Свети ратници 25/12. новембра

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ И ИСПОВЕДНИЦИ ИЗ ПРЕДЕЛА НАСАУДA АТАНАСИЈЕ ТОДОРАН, ВАСИЛЕ, ГРИГОРЕ, ВАСИЛЕ  И С ЊИМА ДЕВЕТНАЕСТ ДРУГИХ

Свети мученици и исповедници из предела Насаудa: Атанасије Тодоран из Бикиђиу-а, Василе из Загре, Григоре из Телћиу-а и Василе из Мокода, с њима и деветнаест особа,  скончали су под батинањем шибама.

Свети мученик румунскога рода Атанасије Тодоран родио се у селу Бикиђиу, у долини реке Салауце, у породици православних хришћана. О његовом детињству остало је мало података. Зна се само да је био обласни првак и да је био писмен, да је био кнез и убирач пореза по општинама у долини Бикиђиу-а и Салауце.

Још од младости, због својих врлина и храбрости, био је у саставу одређеног пука у служби Бечког царства. Пошто су му одлагали отпуштање из војне службе, напустио је војску својих иноверних господара и вратио се кући. Бежећи од људи царске власти, склонио се у Циблешке планине у области Марамуреша, у предео зван Земља Киоарулуј. У том изгнанству непрестано се молио Богу за себе и за своје ближње изложене сваковрсним патњама и понижењима.

Његови подвизи знатно су се умножили када је, пошто су га зловерници ухватили, неколико година провео заточен у Тесарској кули у тврђави Бистрице. Након пуштања на слободу вратио се у село Бикиђиу, где је православна вера његових предака била угрожена зловерјем. Дакле, пошто у селу није било православног свештеника, одлучно се супротставио да његовог сина причесте хостијом и да га исповеди унијатски свештеник.

Његова вера у Бога и жеља за правдом и истином нису га никад напуштале. Због тога је 1761–1762. године, уз ине прваке, преговарао с бечком владом о подвлашћењу војној управи 21 општине у долинама Бикиђиу-а, Салауце и Великог Сомеша. Заједно с другим Румунима лично је боравио у Бечу, где су са Владом закључили споразум и добили гаранције да ће, након ступања у граничарски пук, Румуни из предела Насауда уживати олакшице и неће бити принуђени да се одрекну своје православне вере.

Када се вратио кући, док је узалудно чекао плодове споразума, блажени Атанасије је схватио да се није водило рачуна о жељи Румуна и почео је да се отворено супротставља преобраћивању у католицизам.

У Салви, на платоу званом Ла Мочирла (у преводу: Код мочваре), 10. маја 1763. организовано је освештање борбених застава и полагања заклетве девет компанија новооснованога граничарског пука. Злога помена генерал Буков, кога је Бечки двор упутио да у Ердељу прати и подстиче прелазак у католицизам, дошао је у пратњи унијатског епископа да прими заклетву насаудских граничара и да им се освешта барјак. У тим тренуцима тешког искушења за православне хришћане, када су војници били спремни за полагање заклетве, пред њих је на коњу изашао „деда Танасе Тодоран”, стар 104 године, и одржао граничарима говор. Између осталог, рекао им је: „Ево, две године смо граничари, а повељу од Њенога Величанства Краљице нисмо добили да смо слободни људи! (…) Е па, тако нећемо носити оружје да нам Свету веру понижавају! Скидај оружје!”

Пламене речи побожног старца уродиле су плодом у срцима оних који су га слушали, и тако су војници, уместо да положе заклетву верности Бечу, прешли на страну Атанасија, бацајући оружје.

Убрзо затим непобожна и жедна невине крви власт спровела је истрагу, како би виновници били кажњени. Због тога је, 12. новембра 1763, на истом платоу у Салви, уприличено мучење бранитеља прадедовске вере православне и људских слобода. Благоверног мученика Атанасија ломили су точком дуж целога тела, док му је глава била свезана за точак, „зато што је задржао људе од унијаћења и од приступања граничарском војном статусу”. Заједно с њим дочекали су своју мученичку кончину и његова три друга: Василе из Мокода, Григоре из Загре и Василе из Телчиу-а. И других деветнаест православних хришћана бијено је шибама, а многи  од њих скончали су под ударцима. Главе светих мученика пободене су на копља код капија кућа у којима су становали, а делови измрцварених тела изложени су на раскрсницама путева.

У таквим мукама окончан је живот спомена достојнога блаженопамјатнога светога мученика Атанасија: пролио је своју крв за прадедовску веру православну и за права своје браће Румуна из Трансилваније.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића