Свети ратници 26/13. фебруара
ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ – СТЕФАН НЕМАЊА
Стефан Немања био је родоначелник српске династије Немањића, велики владар српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ православља и истребитељ јереси. При том, целог живота човек велике вере, велике љубави, велике молитвености, велике милостивости, велике еванђелске ревности. По речима свога животописца, хилaндарског јеромонаха Доментијана, „Он млад заволе да служи Богу светошћу и правдом пред Њим у све дане живота свога”. Његов живот, богат Богом и еванђелском правдом, описала су два света сина његова: свети Сава и свети Стефан Првовенчани, и, као што смо поменули, ученик светога Саве хилендарски јеромонах Доментијан.
Родио се 1114. године, у Рибници, у Зети. Ту је над њим обављен латински обред крштења, а кад му се отац вратио у своје столно место, крстио га је православни светитељ и архијереј у храму Светих апостола Петра и Павла. Био је најмлађи од браће, али „Божјом благодаћу највиши”. Након очеве смрти браћа су поделила земљу, а Немањи је припала област која је имала доста неповољан положај. Међутим, својом политичком мудрошћу и духовном снагом он је изградио снажну националну и политичку заједницу, најпре поставши рашки жупан, а затим 1165. године и велики жупан. Свети Сава у житију свога оца, светог Симеона, о томе пише: „И обновивши очеву дедовину и још више је утврдивши Божјом помоћи и својом мудрошћу датом му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и придоби од Приморске земље Зету са градовима, а од Рабна Пилота оба, а од Грчке земље Патково, Хвосно цело и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. То све мудрошћу и трудом својим придоби – ово све му је припадало од Српске земље, а одузето некада насиљем од његове дедовине. И потпомагањем Божијим мир и тишину прими владавина његова одасвуд, јер заиста овајдиван и страшан би свима који су около њега живели, пошто владавина његова беше 37 година сачувана и цела и ни од кога повређена”.[i] У државном погледу најпре је био завистан од византијског цара, а затим постао потпуно самосталан владалац називајући се „господином свих српских земаља”. Престоница му је била „усред српске земље” град Рас, на пола сата од данашњег Новог Пазара.
Уједињујући српске земље, Стефан Немања је упоредо ревновао на утврђивању Православља у њима. Тиме је остваривао државне и националне интересе и задовољавао своје личне духовне потребе. До сукоба Стефана Немање са браћом, од којих је много пропатио, дошло је, према писању Немањиних животописаца, због тога што су се они противили његовим ктиторским подухватима. Немања је подигао манастир посвећен Пресветој Богородици у својој области, у Топлици, на ушћу реке Косанице, украсио га свим црквеним потребама и установио у њему збор монахиња, са својом богољубивом супругом Аном. Затим је почео зидати храм светом архијереју и чудотворцу оцу Николају, на ушћу реке Бањске. Тада његова браћа, подстакнута од ђавола и обузета злом ревношћу и љутим гневом, дођоше да ожалосте Светога и да разоре дело његово, говорећи: „Зашто радиш то што не треба радити? Ти се ниси договорио с нама, и чиниш више од нас?” А Свети им кротко и са благим осмехом на лицу одговори: „Браћо моја драга, синови смо једнога оца и једне матере; нека вам не буде на гнев ово моје дело, које сам у Господу почевши и довршио у мојој области. А што срце ваше воли да чини, чините у својим областима. Што пак ја чиним, било зло или добро, нека буде у мој део. Него просите у Господа Бога многе доброте и милости велике и непролазне, да их сваки од вас прими”.
Када је завршио храм светом чудотворцу Николају и установио у њему монашко правило – да непрестано славе Господа Бога, насрнула је на њега ђаволска пакост и злоба. У договору са најстаријим братом Тихомиром, који је владао српском земљом, браћа су га ухватила, оковала му руке и ноге и затворила га у камену пећину. Заточени Немања усрдно се молио светом Георгију и светом Николи за помоћ у избављењу из заточеништва, заветујући им се да ће им подићи храмове, уколико му помогну да се ослободи ропства. Светом војнику непобедивом Георгију молио се речима: „О страстотрпче (који је претрпео страдање), свети мучениче Христов Ђорђе, који си Христа ради претрпео страдања, муке и ране различне без броја, и ако у великој беди и на точку растезан, призиваше владику светога Господа Исуса Христа да дође на избављење, и на исцељење, и на утеху твоју. Јер ти који си своје клање гледао, као јагње Христово говораше незлобно: ’Прими Господе, прошење моје, и који буду у беди и невољи, или у тамници, или на мору, па призову именом мојим твоје човекољубље ради неиспитанога милосрђа твојега, милостив им буди, Господе!’ И услиши Владика молитву твоју и прошење твоје испуни према достојним трудима твојим. Јер, уистину, достојан ти би, страстотрпче Христов, угодив Владици својему Христу. А ја се грешан и недостојан јављам Господу. Јер с каквим очима ја, помрачени смем погледати на небеску висину или с каквим уснама ћу призвати Оца страшног и тебе, Свети? Него, смилосрдовав се, страстотрпче Христов, на мене, невољна и бедна, похитај Владици својему, Исусу Христу, који је обећао испуњавати ти прошења да ме избавиш сада из муке ове и од уза које ме стежу, именом твојим Свети, да ти послужим за све дане живота мојега, до последњега даха мојега, на који начин буде угодно висини страдања својега, милошћу и милосрђем онога који те је прославио и венчао у свем свету, Христ, на све векове. Амин!”[ii]
Осим наведених, Немања се молио и овим речима: „Похитај владици својему, Исусу Христу, који је обећао испуњавати ти прошења, да ме избавиш сада из муке ове и од уза које ме стежу, именом твојим светим, да ти послужим, Свети за све дане живота мојега, до последњег даха мојега”.
Чудом Божијим избавивши се из пећине, Немања је одмах, према датом завету, почео да зида храм светом великомученику Христовом Георгију. Браћа његова, уздајући се у земаљску силу, сакупила су велику војску од Грка, Фруга, Турака и других народа, ушла у Немањину област и напала га код места Пантина. Полажући наду пре свега у Бога, Немања се обраћао Господу: „Нећу се бојати од десетина тисућа који ме около нападају” (Пс 3, 6), пошто је „помоћ моја од Господа који је створио небо и земљу” (Пс 120 (121), 2).
Уочи самог сукоба Немања је наредио да се служи свеноћно бденије и света литургија у цркви посвећеној светом Георгију, близу града Звечана. Када је један свештеник од умора за тренутак заспао, јавио му се у војничком оделу мученик Христов Георгије. Свештеник га је упитао: „Ко си ти, господине?”, а светац му је одговорио: „Ја сам слуга Христов, Ђорђе, који идем на помоћ господару твојему да победим и непријатеље његове!”
Свештеник је о том виђењу одмах обавестио Немању, а он, схвативши милост Божју и помоћ светог Георгија, уздајући се превасходно у Господа, предузео је све потребне војничке мере, „богоразумним саветом својим постави у убојни ред своје војнике по Божјој вољи”. Заповест Стефана Немање гласила је: „Као што мене видите, такође и ви чините”.
