Свети ратници 12. новембра/30. октобра

Наша света Црква данас прославља Светог Стефана Уроша II Милутина, краља српског, Светог краља Драгутина, у монаштву преподобног Теоктиста

СВЕТИ СТЕФАН УРОШ II МИЛУТИН, КРАЉ СРПСКИ

Свети краљ Стефан Урош II Милутин, један од најмоћнијих српских владара у средњем веку, био је син великог српског краља Уроша I и христољубиве краљице Јелене, славних родитеља који су га васпитали у свакој честитости и побожности. Од младости био је Богу мио и благодаћу Светога Духа означен.

Старији брат Драгутин предао му је српски престо 1282. године на сабору у Дежеви: „Сама десница силе Владичине венча његову главу венцем који не вене и даде га као многосветли светилник своме отачаству, који напредује Божјим промислом, да се прослави богоугодним делима и да сабере оно што је расточено од држава његова отачаства”.[i]

Данило II у житију краља Милутина пише: „А сада чујте, вазљубљени, ова дела благочастивога господина мога превисокога краља Уроша, и видесте ли толику безмерну љубав Господњу према њему и победу на замке непријазне. Јер ко се слушајући неће дивити, или гледајући ово, неће одати Богу хвале, који га је прославио тако добрим делима двоструко? А ја грешни и недостојни раб Христа мога Данило, који сам пожурио да исповедим величину неисказаних чудеса овога мога господина, помишљам у моме уму, откуда ми и ове изречене речи, јер обузет веома страхом хтео сам ћутати, а љубављу богоугодних његових дела рањен, усуђујем се да изнесем њему похвале, ободрен силом Светог Духа. Дело ми је драго, но добри мој Спаситељу Христе, колико хоћеш дај ми, јер посматрајући дивна и неисказана дела овога доброга и вернога слуге Твога, ужасавам се и дрхћем одакле ћу почети, чиме ли ћу окончати? Ко ће набројити његова чудеса?”[ii]

Освајања по Византији

За време Милутинове владавине српска држава се проширила и доживела велики успон: „Тако по истини усхте предобри Бог да рашири државу његова отачаства”. У више наврата морао је ратовањем да брани православље и свој народ. Ревнитељ у вери православној, био је добар пастир повереног му народа у својој области: „њихов добри учитељ и наставник, ненаситни градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него и обновитељ палих и порушених”.

У његово време византијски цар Михаило VIII Палеолог (1258–1282) склопио је и потписао унију са папом, коју је настојао да насилно спроведе и међу свим православнима на Балкану, као и међу светогорским монасима. Краљ Милутин се томе супротставио и са успехом ратовао у одбрану православља. Од тога доба Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства.

До Милутина српска земља била је „обузета великом теснотом и умањена”, јер је грчка држава досезала до места званог Липљан на Косову. Штавише, грчки цар Михаило настојао је да од српске земље одузме и друге крајеве, па чак и да целу земљу себи покори и њену слободу и самосталност уништи. Тада се Милутин помолио Богу речима: „Боже бесконачни, милосрдни и најмилосрднији Владико свега, Господе, коме се клања свако колено небесних и земаљских и најдоњих (Фил 2, 10), знам Тебе брза у милости и богатога у милосрђима; јер сваки који се узда у Тебе, неће отпасти од своје молбе; знам да се без Тебе не свршава ни дело, ни реч, јер кроз Тебе све постаде што је видљиво и невидљиво; и Тобом ’цареви царују и силни власти држе’ (ПрС 8, 15). У Тебе уздајући се, имам смелости и на Тебе надајући се, побеђујем. Јер ’на Тебе се уздаше наши очеви, уздаше се и избавио си их; ка Теби вазваше, и спасли су се; у Тебе се уздаше и не постидеше се’ (Пс 21, 5–6). Тако Владико мој, Господе Исусе Христе, погледај на државу отачаства мога даровану ми Тобом, и на мене грешнога раба својега. А они који се хвале на ову малу државу моје власти, у намери да је разграбе и мене раба Твога озлобе, њихове мисли и вештине брзо распи, да не кажу моји непријатељи: ’Прогутасмо га’, а ја недостојни призивајући Твоје име, пожурих се да саберем расточено у наследству државе моје, прослављајући Твоје пресвето име у све дане мога живота”.[iii]

