Свети ратници 4. марта/19. фебруара
СВЕТИ БЛАГОВЕРНИ ЈАРОСЛАВ МУДРИ, ВЕЛИКИ КНЕЗ
Благоверни велики кнез кијевски Јарослав, који је на крштењу добио име Георгије, био је син равноапостолног великога кнеза Владимира. Рођен је 978. године. Отац га је поставио за кнез Новгорода. Јарослав је 1014. године покушао да издејствује независност од Кијева и отказао да плаћа годишњи данак оцу. То је изазвало велики сукоб између њих и обојица су припремила војску за рат. До рата није дошло само зато што се кнез Владимир убрзо разболео и упокојио.
Када је сестра Предислава из Кијева јавила Јарославу да му се отац упокојио и да је један од браће, Свјатополк, приграбио власт у Кијеву, убио брата Бориса и послао да убију Гљеба, он се дубоко покајао због показане непослушности према оцу и растужио због пострадале браће. Било му је јасно да ће и он убрзо доћи на ред да буде убијен. Сабравши војску кренуо је на брата Свјатополка, уздајући се у Бога. Свјатополк је такође прикупио велику војску, укључујући и Печењеге.
Јарослав, кнез Великог Новгорода, ступио је у рат против Свјатополка да освети крв своје браће. Након четворогодишњег ратовања Свјатополк је побеђен на оном истом месту на коме је био убијен свети Борис. Јарослав се овако молио Богу: „Крв браће моје вапије са земље к Теби, Владару, Господе Боже мој! Него те молим свемогући Творче и свеправедни Судијо, освети крв ових праведника, као што си крв Авељеву осветио на Каину, учинивши да се Каин тресе; тако учини да се и овај несрећни Свјатополк тресе, како не би могао више проливати братску и хришћанску крв”. Затим рече: „Браћо моја Борисе и Гљебе, помозите ми против овог гордог убице!”
У судару две војске наступио је такав покољ каквог до тада није било у Русији. Јарослав је победио, а Свјатополка, који кренуо да бежи код Пољака, напао је демон страха и он је стално викао: „Бежите ево их јуре за нама!” Најзад, у једној пустињи, 1019. године, Свјатополк је умро и за овај и за онај живот. Из његовог гроба осећао се страшан смрад.
После тога Јарослав је преузео власт у Кијеву и његов први подухват био је да ода дужну почаст пострадалој браћи Борису и Гљебу. Знао је где је сахрањен Борис, а тело Гљеба пронашли су ловци у пролеће 1020. године. Оно је било потпуно читаво. Јарослав се посаветовао са митрополитом Јованом и решио да сагради храм у коме би сахранио тела браће Бориса и Гљеба.
Пољски кнез Бречислав 1020. године напао је на Новгород. Похарао је град и са богатим пленом кренуо назад у Пољску. Сазнавши за то Јарослав је брзо кренуо, сустигао Бречислава и отерао га назад у Пољску. Након тога две године је водио борбу са рођеним братом Мстиславом.
Предосећајући скори крај, 1054. године, Јарослав је позвао своју децу и да би предупредио сваки сукоб међу њима, говорио им је: „Ја одлазим из овога света, децо моја. Љубите један другог, зато што сте ви браћа рођена, од једног оца и једне мајке. Уколико будете живели у љубави међу собом, Бог ће бит са вама. Он ће вам покорити сваког непријатеља, и живећете у миру; уколико пак почнете мрзети један другог, свађати се, погинућете и изгубићете земљу очева и дедова, коју су они одбранили великим трудом. Живите тако у миру, слушајући један другог; свој престо – Кијев – уступам најстаријем сину Изјаславу. Слушајте њега, као што сте мене слушали, нека вам он буде као отац. Свјатославу дајем Чернигов, Всеволоду – Перејаслав, Игору – Владимир, Вјачеславу – Смоленск; свако да буде задовољан својим делом, уколико неко увреди брата свог, ти, Изјаслве, помози увређеном”.
Убрзо после тога, иако болестан и онемоћао, није престајао да брине о народу и да се до самога краја бави државничким пословима. Јарослав се упокојио 19. фебруара 1054, у 76. години живота, на рукама свог вољеног сина Всеволода. Сахрањен је у Саборном храму Свете Софије у Кијеву. Народ га је прозвао Мудрим, јер је много мудрости и труда уложио у стварање велике и моћне Русије. У његово време православна вера се ширила и учвршћивала. Тада су саграђене многе цркве и манастири. Његова породица је васпитавана и живела у вери Христовој, посебно супруга Ирина и најстарији син Владимир. Сам је даноноћно читао духовне књиге. Упоредо са ширењем православља и просвећености, Јарослав је остао упамћен и по томе што је саставио први писани зборник закона под називом „Руска правда”.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
