Свети ратници 21/8. фебруара

21. 02. 2026. urednik

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ТЕОДОР СТРАТИЛАТ

Страдање светог великомученика Теодора стратилата описао је његов слуга, брзописац Уар. На почетку житија овог свеца код оца Јустина (Поповића) налазимо следеће богомудровање о светим мученицима: „Као што сунчана светлост весели очи гледалаца, тако и казивање о мученицима обасјава умове слушалаца; и као што је небо украшено звездама, тако је Црква Божја мученицима; и што је цвеће у пољу, то су мученици у Цркви. Празновање мученика је опроштај грехова; празновање мученика је лек болеснима, утеха ојађенима, и избављење онима што пате од нечистих духова; празновање мученика је живот и здравље мученикољупцима. Велики подвизи мученика су светли венци светаца, јер тела своја дадоше на paне и све лепоте овога света одбацише као ђубре, да се не би Христа одрекли. Због тога им Господ подари живот са бестелесним анђелима. Јер када се исконски непријатељ рода људског пашташе да их победи, постаде им узрок да задобију рај: јер не престаде гонити љуте звери на оне побожне у вери”.[i]

Римски цар Ликиније (308–323), који је царевао у источној половини царевине, добивши скиптар од нечастивог Максимијана и у свему се угледајући на њега, одмах је почео дивљачки гонити истакнутије хришћане. Разаслао је у све градове и крајеве своја нечестива наређења и побио безбројне храбре војнике. Он је побио 40 мученика у Севастији[ii], седамдесет изврсних војника и кнезова са свога дворца и 300 људи из Македоније. Када је видео да огромно мноштво људи, презирући његова мрска наређења, иде у смрт за веру, наредио је да по војничким пуковима и по градовима само најистакнутије и најугледније хришћане приморавају на идолопоклонство. Надао се да ће страхом принудити све да га слушају.

У ревносном трагању за најистакнутијим хришћанима, Ликиније, који је био у Никомидији, сазнао је за Теодора Стратилата, војводу римског и градоначелника града Ираклије[iii] крај Црног мора, да је хришћанин и да многе обраћа Христу. Храброг и одважног, веома лепог, мудрог и паметног, изврсног говорника, светог Теодора називали су – вриоритор што значи: извор красноречивости. Сваког дана су долазили људи к светом ради крштења и скоро сва Ираклија је примила свету веру. Када је за то чуо нечестиви цар Ликиније, веома забринут, позвао је Теодора да с чешћу дође к њему у Никомидију, где је тада боравио. „Хајде у Никомидију к цару који те воли. Он је слушао о твојој храбрости, лепоти и мудрости, па много жели да те види и обдари достојним даровима и одликовањима”, пренели су царски официри Теодору.

Теодор је за три дана отписао цару да му је немогуће напуштати град у време када је у народу пометња, јер многи оставише отачке богове и клањају се Христу, и скоро цео град се окрену од богова и слави Христа. „Стога молим твоју царственост”, писао је свети Теодор, „потруди се и дођи овамо, само понеси са собом велике богове. И то из ова два разлога: прво, да смириш пометени народ, и друго, да утврдиш древну веру у богове приносећи им с нама жртве пред целим народом. Јер када народ буде видео нас где се клањамо великим боговима, сви ће се угледати на нас, и тако утврдити у отачкој вери”.

Свети Теодор је желео да пострада у свом граду и да га тако својом, за Христа проливеном крвљу освети, а и да друге утврди у светој вери својим јуначким мученичким подвигом. Зато је цару Ликинију написао такво писмо, позивајући га да дође у Ираклију. Кад је примио стратилатово писмо цар се веома обрадова и са осам хиљада својих војника, кнезовима и велможама, и угледним грађанима никомидијским, радостан крену за Ираклију, носећи са собом златне и сребрне идоле великих богова.

Док се по обичају молио Богу, свети Теодор је имао виђење како се кров куће у којој је он био отворио, те да га је обасјала небеска светлост као велики огањ и чуо је глас са неба: „Не бој се, Теодоре, ја сам с тобом!” То је разумео као знак да је дошло време да страда за Христа. Радујући се, сазнавши да се цар приближава граду, ушао је у своју унутрашњу молитвену одају и помоли се с плачем, речима: „Господе Боже свемоћни, Ти не остављаш оне који се уздају у милост Твоју него их штитиш. Буди ми милостив и заштити ме од вражије прелести, да не бих пао пред противницима мојим, и да се враг мој не би обрадовао због мене. Спаситељу мој, буди крај мене у овом подвигу, у коме желим да будем за свето име Твоје. Ти ме укрепи и утврди, и дај ми силе да мушки стојим за Тебе до крви, и да душу своју положим ради љубави према Теби, као што си и Ти, љубећи нас, положио на крсту душу своју за нас”.[iv]

Свети Теодор са војском својом и грађанима свечано дочека цара. Усред града, на истакнутом месту, беше направљен висок царски престо, па сутрадан, у пратњи Теодора Стратилата, дође цар у свој слави својој, седе на престо, и поче хвалити град, и људе, и стратилата, говорећи: „Заиста ово место заслужује да се назове божјим престолом. Доликује да људи ово место зову другим небом, јер је и град велик, и многољудан, и људи побожни и верни боговима. Заиста се нигде тако не поштују велики богови као овде; и ниједно друго место није подесније и изврсније за служење великим боговима од овог. Због тога је онај дивни и свехрабри бог Ираклије[v] и заволео ово место, и по своме имену назвао овај град. Уистину је ово место достојно управе твоје, господине Теодоре. Теби доликује да управљаш овако дивним градом и оволиким народом, јер си одан боговима, и сва љубав твоја упућена је њима. Ти дан и ноћ само то и радиш, само се о томе бринеш, како да угодиш древним боговима јелинским. Стога и сада покажи пред нама љубав своју коју имаш за њих, и принеси им жртве с поклоњењем, да и сав народ види твоје усрђе према боговима, и сазна како си присни поклоник великих богова, и мио цару”.[vi]

На то је свети Теодор одговорио цару да ће испунити његову вољу, али да му најпре да те велике, златне и сребрне, богове јелинске, које је донео са собом, да однесе кући, и да тамо њима принесе жртве, и мирисе, и кадове, и поклоњења, а после тога, кад цар буде наредио, јавно ће пред целим народом принети им жртве. То је цара веома обрадовало и одмах је нареди да се златни и сребрни богови однесу у дом Теодора Стратилата. Исте ноћи свети их је све поизразбијао у парампарчад и разделио сиротињи.

Након два дана цар нареди светом Теодору да своје обећање испуни и пред целим народом принесе жртву боговима: „Премудри Теодоре, изврсни војводо, поштован и од наших претходника – царева! Ево, дошао је дан жртве и празника, стога принеси жртву боговима јавно, да и остали људи виде твоје усрђе и науче се да буду ревноснији ма и загрејанији за њих”. Када цар то рече, неки капетан Максенције рече му: „Тако ми великих богова, данас се царственост твоја превари односно овог поганог Теодора, јер ја јуче видех где један просјак весело носи у рукама златну главу богиње Артемиде[vii], и упитах га где нађе ту главу. А он ми одговори да му је дао Теодор Стратилат”. Када је то цар чуо сав уздрхта, и дуго ћуташе у недоумици, а свети Теодор му рече: „Тако ми силе Христа мог, истина је то, царе, што ти каза капетан Максенције. И ја добро учиних што полупах богове твоје. Јер када богови твоји не могоше себи помоћи док сам их ја разбијао, како онда могу теби пружити помоћ?”

На те речи светог Теодора Ликиније је занемео и потпуно ван себе говорио: „Авај мени! Авај мени! Како сам исмејан! Шта да кажем, и шта да чиним, не знам. Ја, свемоћни цар, дођох овом погубном човеку са толиким људима. И ето, исмејан сам од свих војски, нарочито, што овај бедник полупа победоносне богове моје, и раздаде их ништима”. Затим се обрати светом: „Теодоре, зар тиме узвраћаш боговима за дарове које си од њих добио? Зар сам се ја овоме надао, када сам ти указивао поштовање? Ради тога ли кренух из Никомидије и дођох к теби овде? О, зла и несвета главо! Ваистину си син лукавства! Ваистину си најпоганије обиталиште неваљалства, јер си ме преваром довео овамо. Али, тако ми силе великих богова мојих, нећу ти ово опростити, бестидниче, нити ће ти овај подухват бити на добро!”

Свети му одговори: „Безумни царе, што се јаростиш? Та сам види и схвати силу богова твојих! Јер да су били заиста богови, зашто онда не могоше помоћи себи? Зашто се не расрдише на мене када их ломљах, нити послаше огањ да ме сажеже? Али пошто су мртве и неделатне ствари, људске их руке ломише као злато и сребро. Ти се, царе, гневиш и узрујаваш, a ja се ругам безумљу твом. Ти се јаростиш и вичеш, a ja сам храбар и ни у шта не сматрам твоју јарост. Ти се жалостиш, a ja cе радујем због пропасти твојих богова. Ти богоборствујеш, a ja благосиљам. Ти хулиш на истинитог Бога, a ja Га славим песмама. Ти се клањаш мртвим боговима, a ja cе клањам Богу живом. Ти служиш поганом Серапису[viii], a ja служим чистом и непорочном Господу мом Христу, кога носе чисти Серафими. Ти поштујеш мрског Аполона[ix], a ja поштујем Бога који живи вавек. Ти си угаљ тракијски[x], a ja кнез римски. Ти си Ликиније – вејач, a ja Теодор – Божји дар[xi]. Немој се, дакле царе, гневити, ни јаростити! Јер тако радећи, ти обелодањујеш своју унутрашњу муку. У томе си сличан магарцу и мазги”.[xii]

