и Авеља, последица греха њихових родитеља и њих лично. У Старом завету је очигледно показано да уколико „изабрани народ” одступа од Завета с Богом, уколико не живи по Божјим законима, Бог на њега може допустити разне недаће, па и рат. Ако, пак, „изабрани народ” верно служи Богу, има мир и напредак у сваком погледу. Према библијском схватању, рат почиње по Божјој вољи и по њој „изабрани народ” побеђује или губи у рату. Речју, све у вези и са ратом и миром је потпуно у Божјим рукама.
Уз Његову помоћ неупоредиво јачи противник може се победити. „Када отидеш на војску на непријатеља свога и видиш коње и кола и народ већи од себе, немој се уплашити од њих, јер је с тобом Господ Бог твој, који те је извео из земље Мисирске” (5 Мој 20, 1). Зато, према старозаветном закону о рату, пре него што се крене у рат потребно је да свештеник приступи народу и каже: „Ви полазите данас у бој на непријатеље своје, нека не трне срце ваше, не бојте се и не плашите се, нити се препадајте од њих. Јер Господ Бог ваш иде с вама и биће се за вас с непријатељима вашим да вас сачува” (5 Мој 20, 3,4). Значи, потребно је да свештеник суштински ратнике охрабрује, указујући на Онога који је пресудни фактор у рату.
У Старом завету има примера да „Господ над војскама” може непријатеље свога, изабраног народа побеђивати и природним непогодама, катастрофама. Тако се море склопило и потопило фараонову војску, која је прогонила изабрани јеврејски народ (2 Мој 14, 26–29), отворила земљу да прогута Кореја (4 Мој 16, 31), зауставила сунце и месец док Исус Навин није победио Аморејце (И Нав 10, 12–14).
Када је реч о рату, основна идеја која произлази из Светог писма јесте да Бог, Господ Саваот, управља ратом и миром. Све у вези са ратом је у Божјим рукама, рат почиње по Божјој вољи или допуштењу и по Њој се побеђује или бива поражен у рату. Према библијском схватању, Божја моћ је апсолутна, изворна, највећа, свемоћна, вечита, невидљива. Ослањање на Божју моћ је уствари, поуздање у највећу, апсолутну моћ. „Све могу у Христу који ми даје моћ” (Флп 4, 13)[7], каже апостол Павле у посланици Филипљанима. Према догматском учењу Православне цркве, једно од Божјих својстава је свемоћ, јер Бог остварује све што је угодно Његовој вољи и чини све што може хтети.[8]
Један од најупечатљивијих старозаветних примера и сведочанстава за то је Мојсијево довођење Јевреја из Египта у Ханан, затим, када им се успротивио цар Амалик. Мојсије је заповедио Исусу Навину да изабере људе и крене у бој против Амалика, а сам је стао на врх брда са штапом Божјим у руци да се моли Богу. Док је Мојсије држао подигнуте руке, молећи се, Израиљци су у борби побеђивали, а чим би спустио руке одмах би почели да губе а Амаличани да напредују. Пошто се битка одужила читав дан, већ остарелом Мојсију су отежале и падале руке, па му Арон и Ор подметну камен да седне и држаше руке подигнуте. Тако Мојсију нису клонуле руке до заласка сунца: „И разби Исус Амалика и народ његов оштрим мачем” (2 Мој 17, 8–16). Господ је Мојсију заповедио да то запише за спомен у књигу и да каже Исусу Навину да ће Господ сасвим истребити спомен Aмаликов испод неба. Мојсије је начиниo олтар и назвао га Господ застава моја рекавши: „Што се рука беше подигла на престо Господњи, Господ ће ратовати на Амалика од колена до колена” (2 Мој 17, 8–16).
Шта се из претходног догађаја може закључити, од кога зависи и у чијим рукама је пресудно успех у боју, према библијском схватању. Очигледно није у рукама Исуса Навина, који се из послушања према Мојсију мачем бори против непријатеља изабраног народа, нити је у рукама Мојсија који држи руке подигнуте на молитву Господу, већ у Божјим рукама. Дакле, победа се остварује милошћу Божјом и то превасходно Мојсијевим вапајима Господу, а не оружјем, снагом или вештином ратничког вође Исуса Навина. Свети Николај (Велимировић) пише: „Главни војсковођа не командује војском него стоји непомичан на молитви са уздигнутим рукама Богу, док његов помоћник командује и води борбу с непријатељем. И не победи толико онај који је водио борбу колико онај који је уздизао молитве. Закон греха ублажи Бог Својом милошћу, због молитве праведнога Мојсија, вође народнога.”[9]
Израиљ је увек доживљавао да за своје победе треба да захвали помоћи Јахве: када је Гедеон победио Мадијане са три стотине изабраних из свог народа (Суд 7, 2–7), када је Давид победио Филистеје: „Тада Давид упита Господа говорећи: хоћу ли изаћи на Филистеје? И хоће ли их дати у моје руке? А Господ му рече: изађи и даћу ти их у твоје руке. Тада отидоше у Вал-Ферасим, и поби их ондје Давид, и рече Давид: продре Бог непријатеље моје мојом руком, као што вода продре. Отада се прозва ово место Вал-Ферасим” (1 дн 14, 10–11) и у многим другим приликама. Такође, једна од најзначајнијих порука која произилази из Светог писма је да нема опасности у којој Бог не може помоћи, нити има непријатеља који би својом силом, без Божјег допуштења, могао победити.
Стари завет садржи сразмерно далеко више политичких момената него што их има Нови завет. Међутим, Нови завет, осим што доноси и један нови поглед на свет, није потпуно равнодушан према политичком феномену као таквом. Новозаветна аксиологија нуди критеријум и за политички живот, који је довољан за основну оријентацију у тој друштвеној сфери. Постоји општа сагласност да у Новом завету, у посланицама апостола Павла, има највише елемената које су свети оци, а посебно Оци у Византији, касније интерпретирали и разрадили у читаву политичку теорију државе.
У посланици апостола Павла Ефесцима пише: „А даље, браћо моја, јачајте у Господу и у сили моћи његове. Обуците се у свеоружје Божје да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју. Зато, узмите све оружје Божје да бисте се могли одупрети у зли дан, и одолевши свему, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира. А изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога. И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је реч Божја” (Еф 6, 10–17). Апостол као Божје оружје наводи: опасати бедра истином, обући се у оклоп правде, на ноге обути јеванђеље мира, узети штит вере и кацигу спасења, мач духовни који је реч Божја, молитва, стражење и стрпљење. Очигледно да се овде мисли на духовну борбу, духовни рат, али као средства и методе важе и за физички рат. Лукавством се служи и физички непријатељ у оружаној борби, а моћна одбрана је истином, правдом, вером. „Спас говори о ратовима као нечему што његови следбеници неће изазвати, али ће од њих патити. Њихово је да не изазивају ратове; наиђу ли, да им супротставе своје свете еванђељске врлине: веру, молитву, трпљење, кротост, милосрђе, љубав, пост и остале. Јер се тако еванђељски ратује са ратом, са грехом, са ђаволом.”[10]
Постоји тај библијски парадокс – сила моја се у немоћи показује. „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова. Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа; јер када сам слаб, онда сам силан” (2 Кор 12, 9–10). Ове речи су израз схватања према коме је сила човека у поређењу са Божјом безначајна и све до осећања немоћи човек се узда у своју силу, заборављајући на Бога.
Једна од најзначајнијих идеjа која произлази из Светог писма је да нема опасности у којој Бог не може помоћи, нити има непријатеља који би својом силом, без Божјег попуштања, могао победити. Бог је једним привиђењем уплашио сиријску војску, која се разбежала и тако спасао Израиљ (2 цар 7, 6). Јерусалим је био спасен од велике вавилонске војске а да цар Језекија није учинио ништа више, осим што се молио и плакао пред Богом (2 цар 19, 35). Очигледно да су древни Јевреји свемогућег Бога, Творца неба и земље, доживљавали и као свог политичког покровитеља, који им је давао победу или пораз у ратовима, веровали су и мислили да се садржина вере подудара са садржином историјског знања и политичке мудрости. Под духовношћу подразумевамо такав живот који је сав прожет Светим Духом, као што је већ речено, подразумевамо веру.
Христос нас не уљуљкује у илузији да неће бити рата, већ реално открива да ће оружани сукоби трајати до краја света: „Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите, јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство, и биће глади и помора и земљотреса по свету. А то је све почетак страдања” (Мт 24, 6–8). Осим тога, најављујући страховита дешавања на крају света, тражи да се не устрашимо, већ да будемо храбри, чувајући веру у Бога и имајући поверење у Божји промисао. Ако је Христос сама мудрост, истина и доброта, онда ће према Његовој одредби и под Његовом владавином све бити у складу са мудрошћу, истином и добротом.
Међутим, Исус нас учи како да се рат не проузрокује. У Светом писму на више места налазимо указивање да безбожништво и неморалност војних и народних вођа проузрокује рат и пораз у рату: „Јер нема мира безбожницима, вели Господ” (Ис 48, 22). Значи, не њихова политичка, стратешка или војна вештина, већ духовност и моралност. Насупрот томе, због праведности и доброте старешина, што значи оних који воле Бога и поштују Његове заповести, Господ дарује мир и благостање једном народу, у држави мир, а у рату, ако до њега дође, победу.
Из Светог писма проистиче став да за победу у рату није пресудно ни оружје ни број војника, већ духовни и морални чинилац, јер не помаже оружје тамо где Бог не помаже. Ако Бог помаже онда се и само праћком може победити далеко надмоћнији непријатељ, као Давид Голијата, јер сила Божја се код малобројних и немоћних пројављује и показује. Један од примера у Старом завету је победа Гедеона над Мадијанцима, дакле, најсиромашнији и најмањи у јеврејском народу побеђује неупоредиво бројнијег и јачег непријатеља. У списима немањићке Србије врло често се српски владари пореде са Гедеоном, па је потребно подсетити на тај библијски извештај.
Наиме, због својих сагрешења јеврејски народ је отпао од Бога и према Његовом допуштењу седам година пао у ропство под Мадијанацима. Неподносиво злостављан, завапио је Господу за помоћ и избављење, који најпре шаље пророка да их подсети на завет и на њихово одступање од Њега, а затим се анђео јавља Гедеону рекавши: „Господ је с тобом, храбри јуначе“ (Суд 6, 1–12). Пошто је Господ показао Гедеону више знакова да је управо њега изабрао да избави Израиљ из ропства од Мадијанаца,[11] овај је сакупио сав народ што је био са њим и спремио се да крене у бој. „Много је народа с тобом, зато им нећу дати Мадијана у руке да се не би хвалио Израиљ супрот мени говорећи: моја ме рука избави” (Суд. 7, 2), каже Господ и затражи да Гедеон отпусти све оне који се плаше да иду у бој. Таквих је било 22.000, па је са Гедеоном остало 10.000 људи. С обзиром на то да је и то био велики број због кога би се „хвалио Израиљ … моја ме рука избави”, Господ је заповедио Гедеону како да од њих изабере само 300 сабораца, с којима ће победити, као „скакавце и песак” многобројног непријатеља Мадијане и Амаличане.
Господ говори Гедеону како да изабере непобедиве саборце – кад их сведе на воду да гледа: „Који стане лаптати језиком воду, као што лапће пас, метни га на страну; тако и свакога који клекне на колена да пије. И оних који лапташе, руком својом к устима принесавши воду, беше три стотине људи; а сав остали народ клече на колена своја да пију воде” (Суд. 7, 4–7). Гедеон је само са 300 војника, који нису клекли на колена док су пили воду, ненаоружаних, али уз Божју помоћ поразио Мадијанце. Како?
Најпре је Бог Гедеону показао да му је заиста предао толико бројнијег непријатеља тако што је ноћу Гедеон са Фуром сишао до логора мадијанског и чуо разговор два непријатељска војника, у коме је један од њих причао о јављању у сну да ће их Бог све предати у руке Гедеону. Тада се вратио у свој логор и позвао 300 изабраних војника: „Устајте, јер вам даде Господ окол (логор) мадијански”. Поделио је триста људи у три чете и сваком дао по трубу и празан жбан (затворени дрвени суд за воду или уље) и по луч у жбан, рекавши: „На мене гледајте, па тако чините … Кад ја затрубим у трубу и сви који буду са мном, тада и ви затрубите у трубе око свега окола (логора), и вичите: мач Господњи и Гедеонов.” И тако Гедеон и оних триста људи са њим усред ноћи затрубише у трубе и полупаше жбанове које су имали; тако урадише све три чете – затрубише и полупаше жбанове а лучеве држаху у левој руци, а у десној трубе трубећи повикаше: „мач Господњи и Гедеонов!”
Међу Мадијанцима је настала паника и „Господ обрати мач свакоме на друга његова”, почеше да се међу собом убијају и беже. Гедеон не стаје већ са триста изабраника наставља да гони непријатеља, док не погубише њихове вође и извојеваше потпуну победу. Када је после тога израиљски народ тражио да им Гедеон буде господар и његово потомство, Гедеон је одбио рекавши: „Нећу вам ја бити господар, нити ће вам син мој бити господар; Господ ће вам бити Господар”. Ако Гедеонову победу са триста војника над далеко надмоћнијим непријатељем не схватимо само као једну од библијских прича, можда имамо модел који се на неки начин увек може применити.[12]
__________________________________________________________________________________________________________
[1] Саставне делове или текстове данашње Библије утврдила је Црква у IV веку, око 367. године.
[2] Краћа верзија, према мишљењу које превлађује у науци, представља управо ону књигу коју су свети Ћирило и Методије прву превели са грчког на старословенски језик, па према томе скраћени апракос представља прву књигу на словенском језику. (Апракос се зове, на грчком, зато што се читао у недељу – када се не ради, „не дела”, отуда апрактос, „недељник”.) Д. Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности, 13.
[3] У Светом писму је описано 120 ратова. Р. Ракић, Библијска енциклопедија, II, 339.
[4] Николај (Велимировић), Рат и Библија, Светосавска књижевна задруга, Београд 1993, 20–21.
[5] Исто.
[6] „Саваот грчки облик јевр. речи Цебаот = „војске” па се отуда Јахве-Cebaot преводи са „Господ над војскама” У Старом завету сусреће се 279 пута и означава Бога као заповедника небеских војски, насупрот паганским звезданим култовима. Име је најзад схваћено као плурал појачања, па је почело да значи „Господ свемогући”, чиме се потире постојање звезданих, небеских богова. LXX (Септуагинта, грч: Μετάφραση των Εβδομήκοντα – Превод Седамдесеторице, превод Старог завета на грчки, сачињен за Јевреје у расејању који нису знали јеврејски језик) преводи реч Саваот управо са „Господ свемогући”. Име се сусреће два пута у Новом завету, и то у Рим 9, 29 и Јак 5, 4. Оно изображава неограничену величину Божју, његову владавину над свим створењима, његово свемогућство и његову славу. Он је Господ над војскама, Господ сила, он је једини преузнесени над свима. Њега окружују и служе му чинови анђела и све војске небеске. „У устима и мисли Јевреја Јахве Саваот је био војсковођа, заповедник војски свог народа, који „иде с војском нашом” (Пс 44, 9) и води је у сигурну победу над поклоницима Вала, Кемоша, Молоха, Астарте и других лажних богова. Господ Саваот је појам за све силе које дејствују на Божју заповест кроз сву његову твар. То је епитет за Бога, који је, као божански ратник предводио израиљске војске. Веровало се да столује над херувимима на Ковчегу завета. Из овог разлога, кад су се Израиљци припремали да крену у рат против Филистејаца, послали су у Силом по Ковчег како би Бог, који столује на херувимима, могао их пратити у борбу и тиме обезбедити победу (1 Сам 4, 4). За нас је Господ Саваот нарочито познат из литургијске песме „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот…” (Ис 6, 3).” Р. Ракић, Библијска енциклопедија, 339.
[7] Скраћенице библијских књига су кроз читав текст дате као у: Р. Ракић, Библијска енциклопедија, I, 8.
[8] Осим наведених, о свемогућству Божјем сведоче и следећа места у Светом писму: Бог је – Бог сила (Пс 88, 9); Господ сила (Пс 23, 10.); Он је – једини силни (1 Тим 6, 15). Христос се у Гетсиманском врту моли речима „Оче, све је могуће теби” (Мк 14, 36). Да Бог чини могућим и оно што људима изгледа немогуће, Христос говори: „У Бога је све могуће” (Мт 19, 26). Јов говори Богу: „Знам да све можеш и да се не може смети што наумиш” (Јов 42, 2). Благовесник Гаврил објављује светој Дјеви: „Јер у Бога је све могуће што каже” (Лк 1, 37). Моћ и свемоћ Божја пројављују се нарочито у тренутном стварању света: „Јер он рече, и постаде; он заповеди и показа се” (Пс 33, 9; 1 Мој 1, 3. 6. 9. 11. 15. 20 24; Пс 71, 18; 76, 14.) Сила Божја се описује као неизмерна, невидљива, свемоћна, непобедна и свесилна.
[9] Николај (Велимировић), Рат и Библија, 67.
[10] Исто.
[11] Међутим, Гедеон је тражио и знак од Бога да би се уверио да је заиста њега изабрао за вођу народа, кога треба да избави из ропства. Гедеон доноси прилог, жртву Богу и поставља пред анђела, који додиром штапом спали приложено месо и пресне хлебове. То уплаши Гедеона јер се стварно увери да је видео анђела „лицем к лицу”, на шта му Господ одговори „буди миран, не бој се, нећеш умрети”. На месту где је анђео спалио приложене дарове Гедеон је подигао олтар Господу и назвао га „мир Господњи”. Након тога Господ тражи да Гедеон раскопа олтар Валов, који има његов отац и исече луг око њега, а да јунца од седам година принесе за жртву на олтару Господу, на дрвима које је исекао. Са десет својих слугу, ноћу, Гедеон поступи тако тако му је Господ заповедио. Када су ујутру мештани видели раскопан Валов храм, тражили су од Јоаса да им преда сина Гедеона да га погубе због тога (Суд 6, 14–16).
[12] Да ли ово може да буде универзални модел за народне, односно војне вође – војсковође: Бог бира народног вођу; даје му знак да је баш он тај; учи га како да изабере саборце, тачније, сам Бог их бира већ наведеном методом; даје вођи да и од непријатељских војника чује да ће бити побеђени; како да без оружја са триста војника победи неупоредиво бројнијег непријатеља; непријатељ се гони до потпуног пораза и кажњавања његових вођа; не прихвата се да буде народни вођа после тога, већ оставља да Онај ко је у суштини победио, сам Господ буде народни господар.
Извор: Борислав Д. Гроздић, Немањићи и православно предање о рату и ратовању, Патријаршијски Управни одбор СПЦ, Београд, 2019, стр. 59-68.
Наслова фотографија: Давид и Голијат, Фото Википедија
