Свети ратници 24/11. новембра

Наша света Црква данас прославља светог великомученика Стефана Дечанског, краља српског, светог великомученика Мину и свете мученике Виктора и Стефаниду.

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК СТЕФАН ДЕЧАНСКИ, КРАЉ СРПСКИ

Ако је икад на престолу земаљскога царства седео цар светац, био је то свети краљ Стефан Дечански, пише владика Николај (Велимировић), и додаје да су се Грци, који су Словене иначе сматрали варварима, дивили красоти његове душе, као једном ретком чуду тога времена.[i] Стефан Урош III Дечански (1321–1331) био је син краља Милутина и отац цара Душана.

Кад је Србији претила опасност од Татара, односно кримског хана Ногаја, српски краљ Милутин, у немогућности да се одупре далеко бројнијој војној сили, ступио је у преговоре са Татарином, али је као таоце морао дати десетогодишњег сина Стефана и неколико угледних српских велможа. Након три године, када су међу Татарима наступили сукоби, у којима је хан Ногај чак и убијен, Стефан се вратио у отаџбину.

Оженио се ћерком бугарског владара Теодором и од оца, краља Милутина, добио је на управу Зету. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживао је велику љубав и поштовање. Како је онда краљ Милутин пристао да преда сина свога на ослепљење? Авва Јустин пише да је Стефанова маћеха Симонида, супруга краља Милутина и ћерка византијског цара Андроника Старијег, не желећи да краљевић Стефан, њен пасторак, наследи престо, лукаво и вешто покушавала да га оцрни код краља Милутина. При томе се послужила чак и клеветом да Стефан хоће да му отме престо.

 „У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да је избегне на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. То би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, отац га у почетку прими лепо. Али присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак у скопској области, и тамо га ослепе”, објашњава праве узроке Стефановог ослепљења авва Јустин.

У храму на Овчем пољу Стефану се јавио свети Никола и, показавши му његове извађене очи, рекао је: „Стефане не бој се. Ево твојих очију на моме длану. У своје време ја ћу ти их вратити”. Затим је Стефан протеран у Цариград, са малолетном децом Душаном и Душицом и заточен у Манастиру Сведржитеља (Пантократора), где је живео скромно и побожно.

Византијски цар Андроник Старији у почетку је са слепим Стефаном поступао веома сурово. Затворио га је у једно одељење дворца и забранио сваки приступ к њему, а затим га предао у Манастир Пантократор, са намером да тамо под тешким монашким подвигом ослаби и пропадне. Од Бога чуван блажени Стефан је подвиге поста и молитве подносио као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. Када је краљ Милутин питао за Стефана игумана Манастира Пантократора, кога је неким државним пословима упутио грчки цар Кантакузен, он му је одговорио: „Питаш ме, краљу, о другом Јову? Буди уверен да његова убогост стоји више твоје краљевске величине”. И цар га је почео уважавати и чешће тражити савете од њега. Тако је повео разговор са Стефаном у вези са јеретиком Варлаамом, чије је учење уносило велике пометње у царску престоницу, јер је вештим сплеткама за своје мишљење придобио многе великаше у Цркви и на двору. У недоумици шта да ради са Варлаамом цар је питао Стефана, који му је рекао: „Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: ’Омрзнух Господе, оне који тебе мрзе’” (Пс 138, 21). И још додаде „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Тиме је свети Стефан допринео да се сруши чувена јерес Варалаамова, против које се борио свети Григорије Палама.

Након пет година проведених у заточеништву, Стефану се поново јавио свети Никола, рекавши: „Дошао сам да испуним своје обећање”, затим осени слепог краља крсним знамењем и овај прогледа. И вид му је чудом Божјим враћен. Убрзо после чудесног исцељења очију, тешко му се разболео млађи син Душица и за кратко време умро. Сахрањујући сина, Стефан подиже руке ка небу и заблагодари Господу: „Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље. Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло”.

Стрпљиво подносећи своје изгнанство, са сталном жељом да се врати у отачаство, писао је епископу Данилу II у Хиландар да посредује код његовог оца, краља Милутина, за допуштење да се врати у отаџбину: „Господине мој и оче, погледај на сузе моје и на уздисање срца и стењање мога; ја сам више него погребен мртвац, јер не видим светлости која сија, ни слике Онога који ме је створио; умуче грло моје од многога плача и вапаја, и нема ко ће се смиловати, мени туђинцу у туђини и странцу међу странима, и послушавши сузе мога неисказивог страдања, подигни у Господу даровани ти сабор, свечасне оце Свете Горе, и потрудивши се, учини за мене недостојнога мољење ка господину моме и родитељу, да не држи јарост гнева свога до краја, да скончам живот у туђем крају. Но доброразумним и слатким речима твојим учини послушним његово превисоко име, да ме доведе у Богом даровану своју државу. Ево као заробљени слуга или кривац великога зла, насилно бих доведен и предан у руке туђинаца. Но не налазим места речи која ће ме оправдати, јер сам невин за такву осуду. Јер браћа моја и другови и ближњи моји, који се наслађиваху мојим даровима, говораху ми варљиве речи, запеше мрежу ногама мојима, и овако ми учинише, и бих као и онај поругани на њихово презирање, не пазећи на заповест онога који ме је родио. Јер рече у причи: ’Слушај, сине, и прими речи моје, да гледајући добро живота, обрадујеш, се; јер син који не чува савете очеве, поучиће cе злим речима’”.[ii]

 Осим светогорских стараца и архиепископа Никодима, код светог краља Милутина посредовао је и игуман Манастира Пантократор, у коме је био заточен Стефан, а кога је у Србију послао цар Андроник да моли за војну помоћ против непријатеља Грчког царства. После осам година проведених у прогонству, Стефан се вратио у своје отачаство са сином Душаном. Краљ Милутин је Стефану дао на управљање будимљанску област у Зети, а унука Душана оставио код себе. Након смрти краља Милутина, на Богојављење 1221. године, архиепископ српски Никодим, са свештеним сабором српским, крунисао је Стефана за краља српског.

Стефанов полубрат Константин, син Симонидин, сабрао је војску, састављену већином од страних најамника, и кренуо против Стефана, захтевајући од њега да му уступи краљевски престо. Стефан је такође прикупио војску и пошао у сусрет Константину. Пре него што је дошло до битке, Стефан је упутио брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине: „Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи, Константину, жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе”. Константин није прихватио тај позив љубави, већ је кренуо на Стефана и сукобио се са његовом војском. У жестокој бици Константин је убијен, а његови људи су прешли Стефану.

У Житију краља Стефана Дечанског, Григорије Цамблак пише: „Овај се може нешто упоредити и ка Исусу Навину и још виши је подвигом за народ, и вођењем битака против народа који наваљују и траже да озлобе Божје наследство, коме он беше чредоначелник, и то не оружјем ни луком, јер се никада није уздао у њих, но уздизањем чистих руку, као други Мојсије, и дејством молитве”.

Српски владари у немањићкој Србији увек су се у борбама и ратовима ослањали на Господа и Његову помоћ, а не у своју силу, оружје, коњанике, мноштво војске, савезнике. Наоружавање само материјалним оружјем, без обзира каквим и коликим, није гаранција победе у рату. Војске, а посебно владари и војсковође морају бити наоружани: вером, правдом, поштењем и тако настојати да се за првог, најважнијег и најјачег савезника добије Господ Бог. Из осећања праведности владара, војсковођа и народа пред Богом рађа се вера у Божју подршку, а из ње спремност на жртву и вера у победу.

У Житију светог цара Уроша од патријарха Пајсија Јањевца забележен је поучан је пример до каквих су последица довела одступања каснијих српских владара од те укорењене традиције: „И чувши о прелазу Измаилћана, ћесар Угљеша у граду Серезу посла да свога брата, краља Вукашина, известе ово: ’Радуј се, брате мој, краљу Вукашине у Господу, свагда здраво ми буди на многа лета. Нека ти је знано да су Агарени прешли у Калипоље и отуд у Дренопоље и, како чујемо, покушавају (прећи) на Српску земљу’. Чувши (ово), краљ Вукашин нимало cе не обазре, нити наду потражи од Бога, већ у својој надмености (рече): ’Што је Измаилћана, можемо их на коњским копитама разнети’. Не поузда се у Бога Створитеља, нити се помоли са сузама, нити уздахну са скрушеношћу, као што беше некада видео од превисоког и храброг цара Стефана када устаде на Угре, ушавши у цркву Жичу, архиепископију, и павши пред иконом Спаситељевом, са сузама мољаше се од топлоте срдачне: ’Господе Исусе Христе, истинити Боже наш, не посрами нас, за име твоје свето, пред овим поганим народом угарским, већ даруј нам крепост и силу, као што си некада даровао родитељу моме против Бугара, тако и овде помози ми и помоћник ми буди против непријатеља мојих. И нека се посраме и погину, а ми да се утврдимо силом твојом. Да, Господе, не по­срами нас, великодародатељу и сило невидљива и недостижна, помилуј нас, амин!’ Када чуше Угри за долазак цара Стефана, дадоше се у бег и многи се утопише у води, многи мачу предадоше а други једва побегоше, постиђени се вратише.

