Свети ратници 6. децембра/23. новембра
СВЕТИ АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ
Александар Јарославович рођен је 30. маја 1219. у Перејаславле-Залејевском. Потомак је славног Мономаха и других знаменитих предака, од којих је Александар наследио велику љубав према отачаству. Наследио је велико срце, храброст и блиставе војне способности од дедова и прадедова са мајчине стране и јасан и проницљив ум и гвоздену вољу у државним пословима од предака по оцу – Всеволода и оца Јарослава.
Александар је добио и широко образовање. Од малих ногу био је вичан разним пословима. Детињство му је протицало под необичним околностима. Тек што је напунио пет година, већ је морао да слуша о страшном Калкском боју, где умало није погинуо његов деда Мстислав Удалој – Храбри. У та немирна времена, када су борбе разних страна вођене по граду, отац га је често остављао са старијим братом Теодором и ујаком Теодором Даниловичем у Новгороду.
У Новгороду је Александар преживео страшна гладовања. Стално је слушао о Швеђанима, о литванским нападима и све већој сили Немаца, о томе како су Немци освојили Кукејнос, Герсик и Јурјев, о њиховој жестокој мржњи према православљу и о ужасном татарском погрому, у коме су погинули његов ујак Јуриј и његова браћа.
Стицај таквих околности на слабог би човека деловао погубно. У Александру је то само учврстило његове богате душевне силе: храброст, тврдоћу, јасноћу схватања протеклих догађаја, љубав према отаџбини и непоколебљивост вере у Божанску Промисао.
Са седамнаест година, у Софијском храму, свечано је устоличен на кнежевски трон. Прелепе спољашњости, виши растом од свих осталих, моћног гласа, Александар је све очарао својим царским изгледом и већ тада опчињавао присутне зрелошћу и мудрошћу ума. Оженио се 1239. године, када је напунио двадесет година, ћерком пољског кнеза Бречислава – кнегињицом Александром. Невеста је у мираз донела познату икону Мајке Божје, коју је, по предању, иконописао сам јеванђелист Лука. Њу је кнегиња добила од рођаке, свете Јефросиније Полоцке, а она од грчког императора.
У лето 1240. године Швеђани су почели свој поход на Русију. Зауставивши се на реци Ижори, Биргер, који није сумњао у своју победу, послао је депешу Александру: „Наступај против мене, ако можеш да ми се супротставиш. Ја сам већ овде и поробљавам ти земљу”. Када је добио тај надмени изазов и сазнао о огромној војсци нападача, која се налазила на обали реке Неве, Александру се распламсало срце. Заповедио је да се скупе сви чланови дома и крену у Цркву Свете Софије. Ту је, павши на колена пред олтаром, проливао горке сузе и молио се Господу. Након молитве и благослова епископа Спиридона, бришући сузе, Александар је изашао пред скупљени народ и рекао: „Браћо, Бог није у сили, него у истини”.
Решио је да одмах крене на непријатеља, не чекајући ни сакупљање Новгородаца, ни помоћ од оца. Проницљивим умом војника правилно је одлучио – ако нападне брзином грома и потпуно неочекивано, може да победи непријатеља. У тој бици његови губици су били изузетно мали, 20 људи, чему се чуде чак и савременици. Швеђани су, са друге стране, имали велике губитке. Због изненадног напада нису стигли ни оклопе да обуку. Крсташки поход папе против православља и Русије завршио се неуспешно захваљујући великој победи Александра на обалама Неве, 15. јула 1240, на дан светог равноапостолног кнеза Владимира и светих и праведних Кирика и Јулите. Због те победе благодарно потомство му је дало име Невски.
Битке на Леденом пољу и Неви омогућиле су пуну победу православља над папским војскама и задуго зауставиле покрете Швеђана и Немаца против Русије. Међутим, у то зло доба на северозападу Русије појавио се и трећи непријатељ – Литва. Кнез Александар није оклевао да и Литви нанесе неколико жестоких пораза. У лето 1242. године Александар је пошао у сусрет њиховој војсци. Као обично, недостатак војске и војне силе надокнадио је великом брзином покрета и мудрим вођењем битке. Литва се брзо опоравила и 1245. године поново почела да напада руске земље. Александар је и тада реаговао муњевито и ослободио запоседнуте територије.
Након смрти оца за Александра су наступила нова времена. Схватио је да није у могућности да води борбу са Татарима до неких бољих времена и да једино безусловним покоравањем њиховој власти и испуњавањем свих захтева за плаћање пореза може да спасе отаџбину од ужаса друге татарске најезде. Зато је после смрти оца читав његов живот био усмерен на то да стекне поверење Татара, да би се они што мање петљали у унутрашње ствари Русије и дозволили миран живот руском народу.
Да би остварио тај свети циљ Александар није штедео себе. Наилазио је на разне опасности и испио до дна горку чашу понижења од Татара. Прошао је многа духовна страдања, јер га често нису схватали ни његови најближи. Након што је ожалио насилну смрт оца (отровала га је жена татарског хана), Александар је добио ужасан позив Батија да му се јави. Одбио је да се поклони идолима, али је ушао у ханов шатор, донео му дарове и пао пред њега на колена. Ради представљања великом хану, одатле је морао да оде у далеку Татарију, где је, такође, доживео многа понижења.
Убрзо му је у Новгород дошло писмо од папе Инокентија IV. Папа му је послао двојицу великодостојника – кардинале Голда и Гемента са писмом, у коме од Александра тражи да, заједно са руским народом, пређе у римокатоличанство. Папа је писао да је Александров покојни отац Јарослав пред смрт то обећао једном папском посланику у Татарији.
Препредени кардинали, који су уручили Александру папску посланицу, написану 8. фебруара 1248, наговарали су га да пређе у римокатоличанство, уверавајући га да ће само тако добити помоћ од страних савезника. На то је Александар, повређен и самим предлогом, и клеветом покојног оца, одговорио да њихово учење апсолутно не прихвата.
Након двадесет и седам година кнезовања замонашио се и добио монашко име Алексије. Упокојио се у 43. години, 1263. године. По наређењу цара Петра Великог мошти светога кнеза пренесене су у Петроград, у Александроневску лавру, где почивају од 1724. године и до наших дана, а и навек ће, ако Бог да!
Из књиге „Свети атници“ Борислава Д. Гроздића