Са својом војском кренуо је на Византију, о чему његов животописац Данило пише: „И после овога заповеди да се саберу сви његови војници, и када је ово било, узевши молитву и благослов од свога архијереја[iv] светитеља и од целога освећенога сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области грчкога царства, у околне пределе, a то су ови, које ћу казати: прво узе оба Полога са њиховим градовима и са облашћу, и град главни Скопље, потом Овче Поље и Злетово и Пијанац (у подручју Брегалнице). Такве све земље узе у почетку свога доласка (на престо), и приложи их држави отачаства свога, и славу и богатство такве државе измени у богатство и славу своју, велможа и народа свога”.[v] Од тога времена град Скопље постаде престоница српске земље.

Када је чуо за Милутинове успехе, цар Михаило је кренуо на њега, узевши у своју војску Татаре и Турке и многе друге иноверце. Данило II пише да „Бог учини те је тај издајнички цар, изненада и на чудан начин умро на свом походу, 11. децембра 1282, а команду над војском преузе његов син и наследник Андроник II”. Без обзира на очеву смрт, он је наставио поход, али га није повео сам, већ је на Србију послао Татаре, најамнике, у пљачкашки, а не у освајачки поход. Ипак, они су представљали озбиљну војну снагу и Милутин се повукао пред њима, тако да су пљачкашки одреди продрли до Липљана и Призрена. Напредовање Татара зауставио је набујали Бели Дрим, у коме се део војске, који је предводио „Чрноглав”, подавио покушавајући да га преплива на коњима. Сам вођа је успео да га пређе, али је убијен у сукобу са српским одредима, а његова глава је натакнута на колац и послата Милутину. После тога други пљачкашки одреди повукли су се назад у Византију.

Данило II пише о том чуду којим су Татари поражени, јер без обзира на мноштво и силу са којом су наступали „не учинише велике пакости отачаству овога благочестивога”. Када су се ти пљачкаши „као несите звери” устремили на велики збег народа и, уздајући се у снагу својих коња, ушли у реку Дрим, вода се нагло подигла и потопила многе од њих, а они који су успевали да је пређу, „засипани и убијани оружјем”, поново су враћани у реку и подавили се.[vi]

Убрзо након тога краљ Милутин са војскама, својом и војском брата Драгутина, кренуо је поново на грчку земљу „у намери да одмазди што су војевали на његову државу, свагда уздајући се љубављу и срдачном вером у Господа, према пророку, који рече: ’Уздај се у Господа и Он ће те избавити, како хоћеш. Јер блажен је муж коме је име Господње његово уздање’ (Пс 145, 5). И опет: ’На њ се поузда срце моје, и поможе ми и процвета тело моје’ (Пс 27, 7). Јер овај благочастиви од младости, никад није имао наде ни уздања у људску помоћ, која брзо ишчезава, но у Бога, који је свима сила и помоћ. Његовом помоћи и заступништвом неповређен од оних који зло мисле, проводио је свој живот”.[vii]

Том приликом заузео је области све до Свете Горе Атонске, земљу струмичку и серску, Крстопољ (данашња Кавала) и друге околне крајеве. Отпустивши потом војску свог брата, Милутин је са својом војском отишао још даље и заузео земљу дебарску и кичевску, са градовима и областима њиховим, па земљу поречку са околином, и продро на југ чак до Тесалије. Потом се вратио у своју земљу и пребивао у миру и благостању, „пун сваке добре намере”.

