Свети ратници 6. марта/22. фебруара
СВЕТИ МУЧЕНИК МАВРИКИЈЕ И С ЊИМ СЕДАМДЕСЕТ ВОЈНИКА
Безакони и нечестиви цар Максимијан[i], сматрајући да ће својом поганом службом лажним боговима издејствовати себи помоћ и прославити своје царевање, нареди да сви поданици његовог царства имају приносити жртве идолима. И он се постара да сам буде извршилац сопствене наредбе и ревносни служитељ демонима, приморавајући све на жртвоприношење. И не беше му доста да наређује обласним управитељима и градоначелницима да се старају о поштовању идола – као што су и ранији цареви писали – него је и сам ревносно обилазио сву царевину усрдно служећи демонским олтарима. При том се, бедник, надао да ће његово обилажење царевине утицати да се његовом зловерју поново врате сви који су се били одрекли његове заблуде и дошли у познање истине Христове.
Кренувши из Римаса таквим планом, и обилазећи источне покрајине, цар Максимијан дође у сирски град Апамију. Тамо изађоше преда њ жречеви идола, и оптужише хришћане, говорећи: „Најмоћнији царе, богови нам подарише слободу да се обратимо твоме величанству, и ево ми те обавештавамо, да сви овдашњи људи са страхом поштују велике отачке богове, нарочито оца Зевса[ii] и дивног Аполона[iii], који су већи од свих других богова и чувају и бране твоје царство. Само Маврикије и с њим седамдесет војника твојих, надувени због одличија и обогаћени великим даровима твојим, ни у шта не сматрају богове и противе се теби, заведени заблудом хришћанском”.
Чувши то цар Максимијан се силно разљути што се у његовим пуковима нађоше такви војници и распали се јарошћу јаче него пећ огњем. И једног нарочитог дана нареди да се на главном месту града Амаксику спреми судиште, сазове сав народ и доведе војници хришћани. И када се тамо слеже сав град, тако да ни девојке не остадоше код својих кућа и Максимијан мучитељ седе на високу судијску столицу, оруженосци доведоше светих седамдесет Христових војника са њиховим старешином светим Маврикијем. Погледавши их, цар рече њиховом вођи: „Ми смо очекивали, Маврикије, да ћете ви, одликовани највећим одликовањима и почастима нашим, обасути даровима и храњени за царском трпезом, ићи нашим стопама и оне који би одступили од нашег богоугодног закона обраћати к здравоме разуму помоћу јуначких дела и мудрих поука, исправљајући оно што је криво и укроћујући побуњено. Једном речју: угушујући као непријатељско и зло све што је против наших наређења. А ви, како чујем, поступате супротно, јер не само да не изводите на прави пут оне што газе наш закон, него и сами непријатељски устајете против свемоћних богова наших и наносите им увреду, не указујући им поштовање и не приносећи им жртве. И тако постадосте вође у погубну пропаст, ако је тачно оно што су нам причали за вас”.
Свети Маврикије одговори: „Царе, увреда коју ми наносимо вашим неосетљивим боговима, припрема нам славни венац победе у истинитог Бога нашег. Ми не унижавамо Бога који нас је створио, нити га ниподаштавамо, као што ти безумно сматраш, него га прослављамо као јединог истинитог Бога, који је створио небо и земљу, и море, и све што је у њима. А погане и нечисте демоне, који упропашћују људе, и њихове глуве, слепе и неосетљиве идоле не треба називати боговима”.
На то цар рече: „Маврикије, зар такву захвалност одајеш боговима, који су те удостојили части, те имаш прво место у војсци?” Свети Маврикије одговори: „Никада никакву част нисам примио од ваших богова, нити хоћу да их поштујем. Јер нико од људи, који знају Бога, никада није хтео да поштује мртве ствари. To чине само људи који немају разума и уподобили су се неразумним животињама. Они обоготворавају камење и дрвеће, говорећи да ови имају разум, и поштују их као богове”. Цар рече: „Пошто заузимаш прво место у нашој војсци, ти не би смео да говориш против нас”.
Рекавши то, цар нареди да светог Маврикија одвоје од седамдесет војника, и поче ове ласкаво питати: „Ко вас превари, браћо, да одступисте од богова спаситеља, а приступисте к заблуделим људима који обожавају распетог човека, неког злочинца?” Тада блажени Теодор и Филип, као из уста свих светих мученика, одговорише цару: „Ми смо, о мучитељу, толико далеко од заблуде да и тебе желимо од ње да избавимо, као што се и ми избависмо, клањајући се једином истинитом Богу Оцу свемогућем, и јединородном Сину његовом Исусу Христу, који је Бог истинити, и његовом Светом Духу који је удахнуо у нас познање и разумевање, да исповедамо Тројицу јединосушну. А гнушамо се безбожне вере твоје, одбацујемо временско војниковање, а постајемо војници Бога, Цара сила”.
На то Максимијан рече: „Видим, Филипе, имаш чесну старост, али си разумом гори од младића. Похитај к боговима, и буди добар саветник осталим твојим војницима, да укажу поштовање боговима, и ти ћеш добити од нас велика одликовања и поклоне”. Свети Филип одговори: „Знај, царе, да ја нећу бити рђав саветник онима који добровољно примише у себе страх Божји. Јер стоји написано: Тешко ономе кроз кога долази саблазан” (Мт 18, 7). Максимијан одврати: „Наша кротост и трпељивост чине те дрским, Филипе! Напустите, дакле, зловерје своје, да нас не разљутите и не разјарите, па вас ставимо на љуте муке, зато што се усуђујете да исповедате човека кога сте ви уврстили међу богове”.
А светих седамдесет мученика одговорише мучитељу: „Празне и узалудне претње мрзости твоје, о царе, дају нам силу и крепост да се не бојимо никаквих мука, јер нема страха у доброумној и моћној души оних који љубе Господа!”
Разљути се Максимијан и нареди, те с њих свукоше војничке појасеве и хаљине. Затим рече: „Видите какве се славе и чести лишисте, и у какво бешчашће западосте због непослушности своје”. А свети му одговорише: „Ти си нас лишио војничког чина, свукавши с нас хаљине и појасе, али има Бога на небу кога ми поштујемо. Он ће нас обући хаљинама и појасима нетрулежним, и вечном славом, коју ти ниси достојан да видиш, нити да о њој чујеш због оца твог Сатане, који у теби говори и делује”.
To још више разљути цара, и он рече светима: „О проклети и недостојни милости богова наших! Ви сами себи издејствовасте бешчашће. Јер ми вам указасмо чест, а ви обешчастисте велике богове и презресте благонаклоност нашу. Онда примите што заслужујете по делима својим”. Свети одговорише: „Царе, ово војниковање твоје ништавно је, и пролази, и чест твоја је бешчашће, јер си заборавио Бога који ти је дао царску власт. А ништавне и бездушне идоле, који ти ништа не користе, нити што разумеју кад их неко почитује или бешчасти, ти лудо и неразумно сматраш за богове”. Цар рече: „Ради доброте наше царске, желећи да поштедим ваш живот, потрпећу вас још мало”. И нареди цар да их вргну у тамницу за три дана, да би тамо размислили и изабрали оно што је корисно по њих.
Оковани у вериге и затворени у тамницу, свети мученици говори су међу собом: „Браћо драга, спремимо сви душе своје за молитву, и усрдно се помолимо благом и милостивом Богу нашем, да нам Духом Светим да мудрост и разум и стави у уста наша оно што треба да кажемо цару, да би се мучитељ задивио истини вере наше. И стадоше се свети молити једнодушно, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже свемоћни, чија је власт вечна и царство бесконачно, пошљи нам Светог Духа Твог, и Њиме нас упути, да се обрадујемо и развеселимо због Њега, и победимо зло заблуде, и прославимо Те у истинитој вери Духом Твојим Светим, који ће говорити из нас, по Твом истинитом и нелажном обећању. А за одузету нам војничку чест световну, учини да постанемо савршени војници у светом небеском граду Твом, и да будемо увршћени међу небеске грађане са свима светима Твојим, који су Ти од памтивека угодили правом вером. Јер си Ти једини Бог, и Теби приличи слава и сила вавек, амин”.
После три дана цар Максимијан на истом месту града Амаксика изведе на суд свете мученике, док се сав град беше слегао да то посматра. Разблажујући своје претње ласкањима, мучитељ рече светима: „О људи, изаберите оно што је корисно по вас, те принесите боговима жртве, и тако ћете избећи горку смрт”. Свети одговорише: „О тој ствари ми смо се потпуно договорили, о царе! Саслушај нас пажљиво, и немој нас више приморавати да принесемо жртве вашим боговима: ми смо чврсто решили да омрзнемо овај привремени живот, а заволимо смрт која нам предстоји ради љубави Христове, од кога се надамо добити живот вечни. Ти пак ради с нама што хоћеш, јер се ми нећемо одрећи Бога нашег, нити ћемо се икада поклонити демонима твојим. Осудом на привремену смрт, ми ћемо се ослободити вечне осуде”.
Пошто свети то рекоше, угледа мучитељ међу њима једног јуношу и обрати му се: „Реци нам, младићу, како се зовеш, и одакле си”. Јуноша одговори: „Зовем се Фотин[iv], а војник сам Христа мог, који посрами оца твог Сатану. По рођењу сам Римљанин, а пo телу и по духу син пресветлог Маврикија, јер је он мој родитељ, и од њега добих познање Бога; васпитан сам у светој вери у Христа Господа, од кога се ти одричући, о царе, придружи неразумној стоци и уподобио јој се”.
Мучитељ рече: „Безуман си, о младићу, и речи твоје одговарају твојим годинама. Али треба већ да знаш шта је корисно за тебе: приђи, дакле, и принеси жртву великоме Зевсу, те поштеди младост своју”. Јуноша одговори: „Називаш ме безумним, јер нећу да испуним вољу твоју, нити да се поклоним идолима. A ja сам паметнији од вас старих зато што верујем у Господа мог Исуса Христа, у кога ви не верујете, нити га знате”.
Тада се мучитељ опет обрати светима: „Докле ћемо трпети безумље ваше, бедници, те вас не стављамо на муке, пошто смо понесени безмерном добротом својом? Принесите жртве боговима, да не бисте раздражили праведан и милосрдан суд наш, и приморали нас на немилосрђе и љутњу”. Свети одговорише: „Погани и нечестиви служитељу демона, ако иоле имаш памети, ти си већ од Фотина познао веру нашу и силу нашу. Јер када он, као младић, посрами безбожје твоје правом вером и познањем Христовим, утолико више ми желимо разноврсне муке, да бисмо посрамили оца твог ђавола и угодили Христу Богу нашем”.
Тада се разјари мучитељ и нареди да свете обнаже и бију воловским жилама. И слуге повалише по земљи војнике Христове, и сваког немилосрдно толико и тако дуго бише да им се тела распадоше, и силном крвљу земљу обагрише. А они су се у мукама обраћали Христу Богу, просећи помоћи од Њега; и Господ, присуствујући невидљивом силом олакшаваше им патње и утврђиваше срца њихова у трпљењу и љубави божанственој. А кад се слуге заморише и изнемогоше, упита цар свете мученике: „О, дрски и неразумни људи, зар не увиђате како ми је лако уништити ваш живот? Хајде, дакле, принесите жртве боговима да вас не бих више мучио”. Свети одговорише: „Знај, о безбожни и туђи Богу нашем царе: као што ти, помрачен тамом ђаволске заблуде, не разумеш Христову љубав и светлост, тако и ми, имајући ум просвећен вером и љубављу Христа Бога нашег, не примећујемо муке на које нас стављаш. Хајде, о мучитељу и бесна псино, пронађи за нас неке друге новије и страшније муке, јер душа наша жуди, и Христова љубав у нама жели да, уморени твојим мукама, угледамо Бога живог који вечно царује”.
Чувши то, мучитељ просто побесне и нареди да се наложи велика ватра и у њу баце свети мученици. И када страшна ватра би наложена, свети нису чекали да их слуге мучитељеве у огањ бацају, него сами приступише к ватри као к води, и уђоше усред ватре, и ходаше посред ватре неповређени, ругајући cе мучитељу и боговима његовим.
И сви су се дивили том преславном чуду. Само мучитељ, отпочетка сасуд погибли, не познаде силу Божју која беше са светима и огањ побеђиваше, него је великим гневом узрујан, тражио начин како да свете погуби. И нареди да свете, неповређене огњем, привежу за дрвеће и гвозденим четкама свирепо стружу. А свети и то језиво мучење јуначки поднесоше, не обраћајући пажњу на телесне патње. И чудио се народ царевој јарости и безумљу. А свети Маврикије, ругајући му се, упита га: „Зар не увиђаш како си немоћан и бедан, о безбожни и погани мучитељу? Та овај мали јуноша Фотин, који претрпе толике и тако велике муке, сруши и сломи силу твога насилничког царства. Како онда можеш савладати целу нашу дружину, када си од овог малог јуноше савладан и побеђен?”
Погледавши крвнички, шкрипећи зубима, Максимијан нареди да светог јуношу Фотина одмах пред очима родитељевим мачем посеку, желећи на тај начин да се освети Маврикију и мислећи да ће смрт синовљева великом жалошћу испунити душу његову. А свети Маврикије се испуњаваше радошћу и весељем, гледајући мученичку смрт сина свог за Христа.
Пошто свети Фотин би посечен и ка Господу отиде, свети Маврикије рече Максимијану: „Испунио си нашу жељу, о мучитељу, пославши пред нама Фотина ка Христу Богу! Сада је и наше путовање ка небу сигурно и брзо. Јер ко ће од дружине наше изостати за војником Христовим Фотином, који је к Богу отишао и посрамио оца твог Сатану? Хајде, измисли за нас велике и најсвирепије муке, и не изостави ниједну од њих, да би проверио да ли чврсто држимо веру у Христа”.
А Максимијан, видевши како свети мученици радо и јуначки поднесоше све муке и нимало не одступише од вере своје, сазва сав свој нечовечни и звероподобни сенат да се с њим договори којом би најљућом смрћу погубио мученике, еда би на тај начин заплашио све хришћане у свету. Пало је много предлога, али један сенатор, најопакији и најбезбожнији, извор неваљалства и нечовечности, предложи ово: „Сада је, о царе, летње време, месец јули. Недалеко од града, на западној страни, има једна баруштина између две реке и језера. Тамо сада има много комараца, обада, зоља и стршљенова, тако да једва ко може проћи онуда, а задржати се за који час врло је непријатно. Нареди дакле да их тамо одведу, наге за дрвеће привежу, и медом намажу, да их комарци, стршљенови и разноврсне муве изуједају. To ће за њих бити страшнија од свих мука, и они ће се уразумити, да не треба грдити непобедиве и вечне богове наше”.
Допаде се бездушни предлог безбожном цару и целом сенату његовом. И они осудише свете Христове паћенике на то опако мучење. Онда их војници одведоше оковане на то место, чврсто их привезаше за дрвеће у том мочварном и великом блату и нага тела њихова намазаше медом од главе до ногу. Тамо и тело блаженог Фотина на очи оца његовог бацише, па одоше. И навалише на њих сваковрсне бубине, и комарци, и обади, и осе, и стршљенови, покрише их као облак, уједајући света тела њихова. У таквим неподношљивим мукама проведоше свети десет дана и десет ноћи. Затим подигоше очи своје к Богу, и помолише се говорећи: „Господе Боже наш, који си нас створио по образу и по подобију Твом, и привео нас истини Твојој, и увео у познање Твога Божанства, и јединородног Сина Твог, и пресветог и животворног Духа – Теби предајемо душе наше, и молимо Те да их настаниш са свима светима Твојим, који су Ти од памтивека угодили, јер Те свом душом љубимо и желимо, и ради Тебе се смрти предадосмо, јер си Ти Бог једини добар и милостив, и Теби приличи слава вавек, амин”.
Рекавши то они предадоше свете душе своје у руке Божје и тако се удостојише венца вечне славе. А безакони мучитељ, цар Максимијан, беше бесан на свете мученике и после смрти њихове, када они већ беху у бесмртном животу, чувши да су помрли, нареди да им се чесне главе одсеку, и да остану несахрањени. И бише света тела њихова и главе разбацани по оном лугу и дубрави да их птице и зверови разнесу. А неки хришћани дођоше ноћу са страхом и трепетом, покупише разбацане мошти светих мученика, и тамо их у земљу сахранише, славећи Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.[v]
[i] Максимијан Галерије, римски цар – од 305. до 311. године.
[ii] Зевс или Јупитер – грчкоримски бог, сматран владарем неба и земље, оцем свих богова и људи.
[iii] Аполон је сматран богом сунца и просвете, друштвеног благостања и поретка, те божанством предсказивања будућности.
[iv] Фотин на српском је Светлан, Светозар, од грчке речи Фос, која значи светлост; а Фотина значи Светлана.
[v] Ово житије је у целини преузето из Житија светих за фебруар од светог оца Јустина, 388–394.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