Сутрадан, у жестокој бици, уз помоћ Божију и светог великомученика Христовог Георгија, Немања је победио своје непријатеље и иноплемене народе. Браћа која су га са великом најамничком војском напала, те 1168. године била су потучена, а најстарији брат Тихомир удавио се у реци Ситници. Након тога, Немања се утврдио на власти, признат је за врховног жупана, измирио се са браћом Страцимиром и Мирославом и оставио им на управу дотадашње области. Животописац Доментијан наводи и следеће стихове из псалама којима се Стефан Немања молио: „Боже пази у помоћ моју, Господе, пожури се мени у помоћ и да се постиде и посраме заједно они који траже душу моју” (Пс 9, 1–2), и „порази све безаконике који узалуд воде непријатељство против мене, и зубе сатри грешницима” (Пс 3, 7. 8), и „спаси ме, слугу Твога, Боже мој, који се у тебе узда” (Пс 85, 2), и „Боже, законопреступници устадоше на мене, и сабор моћних тражаше душу моју. А Ти си, Господе, милосрдан и премилостив, погледај на ме и смилуј се на мене, и дај моћ чеду Твојему, и спаси сина слушкиње Твоје, и видеће они који ме мрзе, и постидеће се, јер ми ти, Господе, поможе и утеши ме” (Пс 85/86, 14–17).[iii]
Отац Јустин пише: „Потом се врати у државу своју, на престо отачаства свога, и живљаше, благодарећи Господу Христу, Пресветој Богородици, брзом у невољама помоћнику светом чудотворцу Николају, и саборцу у биткама светом великомученику Георгију који га сачува неповређена од противника, и преизобилно вршећи дневне и ноћне службе пред Господом. И тако, примивши све своје отачаство, он служаше Господу у чистоти срца и духом смерним и срцем скрушеним. И роди синове и кћери, и васпита их у сваком доброверју и чистоти, и научи их свему страху Божјем и превеликој смерности и премудрости. Уз то све, вели Доментијан, ко може исказати његове многе ноћне молитве и дневна милосрђа, што чињаше ништима и свима светима, сиротама и удовицама, и свима потребитима? Јер он беше чуо реч Господњу, речену преко пророка Данила цару Навуходоносору: ’Савет мој, царе, нека ти буде угодан: грехе своје очисти милостињама и неправде своје милосрђем према ништима’ (Дан 4, 7). А Преподобни што чу, то и делом испуни, одазивајући се свачијој молби, одевајући наге, насићујући гладне и појећи жедне, посећујући болне, откупљујући дужне, ослобађајући робове”.[iv]
Испуњавајући своју дужност христољубивог владара, ревнујући за истине православне вере, потрудио се на искорењивању јереси у своме отачаству. Један од правоверних војника његових јавио му је да се у држави већ укорењује мрска и проклета јерес. Немања је сазвао сабор, на који је позвао свог архијереја Јевтимија, монахе са игуманима, чесне јереје, старешине и велможе, од малих до великих и говорио им: „Ходите и видите, оци и браћо, иако сам најхуђи међу браћом својом, али Господ Бог, и Пречиста Мати Његова Богородица, не гледа на лице човечије, него удостоји мене најхуђега, који верујем у једносушну и нераздељиву Тројицу, да чувам ово предано ми од Њих стадо, које и видите сада, да се не посеје кукољ лукавог и одвратног ђавола. И никако нисам мислио да је он у мојој држави, али већ сада чујем да се злолукави за кратко време укоренио, и да хули на Светога Духа, и да дели недељиво Божанство, што говораше безумни Арије расецајући једносушну Тројицу. Тако и ови безумници иду за његовим учењем, не знајући, бедници, да ће због такве вере сићи заједно с њим на дно ада”.
У великим расправама на сабору, кћи једног од Немањиних правоверних велможа, која је била удата за једнога од тих кривоверних, исповедала је јасно, говорећи: „Господине, господине мој, ево видим како држава твоја расправља о овој мрској и одвратној вери. Ваистину, господине мој, по брачном закону бих испрошена преко оца мога, слуге твога, који је мислио да је у држави твојој једна вера. И бих у тих законопреступника, и видех, господине, где уистину служе самоме Сатани, који је отпао од славе Божје. И не могући трпети смрада глувих идола и мрске јереси, истргох се из руке њихове и прибегох, и вапијем моћи твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да искусе нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине”.
Свети владалац је извео ту жену пред Сабор и изобличио кривоверје јеретика. На Сабору је донесена одлука да се јерес искорени. Немања је против јеретика послао војску. „Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје и он изобличи безбоштво њихово и једне попали, дуге разним казнама казни, треће прогна из државе своје, а домове њихове и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њиховом језик уреза у грло његово, што не исповеда Христа, Сина Божјег, а књиге његове нечастиве спали и изагна га, запретив да исповедају и помињу по свим странама проклето име. И на све стране искорени ту проклету веру да се и не помиње никако у држави његовој, него да се слави једнобитна и нераздељива и животворна Тројица, Отац и Син и Свети Дух, свагда и сада и увек на веке векова, амин”.
Духовно ујединивши народ једноверјем, Немања је приступио присаједињењу својој држави и осталих области насељених Србима, које су биле под Грцима и Бугарима: нишавску област, Липљан и Мораву, Врање, призренску област до краја. Повратио је и Далмацију. Уз помоћ угарског краља сукобио се са Византијом и додао своме отачаству многе земље од области Грчког царства. Међутим, у немогућности да се супротстави силном Византијском царству, признао је надмоћ цара Манојла и остао му веран и одан до његове смрти. И додаје свети Првовенчани: „Победи непријатеље своје, неослабно носећи пред очима крст Христов, и њиме односећи победу над непријатељским варварима. И живљаше у благодарењу Богу и у молитвама дан и ноћ”.
Почео је зидати храм Пресветој Богородици на реци Студеница. Радећи то, непрестано се молио Господу Богу и Спасу нашем Исусу Христу и Пречистој Матери Његовој. Уз тo, он је и светим угодницима Његовим слао дарове: Великој Цркви Господњој у Јерусалиму и Цркви Светог Јована Претече, Цркви Светих апостола Петра и Павла у Риму, Цркви Светог Теодосија у пустињи, Цркви Светог Николаја Чудотворца у Барију, Цркви Свете Приснодјеве Богородице Евергетиде у Цариграду, Цркви Светог архистратига Михаила у Скопљу, коју је он подигао, Цркви Светог великомученика Димитрија у Солуну и Цркви Светог великомученика Пантелејмона у Нишу, коју је он сазидао. Дан и ноћ непрестано се молио, овако говорећи: „Свети Христови предстојатељи и арханђели, пророци и апостоли, мученици и јерарси, преподобни оци и пустињаци, црнорисци и преподобне деве, излијте своје молитве пред Владиком свих, Господом нашим Исусом Христом, да ме не осуди на дан Страшнога суда и грознога испитивања, него да ми буде милостив, тих и снисходљив, и да ми ради молитава Пречисте Матере Своје и ваших, Свети, да, да ја, пребродивши буру живота, уђем у тихо и истинито и неузбуркано пристаниште и видим незалазну Светлост – Господа и Спаса и Бога мог, цара Исуса Христа, који је међу Светима хвала Израиљева. Јер пророк рече: ’У Тебе се уздаше оци наши, и не постидеше се; у Тебе се уздаше, и спасоше се’ (Пс 21, 5–6). Зато, о Господе, не остави ни мене беднога који се уздам у милост Твоју; не одбаци, Спаситељу, и помилуј грешно створење Твоје, да, одбацивши красоте овога света, пође за Тобом, хвалећи и благодарећи свето и незлобиво име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, и сада и свагда и кроза све векове”.[v]
Када су 1180. године почеле унутрашње борбе у Византији, након напада угарског краља Беле III, на Византију је напао и Немања. У времену од 1185. до 1189. године Немања је знатно проширио своју државу према Тимоку, Вардару и Приморју. Са братом Мирославом, године 1184. напао је Дубровник, али није остварио већи успех. Када је Бугарска устала против грчке власти, Немања се придружио Бугарима и овладао долином Нишаве и Тимока. Срби су 1190. године на Морави претрпели тежак пораз. Након тога склопљен је мир са Византијом и уговорен брак између Немањиног средњег сина Стефана и принцезе Евдокије, која је била синовица византијског цара Исака.
Са доласком на византијски престо цара Алексија, 1195. године, који је био таст Стефанов, Немања, имајући у виду интерес српске државе, престо не предаје по принципу првородства најстаријем сину Вукану, већ средњем сину Стефану. Том приликом рече свима: „Овога имајте уместо мене! Корен добри који је изишао из моје утробе. Њега постављам на престо у држави, Христом ми дарованој”.
Стефан Немања је благословио синове Стефана и Вукана и поставивши их обојицу преда се говорио им је: „Синови, не заборављајте моје законе, и срце ваше нека чува речи моје, па ће вам се додати године живота. Не остављајте милостињу и веру; привежите их себи о врат, и напишите их на таблицама срца својих, и наћи ћете благодат. Помишљајте о оном што је добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, и немојте се величати својом мудрошћу. Гледајте да путеви ваши којима ходите буду прави, па вам се ноге неће спотакнути. Не мислите високо о себи, него се бојте Господа, и клоните се од свакога зла; тада ће тело ваше имати здравље и кости ваше одмор. Поштујте Господа од својих праведних трудова и дајте Му првине од својих праведних плодова, да би се житнице ваше напуниле мноштвом пшенице, и точила ваша вином текла. Синови, не очајавајте кад вас Бог кажњава, нити клоните када вас Он изобличава. Јер Господ кара онога кога љуби, и бије свакога сина кога прима. Блажен је човек који је нашао премудрост, и онај смртни који је видео разум. Јер је боље куповати мудрост, него ризнице злата и сребра; она је скупља од драгог камења; њој се не противи ништа зло, а слатка је свима који јој се приближују; свака друга драгоценост недостојна је ње, јер дужина живота и године живота су у десници њеној, a у левици њеној је богатство и слава. Из уста њених излази правда, а закон и милост носи на језику. Путеви су њени путеви добри, и све стазе њене у миру. Она је дрво живота свима који се држе ње и ослањају на њу, као на неразрушиву стену. “
Обојици синова је оставио у аманет: „Јер ја вам ову заповед дајем: да љубите брат брата, немајући никакве злобе међу собом. Овоме као и од Бога и од мене посађеном на мој престо, ти се покоравај и буди му послушан а ти који ћеш владати не вређај брата својега, него га поштуј. Јер ко не љуби брата својега, Бога не љуби. Бог је љубав. По том ко љуби Бога, нека и брата својега љуби. Јер на том је сав закон апостоли о том научише, мученици тим венчани бише, и пророци то славе. И тако, ако усхтете да ме послушате, земаљска блага ћете уживати. Ако не хтеднете и не послушате ме, оружје ће вас појести. Нека вам је, синови моји драги, мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Дух Божји неке почива на вама укрепљујући вас и заклањајући од свих видљивих и невидљивих непријатеља и упућујући вас на пут мира.
Мир буди и вама, властело моја и бољари! Мир буди и вама младићи које васпитах од рођења. Мир вам буди свима стадо Христово разумно које ми Богом би предано, и које, пасавши, неповређено сачувах, као пастир добри душу своју полажући за вас”.[vi]
Након 37 година владавине Стефан Немања се замонашио. Свети Сава пише да свемилостиви Господ није превидео његово свесрдно мољење, него као милосрдни трудопрималац и наградодавалац хоће да се сви спасу. Јер када је дошло згодно време, тај прозорљиви муж сву славу и почасти овога света сматрао је ништавним и красоте овога света изгледале су му као дим, а Христова љубав расла је и распаљивала срце његово као дом спремљен Христу и као пречисто обиталиште Светом Духу Његовом. Христос се био уселио у његов ум и водио га. И он је позвао к себи благородну децу своју и одабране бољаре, мале и велике, говорећи им овакву поуку: „Чеда моја драга, коју одгајих! Свима је вама познато како Бог промислом Својим постави мене да владам над вама; познато вам је и то, како упропашћену нађох у почетку земљу нашу, но помоћу Бога и Пресвете Владичице наше Богородице ја се, према моћима својим, не лених, нити себи дадох мира, док све не поправих. И Божјом помоћу увећах земљу вашу и у дужину и у ширину, што је свима познато. Ево досад ја вас све, као децу своју, одгајих, и научих да се држите вере православне. Многи иноплеменици устадоше на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим ја им се противстављах и одолевах им. Зато и ви, чеда моја драга, не заборављајте учење и правоверни закон, који ја установих. Јер, држећи се њега, имаћете Бога за помоћника себи и Пресвету Богородицу, и моју, иако грешну, молитву. А сада отпустите мене, владара свога, с миром, да очи моје виде спасење, које Господ уготови пред лицем свију људи, светлост на откривење народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све људско, што не остаје после смрти, сујета; не остаје богатство, не остаје слава, јер кад смрт дође, она све то уништи. Због тога се узалуд паштимо. Кратак је пут којим ходимо; живот је наш дим, пара, земља и прах. За мало се јавља, и убрзо нестаје. Стога је ваистину све таштина. Овај живот је сенка и сан, и низашта се пашти сваки земнородни, као што књиге рекоше: када и сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме брзо да идем видети утехе Израиљеве”.
Замонашио се у Студеници 25. марта 1196, добивши монашко име Симеон: „Желећи царства небеског”, вели животописац Доментијан, „он остави земаљско царство и овај свет и што је у овом свету. И оставивши земаљско земљи, и тражећи оно што је на висинама, он последова Христу”. А свети Сава вели: „Када се све ово сврши, наш господин отац дође у наш манастир Пресвете Богородице, Студеницу, који он и сазида, а госпођа Анастасија оде у манастир Пресвете Богородице у Рас”.
На позив сина Саве, 1197. године, дошао је на Свету Гору у Манастир Ватопед. Животописац Доментијан сведочи о писму светог Симеона написаном сину Сави у Светој Гори: „Слушај, чедо моје љубљено у Христу, твоје писање испуни Господ Бог наш, и не превиде твоје свете молитве за моје спасење, и оно што мољах, и што жељах, и што тражах свом душом својом и свом снагом својом, даде ми милостиви Творац, не због неке моје правде, него по неизмерној милости Својој, коју уопште има према свима грешницима који Mу cе обраћају. И мене не одбаци. Негo ме украси светим анђелским ликом подједнаком благодаћу са свима светима; и еванђелски последујући Њему, Господу Христу, љубитељу нашем, и узевши на раме Његов свети крст, ја по нелажној заповеди Његовој сада с радошћу идем за Њим и за тобом, мило чедо, и журим да стигнем до тебе тамо у Светој Гори. Да, радуј се радошћу и весели се духовним весељем због мене, јер овде оставих многе, и одлучих да се настаним с Богом и с тобом у тој светој пустињи, коју си ти пре мене од младости твоје заволео. И моли за мене љубитеља нашег Христа, да се, макар и у једанаести час ушавши с тобом, љубљено чедо моје, јавим као делатељ винограда Христова, и да нас свеблаги Господ не лиши Своје награде, него да нас богатом милошћу Својом обаспе овде, и у бесконачне векове, амин”. Свети Симеон, вели свети Сава, допутовао је на Свету Гору другог новембра 1197. године.
Заједно са најмлађим сином Савом подигао је Манастир Хиландар да би Срби, који се определе за монашки пут, имали свој манастир на Светој Гори. Помоћу Божјом, поспешењем Светога Духа и молитвама Пресвете Богородице и подвигом преподобнога Симеона и богоноснога кир Саве, сазидан је Манастир Хиландар и око њега град, а посред њега подигнут је велики пирг, сличан царском дому, и високе палате, такође сличне царскима. „После тога ми се уселисмо у Хиландар”, вели свети Сава, „и преподобни отац наш проведе са мном у Светој Гори годину и пет месеци. Ко може испричати подвиге и трудове овог Блаженог? Јер сви који живљаху у околини, истински му се дивљаху, гледајући на њему неисказано Божје снисхођење, и долажаху му по благослов. Свештени, богобојажљиви и христољубиви монаси Свете Горе и сав освећени клир не раздвајаху се од њега, дивећи се толикој смерности и узору кротости и наставнику поста и следбенику учења светог Еванђеља: ’Ко хоће да буде већи, нека буде од свију последњи и свима слуга’ (Мк 9, 35); ако не будете незлобиви као деца, нећете ући у царство небеско (Мт 18, 3); ’блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско’ (Мт 5, 3); ’блажени који плачу овде, jеp ће се тамо смејати’ (Лк 6, 21); ’блажени кротки овде, јер ће тамо бити наследници царства небеског; блажени гладни и жедни овде, јер ће се тамо наситити: блажени милостиви овде, јер ће тамо бити помиловани; блажени чисти срцем, јер ће увек Бога гледати’ (Мт 5, 3–8)”.
„И живео је блажени Симеон у молитвеном тиховању са дететом својим Савом”, вели свети Првовенчани. „И молитвеном тиховаху у своме манастиру, у Храму Пресвете Богородице, у Светој Гори, и монаховаху, по сваком правилу монашког устава; дан и ноћ нису престајали са неућутним богослужењем, идући преуским и тесним путем. Заборавивши сасвим оно што је земаљско, и оставивши оно што је трулежно и прашинско, и уперивши ум на небеса, они су телом стајали на земљи, а умом и душом боравили на небесима, доле гледајући самога Христа пред собом, a горе настањујући се са анђелима. Проводећи живљење своје и живот слично древним светим вођама монашког правила, преподобним монасима, и гледајући на награде за трудове своје, они су се даље подвизавали набоље, тако да су и надмашили остале. Провели су много времена у своме манастиру, док је то било пo вољи Ономе који је саздао тела људска, и који зна тајне људске, и коме је у руци свако живо створење, и који својим милосрђем зна свакоме крај. Било је угодно Њему да преблаженог старца преведе набоље: да награди његов труд, његово изнуравање тела, његове изобилне сузе, његове разноврсне врлине, и да га призове к тајној трпези, и да га напоји са бесмртнога извора, и да га настани у дворовима својим заједно са онима који су му угодили, и да се непрестано весели са анђелима Његовим. Јер који је то човек, који ће поживети, a неће смрти угледати? И хтећи овога објавити као небеског човека, а земаљског анђела, Он пожури Своју неизречену милост, и спреми лествице исходу Преподобнога, које је овај сам себи унапред спремио и предао их Господу, да му их у часу исхода његовог предостави”.
„У седми дан месеца фебруара”, пише свети Сава о свом оцу, „часна старост његова поче нешто да побољева. И блажени старац, господин Симеон, одмах позва мене недостојног и ништавног, и стаде ми тихо говорити свете, драгоцене и слатке речи: ’Чедо моје слатко и утехо старости моје! пажљиво слушај речи моје, приклони ухо своје к речима мојим, сачувај их у срцу свом, и неће пресахнути извори живота твога, јер су живот свима који их налазе. Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер су ту извори живота. Уклони од уста твојих опорост, и од усана својих удаљи вређање. Очи твоје нека гледају право, и веђе твоје нека мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својим, и путове своје исправљај. Не скрећи ни на десно ни на лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они слева су развраћени. А ти учи оно што је право, и хођење твоје да буде у миру. Сине, пази на моју мудрост, пригни ухо своје к речима мојим, да сачуваш моју добру мисао; устима ти својим казујем оно што осећам. Чувај, сине, закон од оца твога; не одбацуј науке матере своје. Не мешај се са безумнима. Тражи мудрости, да поживиш. Онај који кори зле навући ће на се мржњу; а онај који изобличава нечастивога, порећи ће себе. Не изобличавај зле, да те не омрзну. Изобличавај мудра, и заволеће те. Укажи мудроме на кривицу и биће мудрији, поуку праведноме и продужиће да је прима. Почетак је мудрости страх Господњи, и знање светих ствари је разум. Оваквим владањем много ћеш поживети, и придодаће ти се године животу’.