Данило II, истичући побожност краља Милутина и Божију помоћ којом је чуван, пише: „Јер многи цареви од околних његових хваљаху се на свечасну и Богом чувану његову главу и на Богом даровано му отачаство, не знајући, јадни Божје силе и помоћи овом блаженом и благоносном. Но овај светородни краљ Стефан Урош из дубине срдачне говораше речи Богооца Давида: ’Помоћ је мени од Господа, који је створио небо и земљу’ (Пс 120, 2). И ниједан се од таквих не нађе да се похвали овим, који је благословен Богом”.[viii] 

Борбе са Бугарима и Татарима

Северно од Милутинове државе владао је његов брат Драгутин, који је називан „сремски краљ”, док су источно од области краља Драгутина, у крајевима око места Ждрела на Млави (данашња Горњачка клисура) владали бугарски и татарски кнезови Дрман и Куделин. Они су браничевску област претворили у својеврсно разбојничко легло из кога су узнемиравали суседне области. Упорно и успешно одолевали су покушајима и Мађара и краља Драгутина да их у томе сузбију. Штавише, кренули су у освајање, упадајући у Драгутинове крајеве и пљачкајући српску земљу и народ. Зато је благочестиви краљ Милутин, на позив свога брата, сломио отпор и поразио Дрмана и Куделина, заузео Ждрело, а потом и целу браничевску област, која је присаједињена Драгутиновој држави. Од тада Браничево постаде и за свагда остаде саставни део српске земље и државе.

Сматра се да је до похода Шишмана, видинског кнеза, дошло после 1291. године, као реакција на заузеће Браничева.  Са татарским пљачкашким одредима продро је у краљевину Србију са намером да опљачка Манастир Светих апостола код Пећи (Пећку патријаршију). Међутим, Шишман је побеђен силом Господњом и молитвама светих: Саве и Симеона и светог Арсенија који је ту лежао. Животописац светог краља Милутина, Данило II, то чудо описује на следећи начин: „Овај (кнез Шишман) скупивши триклету јерес татарског народа и своје војнике, и изненада уђе са војском у државу овога благочестивога краља до места званог Хвосна, и када су хтели ући у место звано Ждрело, да узму тамошње велико наследство цркве дома Спасова, тј. архиепископије, нису могли. Но ту побеђени силом Господњом и молитвама светог архијереја Христова Саве, би побијено велико њихово мноштво. Те ноћи када су стајали близу тога места, звано Ждрело, молитвама својих угодника светих Симеона и Саве и архијереја Христова светог Арсенија, који ту лежаше у дому Светих апостола, јави им Бог велико знамење страха, да су видели велики огњени стуб где силази са неба, од кога су излазиле пламене луче и са јарошћу паљаху њихова лица и огњени људи са оружјем у рукама и великом жестином гоњаху их, секући њихове пукове. То видевши, њихов зломислени вођ, овако знамење за његову погибао и за све који су са њиме, поче бежати, гоњен гневом Господњим, са мало војске, у своју државу, не могавши постићи своје воље, већ навукавши себи погибао”.[ix] Шишман је био принуђен да се повуче без успеха, једино што су његови дивљи Куманци том приликом спалили Манастир Жичу, коју је затим обновио свети краљ Милутин и архиепископ Евстатије II (1292–1309).

Према томе, српске снаге су зауставиле продор непријатеља, а затим прешле у противнапад и протерале Шишманове снаге до самог Видина, који је том приликом заузет, а сам Шишман се спасао прешавши Дунав у чамцу. Милутин је одустао од намере да поруши Видин и прихватио преговоре које му је Шишман понудио, како сазнајемо од архиепископа Данила: „Господине мој, славни краљу, одврати јарост гнева твога од мене, јер што сам учинио, према мојим делима све ово дође на мене. Но нећу наставити ка овом да имам такву злу мисао у срцу моме. Прими ме као једнога од вазљубљених твојих, са клетвом изрекавши, да до издисања мога, нећу се више противити твојој вољи”. Њих двојица су склопили мир по коме је Шишману враћен Видин и његова област коју је освојио Милутин, а он се заузврат оженио ћерком српског великог жупана Драгоша и постао Милутинов вазал. Касније је Милутин дао и своју кћер Ану за Шишмановог сина Михаила, који је потом постао бугарски цар (1223–1230).

Милутинове победе изазвале су завист и мржњу татарског кана Ногаја, врховног господара свих бугарских крајева, који је са својом војском, састављеном од Татара, Куманаца, Алана и Кавказаца, кренуо на Србију. Чим је чуо за тај поход, краљ Милутин је послао своје посланике пред Ногаја да га доброразумним речима и молбама умоле да одустане од напада, обећавајући му да неће више дирати у бугарску земљу, нити нападати на крајеве које Татари држе под својом влашћу. Нашавши се у великој невољи и опасности, краљ Урош II Милутин се овако молио Богу: „Добри човекољупче, Господе, уздање оних који Те признају, Ти знаш немоћ нашег смртног тела, који си се у њега обукао. Због множине мојих безакоња, којима сам сапет од своје младости, нисам достојан да погледам на висину славе Твоје, или да са смелошћу призовем свето и страшно име Твоје. Но, ка Теби доброме подижем душу моју и мисао, да на утеху јавиш Твоју милост мени грешноме, молитвама пресвете Твоје Матере, јер ево обузет сам великом тугом, гледајући долазак поганика, који хоће да ме озлобе и да прогутају моје наследство, даровано ми Тобом. ’Јер ево ме опколише као пси и скуп зликоваца опседа ме, и нападоше на мене крепки’ (Пс 21, 16, 17). ’А Ти, Господе, не удаљи Твоје помоћи од мене и погледај на заступништво моје, и устани у сретање моје, и види, и узврати зло непријатељима мојима’ (Пс 53, 7). Изли на њих гнев Твој, и јарост гнева Твога нек их шчепа. И анђео Твој, Господе, нека им досађује и прогони их, и испуни лица њихова досадом, да се постиде и посраме сви који јављају слугама Твојима зло, јер Ти си заступник мој и уточиште, и у Теби се оправдавам. А и вас молим, света Господо моја, преподобни оче Симеоне и кир Саво, имајући смелост ка Владици, не презрите мољења мога, и не предајте отачаства вашега у руке иноплеменика, које наследивши утврдисте непоколебимо вашим молитвама. Јер у телу сте пре боловали за отачаство своје, а сада, и после смрти живи, не оставите мене грешнога раба вашега”.[x]

Татарски кан Нагој тражио је од Милутина сина Стефана као таоца, на шта је отац са жалошћу морао да пристане да би сачувао душу и слободу свога народа. Млади краљевић Стефан, са неколико српских властелина, био је на татарском двору све док га Бог није избавио и вратио у родитељски дом. Бог је учинио да Ногај погине у борби са Токтајем, каном Златне хорде татарске (у бици код Одесе 1299), те је краљевић Стефан био слободан да се врати у Србију. Затим се оженио Теодором, ћерком бугарског цара Смилца (1292–1299), са којом је добио сина Душана, потоњег српског цара. Сазнавши за погибију татарског кана Ногаја, свети краља Милутин се захваљивао Богу: „Господе Исусе Христе, оче векова, цару свију (свега), хвалим Те јер погледа на смирење моје и не остави ме у рукама мојих непријатеља, но шта више заштићујеш ме крепошћу снаге Твоје. Јер Ти си лекар онима који болују, радост онима који брину, избавитељ увређенима, светлост онима који су у мраку, имајући увек пружену руку за уздизање оних који су пали. Јер њоме си срушио и ове моје хулноимените непријатеље, и разорио си њихове намере против отачаства мога а мени, недостојном твом слузи, многе скрби и жалости изменио си на радост”.[xi]

Сина Стефана краљ Милутин затим је поставио за намесника и владаоца у Зетском приморју, „одликовавши га сваком чашћу царскога достојанства, давши му све што му је потребно, од малога до великога”.