Разјарен, цар Ликиније нареди да светог голог растегну на четири стране и жестоко бију сировим жилама воловским. Војници га немилосрдно удараше 600 пута по леђима и 500 по трбуху. Цар му се ругао: „Теодоре, потрпи мало, док дође к теби Христос бог твој, и отме те из руку ових што те бију”. А свети му одговори: „Чини што чиниш, и не престај! Мене ни невоља, ни туга, ни ране, ни мач, нити икакво мучење не може раздвојити од љубави Христове”. На то цар нареди да светом, поред ударања по леђима гвозденим шипкама, гвозденим гребенима стружу тело, и буктињама пале, и оштрим цреповима трљају ране. Свети мушки подносећи све то, ништа друго не говораше само: „Слава Теби, Боже мој!”

Отац Јустин (Поповић) пише да после свега тога цар нареди да светог баце у тамницу, окују му ноге у окове, и да му пет дана ништа не дају да једе. A петог дана да спреме крст, те да изведу и распну мученика. И као некада Христос Господ наш од Пилата, тако и свети Теодор од Ликинија би распет на крст, и клинци укуцани у руке и ноге његове. Немилосрдни мучитељи уз то додадоше светом ране на paне: укуцаше му оштар и дуг клинац у груди, и бријачима му резаху тело; а неки младићи и дечаци дигоше лукове своје, те му стрелама изрешеташе лице и из очију избише зенице. A ja, каже описивач његових страдања Уap, видећи тешке муке његове и слушајући унутрашње болне уздахе његове, бацих хартију на којој сам писао, и падох с плачем пред ногама његовим, говорећи: „Благослови ме, господине, благослови! Реци последњу реч мени, слузи твоме! ” А господин мој, војник Христов Теодор, рече ми тихим гласом: „Уapе, немој остављати посао свој, и немој престати да гледаш мучења моја, већ опиши сва моја страдања, и кончину, и дан моје кончине”. Затим обраћајући се Господу, рече: „Господе, Ти ми пре рече: Ја сам с тобом! а зашто си ме сада оставио? Види, Господе, дивље звери ме растргоше Тебе ради, избише ми зенице из очију, тело ми ранама издробише, лице унаказише, зубе поломише, само голе кости моје висе на крсту. Господе, сети се мене који Тебе ради висим на крсту, и за Тебе поднесох окове, огањ и клинце. А сада, прими дух мој, јер већ одлазим из овог живота”.[xiii]

Рекавши то, мученик умуче, и ништа више не рече, јер цело тело његово беше искидано. А Ликиније, мислећи да је мученик већ умро, остави га да виси на крсту. Но око првих петлова ноћу анђео Господњи га скину са крста, и сатвори га потпуно читава и здрава, као што је био раније, и целивајући га рече му: „Радуј се и крепи благодаћу Господа нашег Исуса Христа. Јер ево, с тобом је Господ Бог. Зашто рече да те је Он оставио? Доврши дакле течење подвига свог, па ћеш доћи Господу да примиш венац бесмрћа који ти је спремљен”. Рекавши то мученику, анђео постаде невидљив. А свети мученик Теодор, благодарећи Бога, поче певати: „Узвишаваћу Те, Боже мој, Царе мој, и благосиљаћу име твоје кроза све векове!” (Пс 144, 1).

Погани Ликиније сутрадан у зору посла своја два капетана, Антиоха и Патрикија, да му донесу тело умрлога Теодора, јер је намеравао да га стави у оловни сандук и баци у море, да га хришћани не би узели. Када су капетани дошли до крста, распетог на њему мученика није било. Антиох рече Патрикију: „Истину говоре Галилејци да је њихов Христос васкрсао из мртвих. Ето, како ми изгледа, Он васкрсну и слугу свог Теодора”. Када Патрикије приђе још ближе крсту, он угледа светог Теодора где седи на земљи и хвали Бога, па узвикну: „Велики је Бог хришћански, и нема другог Бога осим Њега!” Оба капетана рекоше светом: „Молимо те, мучениче Христов, прими нас, јер смо и ми од овог часа хришћани”. Тога дана повероваше у Христа, осим та два капетана, још седамдесет војника. Кад Ликиније за то сазна, посла свог намесника Сикста и триста војника с њим, да побију све који су поверовали у Христа. Међутим, и они кад дођоше и видеше чудеса која свети Теодор чињаше силом Христовом, и сами повероваше у Господа нашег Исуса Христа.

Према писању оца Јустина (Поповића): „И слеже се силан свет на то место, и викаху: ’Један је Бог – Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега!’ И још викаху: ’Ко је мучитељ Ликиније, да га камењем затрпамо, јер је нама Бог и цар – Христос, кога Теодор проповеда’. И настаде у народу велика буна и метеж, и готовост на проливање крви, јер неки војник Леандар, са исуканим мачем јурну на светог Теодора желећи да га удари. А царски намесник Сикст дохвати Леандра, истрже му мач из руку, и прободе га њиме. Други пак неки војник, Мирпос, јурну и уби намесника. А свети Теодор, умирујући народ, повика: ’Престаните, мили моји! Господ мој Исус Христос би распет, задржавајући Анђеле да не чине освету роду људском’. И једва свети Теодор многим молбама и саветима утиша буну и узрујаност у народу. Свети Теодор, праћен свом том масом људи и војника, пролажаше поред затвора. А сужњи громко довикиваху светом: ’Смилуј се на нас, слуго Бога вишњега!’ Свети их речју разреши уза и, отворивши тамничка врата, рече им: ’Људи, идите у миру и сећајте ме се!’ И сав се град стече к њему. И сви, одбацујући идолопоклонство, прослављаху Христа, јединог Бога. И исцељиваху се болесници, и изгоњаху демони из људи, јер кога се светац само руком коснуо, или ко се одеће његове дотакао, одмах је тај добијао исцељење.

А неко из најоданије Ликинију чете видећи шта се збива, отрча и рече Ликинију: ’Цео град напусти богове, и под утицајем Теодоровог учења и мађија верује у Христа’. Цар се разјари, и одмах посла џелата да одсече главу светом Теодору. А кад народ угледа џелата, опет настаде буна и метеж и устајући против Ликинија, хтедоше убити џелата. Свети их дуго одвраћаше од такве намере. Најзад рече: ’Браћо и оци, немојте војевати са Ликинијем, јер је он слуга оца свог ђавола. А мени ваља већ отићи ка Господу мом Исусу Христу’.

Рекавши то, он се стаде молити Богу. И после дуге молитве он благослови братију и прекрсти се. Затим рече мени, каже описивач Уap: ’Чедо моје Уapе, постарај се да запишеш дан моје кончине. А тело моје сахрани у Евхаити на имању мојих предака. Ти пак када се будеш упокојавао, остави завештење да те сахране с моје леве стране’. И опет се мученик Христов помоли, и рекавши амин, преклони под мач своју чесну и свету главу. И тако пострада свети Теодор у суботу 8. фебруара 319. године, у три часа поподне.

Пошто би посечен, сав народ указа велике почасти свецу: са свећама и кадионицама узеше тело његово, и положише га на нарочитом месту”.[xiv]

Пренос моштију светог Теодора Стратилата из Ираклије у Евхаиту, одакле је био родом, празнује се 8. јуна. Свети Теодор је приликом страдања завештао свом слуги Уару да његово тело положи у Евхаити, на имању његових предака. Патријарх антиохијски свети Анастасије Синајски (патријарховао 561–572 и 596–601) забележио је следеће чудо у вези са иконом светог Теодора Стратилата.

Након што су Сарацени покорили Дамаск, група њих са женама и децом настанила се у цркви посвећеној Теодору Стратилату, која се налазила у месту Касату, недалеко од Дамаска. Један од Сарацена стрелом је гађао и погодио фреску са ликом светог Теодора на зиду цркве. Из тог места на лицу свеца потекла је крв. Читава та група Сарацена, која се сместила у цркви, убрзо је умрла. Поменути свети Анастасије тврди да је он лично видео згрушану крв на зиду цркве. Свети Теодор се сматра заштитником војника, који га призивају у помоћ, односно сматра се заштитником

[i] Ј. Поповић, Житије светих за фебруар, Манастир Ћелије, Ваљево, 1991, 173–174.

[ii] Спомен на светих 40 севастијских мученика празнује се 9. марта.

[iii] Ираклија или Хераклија – град у у северном делу Мале Азије.

[iv] Исто, 177.

[v] Ираклије = Херакл = Херкул – херој старих грчких предања, оличавао собом телесну снагу човека, и сматран од старих Грка као један од најомиљенијих богова.

[vi] Исто, 177.

[vii] Артемида или Дијана, по веровању старих Грка, била је богиња месеца и лова.

[viii] Серапис – египатски бог душа умрлих, који је призиван као спасилац од болести и смрти. Касније обожавање Сераписа прешло у Грчку и Рим, где је било веома распрострањено.

[ix] Аполон – грчкоримски бог сунца и просвете.

[x] Надимак Ликинијев, који алудира на његово ниско порекло из Тракије.

[xi] Ликиније на латинском значи вејач, а Теодор на грчком значи Божји дар.

[xii] Исто, 178–179.

[xiii] Исто, 179–180.

[xiv] Исто, 181.