А кад настаде осми дан тога месеца, блажени отац ми рече: ’Чедо моје, пошљи по духовног оца мог и по све часне старце Свете Горе да дођу к мени, јер се приближује дан исхода мога’. Ја испуних његову заповест, и дође мноштво монаха као мирисни цветови који цветају у тој пустињи. И кад дођоше к њему, примише један од другога мир и благослов, и не даде им да отиду од њега, говорећи им: ’Останите код мене, док тело моје светим драгоценим молитвама вашим опојете и погребете’. И блажени старац од седмога дана па све до смрти своје, не окуси хлеба ни воде, само се сваки дан причешћиваше светим и пречистим Тајнама Тела и Крви Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа.
Онда ми блажени старац рече: ’Чедо моје, принеси ми икону Пресвете Богородице, јер сам дао завет да пред њом испустим дух свој’. Ја изврших заповест. А кад наступи вече, Блажени ми рече: ’Чедо моје, учини ми љубав, метни на ме расу која ми је за погреб, и спреми ме потпуно на свештени начин, како ћу у гробу лежати. И простри ми рогожу на земљу, и положи ме на њу. И стави ми камен под главу, да ту лежим, док ме не походи Господ да ме узме одавде’. A ja све изврших што ми он заповеди. Затим ми Блажени рече: ’Призови ми, чедо, прота и братију сву да виде мој исход. Јер ево се већ приближују слуге Господа Бога мог и силни војници, и уши моје чују глас њихов и песму њихову. Похитај, љубимче!’
А кад настаде ноћ сви се опростише са њим и добише благослов од њега, па се разиђоше по келијама да врше правило и да мало отпочину. A ja остадох, и задржах са собом једнога јереја, и остадосмо код њега сву ту ноћ. У поноћ се блажени старац утиша, и више ми не проговори. A када настаде време јутрења и у цркви отпоче служба, намах се просветли лице блаженоме старцу, и устремивши га к небу, рече: ’Хвалите Бога во светих јего, хвалите јего и на утвржденији сили јего!’ (Хвалите Бога у светима Његовим, хвалите Га и на утврђењу силе Његове! Пс 150, 2). A ja упитах: ’Оче, кога видиш и коме говориш?’ А он погледавши на мене, рече ми: ’Хвалите јего и на силах јего, хвалите јего и по премногому владичаствију јего’ (Хвалите Га према сили Његовој, хвалите Га и према превеликом величанству Његовом! Пс 150, 3). Рекавши то, он одмах испусти божанствени дух свој, и усну у Господу. A ja припадох к лицу његовом и дуго време горко плаках; па уставши, захвалих Богу што ме удостоји видети такву кончину овог преподобног мужа’” (…)
„После тога”, пише свети Сава, „тело светог Симеона, према обичају, постављено је насред цркве и у присуству безброј монаха отпојане су прописане песме над телом Преподобнога. Дошло је много монаха и других народности да се поклоне Преподобноме и да са великом чашћу отпоју задушне песме: појали су најпре Грци, затим Ивери, па Руси, па за њима Бугари, па опет ми Срби, његово сакупљено стадо”. После литургије, када је завршена уобичајена служба, сви су целивали тело преподобнога, а свети Сава, испуњавајући завештање и заповест свога оца, обавио је блажено тело и положио у нови гроб. Сакупљено мноштво монаха све до деветога дана служило је за њега сваки дан свету службу.
Свети Симеон упокојио се 13. фебруара 1200. године. Његове мошти, из којих је потекло свето миро, лежале су у Хиландарској цркви до 1208. године, а затим их је Сава пренео у Србију да би измирио завађену браћу.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
[i] Свети Сава, Сабрана дела, приредио и превео Т. Јовановић, СКЗ, Београд 1998,150–151.
[ii] Старе српске биографије, део I, превео и обрадио Миливоје Башић, СКЗ, Београд, 1924, 38–39.
[iii] Доментијан, Животи светога Саве и светога Симеона, превео Лазар Мирковић, СКЗ, Београд, 1938, 226.
[iv] Јустин Поповић, Житија светих за фебруар, 256.
[v] Исто, 259.
[vi] Старе српске биографије, 11.