Тако Господ слави оне који славе њега. Што тако чиниш, о Вукашине краљу! Зар ти није приличило прво молбене речи са топлотом срца Богу говорити, као што си видео, већ се уздаш у људе пропадљиве, као што и сам јеси? Ниси ли слушао кадгод блаженог Давида пророка псалме: ’Не уздајте се у кнезове, у синове људске, у којима нема спасења’ (Пс 145, 3)? Шта чиниш, о Вукашине? И нимало на ово није пазио, већ својом надменошћу и непокорношћу нареди да се ускоро окупи војска. И посла брату, ћесару Угљеши, да буде приправан, и место одреди где ће се обојица састати. И када се скупила војска, наста утр­кивање коњаника и пешака и вапај, тако да се земља тресла. И дођоше до места званог Чрменски Лугови, близу Андријанопоља на дан хода и више, звано Мостар, после се назва Мустаф-пашина Ћуприја. И ту негде окупише се обојица, ови од српске земље, а Угљеша од грчких предела, и беше довољно војника, и пописаше колико их има да се боре са Агаренима и нађоше да ће наоружаних коњаника бити око седамдесет хиљада и више. Али промисао Божја је неизрецива. И би весеље велико и опијање вином и јела и свака разулареност и несређеност. И чувши агаренски начелник за долазак Вукашина краља са великом силом, беше у недоумици великој и ужасу не малом. И извећаху да дају данак и послаше Вукашину изабранике своје да их заступају: ’Остави нас овде да боравимо и ми ћемо бити као слуге и данак ћемо давати како хоћеш’. И дођоше као заступници да извиде, уходе и склопе примирје, до места где беше не мало војника и осмотрише и видеше распуштеност и војнике како тумарају и пијани леже, као обезглављени и без икаквог устројства. Ускоро се вратише своме начелнику и изложише му сву рас­пуштеност, и растројство, и тумарање и пијанство и казаху: ’Данас ће наши бити!’ И покренуше се сви Агарени једнодушно и дођоше до места где беше војска неприпремљена и изненада нападоше на њих. А они не знадоше за ово, пошто је било рано јутро. И разбише српску војску. И беше чудо гледати: допадоше гнева Господњег и страха и бежања, један с другим утркиваху се, један другог не достизаху. Дадоше се у бег и устремише се у бежање, Божијим допуштењем ради неправедног убиства.

Да није Господ допустио, како би могло четири тисуће и пет стотина војника поразити седамдесет тисућа. Ово беше ради неправедног убиства, као и рат и растројство изненадно и беше чудо невиђено: толико војника наоружаних – изненада сви разбијени беху Божијим допуштењем, и многи се у реци утопише, као некада Фа­раон. Гневом Божијим гоњени једни се дадоше у бег, друге у ропство одведоше и многа трупла падоше, а највише их се у реци утопи, као и сам Вукашин, који ту дављењем измени живот свој и мноштво војника с њим, тако да му ни успомена међу живима не оста, ни гроб се њему не зна ни до данас. Праведним судом Божијим испи чашу коју нали и ’јаму ископа и упаде у њу’ (Пс 7, 16), што засеја, убрзо и пожње. О неситости Вукашинове! О зле нарави! О лукавог разума! О зле тежње, и зависти, и гордости, и својевољности и малоумља!”[iii]

Стефану је хтео да отме престо и његов брат од стрица Владислав, син сремског краља Драгутина, брата Милутиновог. Међутим, и та побуна се добро завршила по Стефана. Владао је мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво; старао се о чистоти вере и уништавању јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему: „Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечистих бабуна. Он Божјом помоћу односе победу над њима”.

У току Стефанове владавине Србија је дуго била у миру, без унутрашњих метежа и ратова са суседима. Он је подизао храмове у отачаству и ван његових граница. Међутим, при крају његове владавине дошло је до жестоког рата са једноверним Бугарским царством. Византијски цар Андроник Млађи и бугарски цар Михаило склопили су савез за борбу против Србије. Бугарски цар је са 80.000 војника кренуо на Србију 1330. године. Поново настојећи да избегне крвопролиће, краљ Стефан је упутио следеће писмо бугарском цару: „Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер који желе да отму туђе изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око”.

Краљ Стефан је поверио сину Душану да поведе војску у тај сукоб поручујући: „Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни се хвале бојним колима, други коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће он и сада као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама” (1 Пет 5, 5). Показујући изузетну личну храброст, Душан је код Велбужда потпуно разбио бугарску војску, која је спас тражила у бекству или у предаји Србима. У тој бици погинуо је и сам цар Михаило.

Краљ Стефан се после победе над спољним непријатељима сав предао добротворним делима, између осталог, саградио и Храм дечански. Пострадао је мученички 1336. године, тако што је по наређењу његовог сина Душана удављен у замку Звечан. Велможе су наговориле Душана да од оца отме престо и постане краљ целе Србије. Тело краља Стефана сахрањено је у Манастиру Дечани. Након седам година, када је гроб отворен тело је било читаво, а из њега се ширио диван миомир. Над моштима светог Стефана Дечанског дешавала су се и данас се дешавају бројна чуда.

Молитва авве Јустина светом великомученику Стефану Дечанском

О свети царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, – научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило и за Царство Небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, – научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и помози нам свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.

Твој живот на земљи, свети царе, био је – молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше – од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивости наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћи својом: у еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смирености, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивости, и у сваком добру еванђелском.

О, богочежњиви царе, ревновао си за Истину Христову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба – мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа – Вечне Светлости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва света.

Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне – од маловерја, нас полуверне – од полуверја, нас кривоверне – од кривоверја, нас неверне – од неверја, и утврди нас у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.

 Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова – Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом да је Он: вечна радост наша – Радост изнад свих радости; вечна Истина наша – Истина изнад свих истина; вечна правда наша – Правда изнад свих правди; вечна љубав наша – Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш – Живот изнад свих живота, вечно блаженство наше – Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, – о! Дај нам те ревности, тог усхићења, тог умиљења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова света Божанска воља, сада и увек и кроза све векове. Амин![iv]

---

[i] Епископ Николај, Пролог, 901.

[ii] Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, 124–125.

[iii] Патријарх Пајсије, Сарани списи, Просвета, Београд, 1993, 95–97.

[iv] Ј. Поповић, Житија светих за новембар, 285–288.

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК МИНА

Свети великомученик Мина, пореклом Египћанин, био је војник у катуанској области у Малој Азији, за време царева Диоклецијана (284–305) и Максимијана (286–305). Када су они издали наредбу да хришћани који се не клањају идолима буду мучени и убијани, војник Мина, хришћанин, радије је изабрао да напусти војску и живи у пустињи, у посту и у молитви, него да остане са незнабошцима.

Приликом једног незнабожачког празновања у граду Катуанији, свети Мина је дошао у град и јавно исповедио Господа Исуса Христа, изобличавајући идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Градоначелнику Пиросу, који је почео да га испитује, Мина је одговорио: „Ја сам слуга Исуса Христа, Цара неба и земље… Истина је, био сам војник и живео у овом граду, али видећи безакоње људи прелешћених од бесова како се клањају идолима, а не Истинитоме Богу, ја одбацих војничко звање и напустих град, да не бих био учесник у безакоњу и погибији тих људи”.

Пирос је ставио светог Мину на велике муке: шибање, стругање гвозденим четкама, опаљивање свећама и, најзад, нареди да га мачем посеку и тело спале. Страдао је 304. године. Хришћани су покупили остатке његовог тела и сахранили у Александрији. Над њима је саграђена црква. Свети великомученик Мина био је и остао велики чудотворац у оба живота, и на земљи и на небу. Више пута се јављао као ратник на коњу, да помогне верујућима или да казни неверне.

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ ВИКТОР И СТЕФАНИДА

Свети Виктор, пореклом Римљанин, био је војник у време цара Антонина  (Марка Аурелија Философа, 161–180)[iv]. Веровао је у Господа Исуса Христа и своју веру отворено пред свима исповедао. Када је цар Антонин издао наредбу о гоњењу хришћана, старешина светог Виктора, војвода Севастијан, позвао је Виктора и саопштио му: „Добисмо од цара наређење којим наређује: вас хришћане приморавати на полагање жртава нашим боговима; ко не послуша ставити га на тешке муке”. Свети Виктор је одговорио: „То безбожно наређење смртнога цара ја послушати нећу, нити ћу извршити вољу његову, јер имам Бесмртнога Цара и Спаса мога, Исуса Христа. Његово је царство бесконачно и који творе вољу Његову добиће живот вечни, а смртног цара вашег царство је привремено и који творе безбожну вољу његову погинуће занавек”.

Војвода је онда рекао Виктору: „Ти си војник нашега цара, стога се покори његовом наређењу и принеси жртву”. Војник Виктор је на то одговорио: „Ја сам војник, не вашег земног цара, него Небесног; но иако бејах привремено војник под влашћу вашега цара, ипак ја нисам престајао служити моме Цару; и сада га оставити нећу и идолима вашим жртве принети нећу”.

Најстрашније муке је свети војник Виктор поднео за Христа: поломљени су му прсти и ишчупани из зглобова, извађене су му очи, три дана је наглавачке био обешен, бацан је у ужарену пећ, трован у два наврата, чупане су му све жиле, бачен је у врело уље, свећама му је паљено тело, али му ништа није нашкодило. На крају је секиром посечен.

Свети Виктор је пре погубљења прорекао смрт мучитељима за 12 дана, а ропство војводи за 24 дана, што се у потпуности обистинило, због чега су многи од незнабожаца поверовали у Христа. За време мучења светог војника Виктора једна млада жена, Стефанида, изјавила је да је и она хришћанка. Пострадала је тако што је разапета између две палме.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића