Свети ратници 15/2. децембра
СВЕТИ УРОШ V ЦАР СРПСКИ
Путеви и начини којима промисао Божји води људе вечном спасењу неиспитиви су и недознајни. Људе који се са вером и побожношћу предају Богу и према моћима својим творе свету вољу Његову, Бог проводи кроз разне околности и невоље, док их на крају не доведе у царство Своје небеско. Тако је било и са светим и блаженим Урошем, последњим царем српским.
Свети и праведни Урош био је син јединац српског цара Душана Силног (1331–1355) и блажене царице Јелене, сестре бугарског цара Јована Александра (1331–1371). Душан се оженио благочестивом и мудром Јеленом одмах после ступања на краљевски престо српске државе, но по неком тајном суду Божјем супружници дуго нису имали деце. Због неплодности своје супруге Душан је често био незадовољан њоме, али је побожна царица Јелена сву своју тугу због немања деце преносила на Господа, и тај бол често претакала у топле и сузне молитве Богу и Пресветој Богородици, молећи их да јој подаре једно дете. После скоро пет година проведених у браку са Јеленом, а без деце, Душан је најзад решио да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом, јер је желео да себи и потомству обезбеди наслеђе на престолу српске државе. Но тада је Господ Милостиви, који не презире молитве и мољења верних слугу својих, погледао милостиво на слушкињу своју Јелену и молитве њене услишио. Убрзо затим Јелена роди сина свога јединца (1337), блаженог Стефана Уроша.
Мајка Урошева Јелена била је веома побожна и богољубива, па је и свог сина Стефана Уроша учила богољубљу и христољубљу. Јелена је необично волела књиге, посебно божанске књиге Светога писма, а особито Јеванђеље, па да би боље разумела света Божја јеванђеља замолила је светогорског старца Јоаникија да јој преведе на српски језик тумачење јеванђеља од архиепископа охридског св. Теофилакта. Тој божанској мудрости она је учила и свога сина Уроша. Она је, такође, била веома одана православљу, и у верности православној вери учвршћивала је мужа, цара Душана, а поготову сина јединца Уроша. Ни отац Урошев Душан није био непобожан човек. Стари историчари сведоче и за њега да је био „врло одан православној вери” и благочестив. „Подизао је цркве и манастире, дарујући им велике милостиње, и дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима, који су у тим црквама и манастирима певали песмопоје Богу. У ове манастире спадају и они на Светој Гори, у Македонији и по другим местима. Он даде за вечна времена монасима Српског манастира Светог Арханђела Михаила у Јерусалиму стални новчани прилог, који су му Дубровчани плаћали за Стон и Пељешац. Управо стога он беше назван Душан, што значи душеван човек”.
Благочестиви родитељи Душан и Јелена, са својим сином Урошем, не само да су помагали многе цркве и манастире него су и сами подизали нове. Подигли су своју задужбину, прекрасни Манастир Светих арханђела на Бистрици изнад Призрена (1348–1352), у коме је први игуман био Јаков, потоњи митрополит у Серезу. Заједно са царским побожним великашем деспотом Јованом Оливером, подигао је и живописао и Манастир Светог арханђела у Леснову (1347–1349), а потом су сви заједно подигли манастир који је завештан светој лаври Хиландару на Светој Гори. Та благочестива породица, а особито „христољубива супруга” Јелена и побожни јој син Урош, подигли су и Манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској црној гори код Куманова, и Цркву Свете Тројице у граду Скопљу. О томе овако пише њихов каснији животописац свјатјејши патријарх српски Пајсије Јањевац: „И тада благочестива царица Јелена са сином својим доврши цркву која је остала од благочестивога и превисокога цара Стефана (Душана) у Црној Гори несвршена, и трудом и подвигом и помоћу Пречисте Владичице наше Богородице, и заступништвом и помоћу својих прародитеља довршише преславну цркву у похвалу и на славу Успења Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и Приснодјеве Марије. Она се и до данас зове Црногорска Богородица, пошто је цар Стефан Велики беше основао и беше недовршена, јер га смрт постиже. Такође и у Скопљу према граду подиже (Јелена са Урошем) преславну цркву из основе, у име Живоначане Тројице, пошто је раније, још од прародитеља, мислим на краља Милутина, била саздана мања. Ова црква би названа првопрестолна митрополија још за великога цара Стефана. После је млади цар Урош распространи и украси великим красотама, часним иконама и одеждама и красним сасудима. Ту је била чудотворна икона која се зове Тројеручица, и која је и до данас у Хиландарској цркви. Ова црква је после (у време ропства) Божјим допуштењем и агарјанским насиљем била разрушена и до данас се познаје место где је била”. Тако пише летописац патријарх Пајсије, но то је било већ после смрти Урошевог оца Душана, када га је млади Урош наследио.
Пре тога, пак, родитељи су Уроша, пошто је поодрастао, најпре оженили. Када је моћни цар Стефан Душан заузео Босну и дошао у град Дубровник, он је тамо са својом супругом царицом свечано дочекан и примљен. Идуће године отуда је послао свога протовестијара Николу Бућу на двор француског краља да запроси његову кћер за жену сину Урошу. Француз му је, међутим, одговорио да би то врло радо учинио само када би и цар Стефан и његов син били „римског обреда”, то јест када би прешли у римокатолицизам. Када се Душанов посланик вратио натраг и испричао господару шта му је француски краљ рекао, цар Стефан се насмејао и наругао одговору латинског краља, па је потом запросио православну невесту сину своме, Анку, кћер влашког кнеза и војводе Александра Басараба, коју је он одмах и дао за Уроша. Тако се благочестиви Урош оженио правоверном супругом. Негде у време када се његов отац Душан венчао за цара Срба и Грка (на сабору у Скопљу 1346. године), отац је младог Уроша прогласио за „краља све Српске земље”. И тако је он постао савладар своме оцу и цару.
Међутим, није прошло много времена и отац његов Душан је умро. У то време свим хришћанима и владарима на Балкану запретила је велика опасност од опаких иновераца, који су из Азије продрли и у Европу. Са својом војском цар Душан кренуо је на Турке, али се на путу изненада разболео и 20. децембра 1355. напрасно умро. Тада је нејаки Урош, коме није било ни деветнаест година, примио на себе власт великог очевог царства. То је био исувише велики и тежак терет за његова слабачка плећа.
Млади Урош није био властољубив ни славољубив. Староставни српски летописи и родослови описују блаженог Уроша као „младића истински красна и лепога стаса, али младога смислом, претерано милостива и кротка, који … савете старих не примаше, а држаше се савета младих”. Тако кротак, благ и незлобив, Урош није хтео силом владати и потчињавати моћне и необуздане великаше српске, па зато стари летописци и кажу да су добром и нејаком цару „нанели штете и сами његови дворски људи, од којих он претрпе многа зла и неправде”. Многи од тих великаша почели су да се одвајају од младога цара и да цепају Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвојио Урошев стриц Симеон Синиша (Душанов полубрат) и узео под своју власт град Костур са околином, те се тамо прогласио за цара. Но, како њега српска властела (на сабору у Скопљу 1357) није признала, Симеон се убрзо спустио ниже на југ и освојио области у Грчкој, Епир и Тесалију, те тамо засновао своју самосталну државу.
Остали Урошеви великаши одвајали су се постепено од њега, али су у почетку неки од њих признавали његову врховну власт. Такви су били севастократор Дејан, ожењен тетком Урошевом Теодором (Душановом сестром), који је управљао крајевима око Скопске црне горе па до реке Струме; затим војвода Никола Стањевић, који је владао око града Штипа и реке Брегалнице, и још неки други. Један од најмоћнијих великаша у почетку био је хумски кнез Војислав Војиновић, који је управљао српским покрајинама од Рудника и Дрине до Јадранског мора. Војислав је признавао младог Уроша као цара, и док је он био жив чак је спречавао дрског великаша Вукашина Мрњавчевића да чини насиље над нејаким Урошем. Но, кад је Војислав умро (1363), њега је наследио његов синовац, непокорни жупан Никола Алтомановић, који је такође пркосио Урошу. Од Уроша су се одвојили и великаши браћа Балшићи у Зети, затим Растиславићи на северу (на српско-угарској граници). Ови последњи су, на веће зло свих, на српску земљу позвали непријатеља са севера, угарског краља Лудвига I, који је са силном војском продро у Србију све до Рудника. Само су помоћу Божјом цар Урош и српска земља тада спасени, те су се Угари вратили натраг. Но, најдрскији и најнасилнији од свих тадашњих српских великаша био је лукави Вукашин Мрњавчевић, од кога је нејаки цар Урош највише зла и невоља претрпео, као што ћемо даље видети.
Да би помогла своме нејаком сину Урошу, његова мајка Јелена почела је да управља источним делом царевине – серском облашћу у источној Македонији, али тако да је потпуно признавала врховну царску власт сина. Она је мудро и побожно управљала тим крајевима Српског царства и доста помагала Урошу. Пре свега и више од свега она му је помагала у побожности и животу по Богу и ради Бога. Њена побожност и христољубивост види се и из тога што је, чим је по смрти Душановој остала удовица, одлучила да се замонаши. Убрзо је то и учинила, поставши тако монахиња Јелисавета (већ у мају идуће, 1356. године). Као царица монахиња она је чешће посећивала сина Уроша и помагала му у његовим пословима. Но, особито му је помагала у његовим честим и богатим милостињама и даровањима црквама и манастирима.
Урош није био среброљубив ни богатствољубив. Чим је дошао на власт, одмах је обавестио богату Дубровачку републику, која је Српској царевини плаћала разне порезе и царине од трговине, особито у престоници Призрену, да он тај њихов новац од царина уступа Манастиру Светих арханђела у Призрену. Други део тога новца, који је Српска царевина добијала од Дубровника за уступање Стона (на Пељешцу), Урош је поклонио Пресветој Богородици синајској. Трећи део дубровачког новчаног давања благочестиви цар Урош даривао је српском Манастиру Светих арханђела у Јерусалиму. Свети Урош помагао је својим прилозима и мелничког митрополита Кирила, и серског митрополита Јакова, а особито монахе подвижнике на Светој Гори Атонској и тамошње светогорске манастире. Сам он, а и заједно са својом благочестивом мајком монахињом Јелисаветом, помагао је свету лавру немањићку, Хиландар на Светој Гори, и то давањем честих и великих дарова и богатих прилога. Царица монахиња Јелисавета, са сином Урошем, подарила је на дар Манастиру Хиландару седиште Петрићево (1360), а затим су дали и велики дар Лаври Светог Атанасија на Атону (1361). Урошевим прилозима и даровима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на великом иконостасу хиландарске Саборне цркве, док је његова мајка Јелисавета била ктиторка несрећно запустеле Карејске ћелије светога Саве у средишту Свете Горе. Света Јелисавета је богато обдарила и светогорски Манастир Кутлумуш. Затим је она постала „други ктитор” Манастира Светог Николе под Кожљем на реци Пчињи, који је после уступила серском митрополиту Јакову. Свети син њен цар Урош потврђивао је и дарове манастирима, особито светом Хиландару, које су давали неки његови побожни великаши. Тако је властелин Никола Стањевић подигао Манастир Светог Стефана, звани Конча, и по жељи тог војводе он и Урош су га заједнички подарили Великој лаври хиландарској (1366).
Истинска побожност светог цара Уроша и његове мајке блажене царице монахиње Јелисавете види се и из следећег. Српски цар Стефан Душан у нечему је „преступио границе отаца својих”, како за њега кажу стари летописи, „јер не учини као његови прародитељи Немањићи, него се самовољно понесе и погорди у уздизању себе за цара и проглашењу Српског архиепископа за патријарха. Због овога настадоше не мале невоље и несугласице између Српске и Цариградске Цркве, тако да васељенски патријарх Калист изрече на крају одлучење над царем Душаном и Српским патријархом”. Тада се, како кажу стари летописци, „покаја цар и заиска разрешење за ово зло”, али се затим, „Душан убрзо разреши од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено”. Бригу око измирења Српске и Цариградске цркве на себе је узела царева супруга, блажена царица Јелена – Јелисавета и њен нејаки син Урош. Са много поштовања и љубави мудра и побожна царица монахиња примила је на свој двор у граду Серу свјатјејшег патријарха цариградског Калиста, који је лично дошао к њој ради хришћанског мира и јединства. Свети патријарх Калист био је спреман на помирење и праштање и ступио је у општење са Српском црквом, а то исто желели су и мајка Урошева и сам Урош. Али по недознајним путевима и судовима Божјим, патријарх Калист се изненада разболео и ту у Серу преселио се ка Господу (20. јуна 1369), као што му је предсказао преподобни Максим Капсокаливит. Благочестива царица монахиња, и народ, и клирици Српске цркве са сваком почашћу и побожношћу опојали су и сахранили почившег васељенског патријарха, чврсто верујући да им је патријарх Калист већ опростио и са њима се измирио, иако није стигао да све то и другима обзнани. Неколико година касније, блажена царица Јелисавета, уз помоћ и монаха Светогораца, и благочестивог кнеза српског Лазара, учинила је да дође до пуног и јавног помирења Српске и Цариградске патријаршије, и то за време цариградског патријарха свјатјејшег Филотеја (1363–1376) и српских патријараха свјатјејших Саве IV и Јефрема (1375). Том приликом дато је опроштење и помирење за све живе и умрле, за цара Стефана Душана и сина му цара Уроша, за патријарха Јоаникија и патријарха Саву, и за све велике и мале. Убрзо после тога представила се у Господу блажена царица монахиња Јелисавета (7. новембра 1376), примивши пре смрти велику монашку схиму са именом Евгенија. Свети син њен, цар Урош, био је у то време већ променио светом. А ево како је то било.
Као што је већ речено, од многих српских великаша, који су се почели одметати од благоверног и законитог цара српског Уроша, најлукавији и најобеснији био је Вукашин Мрњавчевић. Он и његов брат Јован Угљеша Мрњавчевић, иначе човек много бољи и племенитији од Вукашина, добили су од српског цара поседе у Македонији, и то Вукашин у западном делу Македоније, око Прилепа и Охрида, а Угљеша у источној Македонији. Угљеша је био ожењен ћерком кесара Војихне, намесника Драме, честитом Јеленом (која се после Угљешине смрти замонашила и остала позната као монахиња Јефимија). Она је својим способностима и памећу доста помагала Урошевој мајци Јелисавети док је управљала серском облашћу Српскога царства. Вукашин је, међутим, био готов да одузме сву власт од нејаког цара Уроша и зато му се све више насилно наметао и своју власт проширивао на рачун Урошеве. Своју област проширио је до градова Скопља, Призрена и Приштине, тако да је и саму престоницу цареву учинио својом престоницом. Покушавао је да освоји и Рашку област и скоро целу Србију, али су му се у томе супротставили остали српски великаши, а међу њима и верни великаш Урошев благочестиви кнез Лазар Хребељановић. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави наметљивости и насиљу Вукашиновом, али је несрећна српска неслога и себичност учинила и тада да великаши не помогну у томе младоме Урошу. У старим летописима и историјама пише да је млади цар, иако је имао једва двадесет година, у почетку ипак показивао велику разборитост, али је током времена, као претерано кротак и попустљив, почео исувише да слуша „савете младих”, па је ту његову доброту и незлобивост лукави и препредени Вукашин искористио. Вукашин је многе зле ствари чинио, приказујући да то ради у име цара, те је угњетавао многе личности Урошевог царства, истичући своју самовољу и властољубље. Тако се Вукашин подмукло и насилнички наметнуо младоме Урошу и убрзо се, уз законитог цара, прогласио за српског краља и савладара (највероватније августа или септембра месеца 1365. године). Вукашин је отишао и даље од тога. Желео је да свргне са власти стару и светородну српску династију Немањића и да српски престо обезбеди за своју породицу.
Зато је, и не питајући цара Уроша, убрзо свога сина Марка прогласио за „младог краља”, припремајући збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Уз све то, Вукашин је био у сукобу и са свјатјејшим патријархом српским Савом IV, јер већма слушаше охридског архиепископа, пошто га је патријарх српски укоревао што не ради и поступа по правди Бога истинога.
Такво стање и понашање насилника Вукашина није могао дуго да издржи млади и нејаки цар Урош. Под тим невољама и озлобљењима он је убрзо изгубио земаљско царство своје, али је зато задобио вечно и непролазно царство Божје. Блажени цар српски Урош V преселио се душом својом ка Господу, у четвртак, 2. или 4. децембра 1371, не напунивши ни 35 година живота. По његовом животописцу патријарху Пајсију и неким од каснијих српских летописаца, цар Урош је страдао од руке безаконог Вукашина, али ако то и није било тако, Вукашин је, ипак, био посредни убица Урошев, као што то кажу најстарији српски летописци и родослови. О томе најстарији летопис пише овако. Цар Урош, „свргнут је са царске части у отачаству своме, но ипак усред земље своје и у царском достојанству славно пређе к Богу, године 6880. (тј. 1371), месеца децембра, четвртога дана, а те исте године, пре његовог представљења, синови Исмаилови (тј. Турци) убише на реци Марици краља Вукашина и деспота Угљешу, који су га збацили са престола”. Стари летописац, упоређујући свргнуће законитог Уроша са неправедним свргнућем законитог цара јудејског Ровоама (сина Соломонова), од стране Јеровоама, или свргнућем законитог цара византијског Михаила III од стране његовог коњушара Василија Македонца, додаје: „Као што онај цар Ровоам, или да кажемо Михаило цар Грчки, који од свога слуге пострада, тако и овај (благочестиви цар Урош) многа озлобљења и тегобе и мучења прими од својих слугу Вукашина и Угљеше”.
Вукашин и Угљеша погинули су у боју са Турцима на реци Марици, код места Черномена, 26. септембра 1371. године. Турци су изненада угрозили крајеве у којима је владао сам деспот Јован Угљеша (пошто се царица Јелена – Јелисавета, после 1365. године била повукла из Сера и отишла своме сину Урошу или у своју задужбину Манастир Матејчу). Вукашин је тада са својом војском пошао брату Угљеши у помоћ, али су обојица доживела велики пораз у борби са Турцима и погинула на поменутој реци Марици. Та турска победа отворила је широм врата најезди бесних и безбожних Исмаилћана на хришћанске народе у тима крајевима, чије страдање овако описује савременик и очевидац, старац Исаија Светогорац: „И толика невоља и зло љуто захвати све градове и крајеве западне, колико нити уши икада чуше, нити очи видеше. А по убијању мужа овог, храброг деспота Угљеше, просуше се Исмаилћани и полетеше по свој земљи, као птица по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали, њих смрт прерано поже. Они пак који смрт преживеше, глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе Милостиви, да не буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападаху и ждераху. Авај, јадан призор би за гледање! Оста земља од свих добара пуста; и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника А међу људима, ни да избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаилћанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. У то време, и Српске господе (то јест владара) седми, мислим, род крај прими. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли”.
Свети цар Урош, седми и последњи владар Немањић, сахрањен је у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти објављене су од Бога на чудесан начин, 211 година после његове смрти (око 1584). Манастир Успења у Неродимљу у то време био је запуштен. Но Пресвета Богородица, којој је манастир био посвећен, учини преко неког побожног пастирчета да храм буде очишћен и обновљен. Када се потом у прву недељу окупио многи народ у храму, онај исти пастир повикао је свима присутнима: „Ходите и помозите ми да извадим мошти светога Уроша, младога цара”. Када је подигнут велики камен од гроба унутар цркве, указале су се красне мошти, које су испуштале благоухане мирисе, тако да су се сви дивили и викали „Господе помилуј”. Тада је начињен диван кивот од ораховог дрвета и у њега су положене чесне мошти светога цара мученика. О свему томе извештен је и тадашњи архијереј Василије, у Новобрдској митрополији грачаничкој. Митрополит Василије је издао писмо за скупљање прилога ради обнове манастира, те је тако манастир у Неродимљу обновљен и украшен у част Матере Божје и новојављеног светог Уроша цара. Главни ктитор манастира био је неки благоверни хришћанин из Јањева, са Косова, по имену Јован Живковић, као што о томе опширно пише и сведочи свјатјејши патријарх српски Пајсије Јањевац, који је одмах и написао Житије и Службу светом цару Урошу мученику, и то по јављању у сну и жељи самог свеца, како речени патријарх о томе сведочи.
Моштима светог цара Уроша долазили су побожни људи још док су оне лежале у „Манастиру Светог Уроша” у Неродимљу, и многи су од њих добијали духовне и телесне помоћи и исцељења. Тако је његовим светим моштима дошао да се поклони јеромонах Михаило Хиландарац, чак из Свете Горе (1695). Године 1705, месеца маја 11, српски монах Христифор, пренео је Урошеве свете мошти у сремски Манастир Јазак, а заједно са њима понео је и Житије и Службу светога. (Један део светих моштију цара Уроша донет је у Манастир Студеницу.) Из Јаска су мошти светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак. За време последњег светског рата (14. априла 1942) мошти светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из Манастира Јазак, и тада су пренете у Саборну цркву Светих архангела у Београд (сада опет почивају у Јаску и над њима се дешавају многа чуда).
Лик светог цара Уроша насликан је на многим фрескама и иконама по старијим и новијим српским манастирима и црквама. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви помилује и спасе све нас и све људе Своје, јер Њему приличи свака слава и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. Амин. Јустин Поповић, Житија светих за децембар, 37–52.