Милутин и  Симонида

Српски краљ покреће 1296. године нови поход на Византију, током кога је српска војска успела да заузме византијски Драч. После нових победа над грчком војском (око 1299), краљ Милутин се поново оженио и постао зет васељенског цара Византије Андроника II Палеолога (1282–1328), који склопи трајно пријатељство и сродство са српским краљем. Младу кћи своју, принцезу Симониду, Милутину је предао  сам цар, пошто их је претходно у законити брак благословио и венчао охридски архиепископ Макарије. Од свога таста Милутин је тада добио у мираз све освојене крајеве, те је тако завладао трајни мир између Срба и Грка.

Милутинову женидбу са Симонидом нису одобравали многи, због различитих разлога. У то време покренуто је и питање Милутиновог права на српски престо,  у шта су били умешани његов брат Драгутин, Симонидина мајка царица Ирина, и нека српска властела.

Побуна Милутиновог сина Стефана

Властела је наговарала младог Стефана да устане на свога оца Милутина и преузме од њега краљевску власт и српски престо, говорећи му: „Достојно ти је да узмеш престо од свога оца, а ево сви ми помажемо ти, да у свему буде воља твоја. Ако ли нас не послушаш, то се ми нећемо више звати твоји”.[xii] Тада је у Зети наступио велики метеж и неред, те је краљ Милутин са војском угушио те немире, а син Стефан му се сам предао.

Милутин је Стефана у почетку примио лепо. Међутим, након бројних интрига, како свети преподобни Јустин (Поповић) пише: „Помете се толико да сина свога затвори у замак у скопској области и допусти да га тамо ослепе. Стефан потом би послат у Цариград на заточење, но чудом Божјим и помоћу Светитеља Николаја би исцељен и враћен своме оцу, са којим се измири и кога после на престолу наследи”.[xiii]

Милутин се убрзо измирио и са својим братом Драгутином, јер је највећи камен спотицања између браће било питање Милутиновог наследника, које су обојица желела да реше у своју корист. Отац Јустин (Поповић) пише да је том измирењу и љубави много допринела и њихова света мајка, краљица Јелена, као и знаменити и свети муж Данило, који је најпре био игуман хиландарски, потом епископ бањски и хумски, а касније и архиепископ српски. Он је лично са својим монасима долазио из Хиландара код краља Милутина на двор у Скопљу и код краља Драгутина на његов двор у Дебрцу и молитвама, саветима и мудрим поукама измирио завађену браћу, што су, наравно, обојица жарко желела и свесрдно прихватила. „Јер та два света брата, иако су били наследници слабе и грешне природе старога Адама, ипак су били причесници и обновљене људске природе новога Адама – Христа Богочовека, верни чланови Његовог богочовечанског тела – Цркве православне, у којој су живели са непрекидном вером, молитвама, покајањем и осталим спасоносним светим тајнама и врлинама”.[xiv]

Милутиново подизање цркава и болница и давање милостиње

O великим и богоугодним подвизима краља Милутина сведочи нам његов животописац Данило, који му је био веома близак и познавао га  веома добро: „Треба смотрити његове трудове и знојење и топљење тела, ноћна бдења и топле сузе, неисказане милостиње па чак и до смрти његове, незлобиву нарав, тиху и послушну”.[xv]

Истина, Милутин је као краљ и господар некада показивао и строгост и оштрину, али никада није био злобан, нити без милости и хришћанске љубави. Животописац Данило с правом истиче оно што је од пресудног значаја, а понајвећа тајна за друге људе – човеково покајање. Ако је као човек свети краљ и имао грехова, Христос Спаситељ га није оставио у њима, него га је од њих покајањем избавио: „А истинита Светлост Христос, који просвећује сваког човека који долази у свет (Јов 1, 9), овај велики и славни и страшни творац све видљиве и невидљиве природе, увек очекујући покајање свакога човека, тако не презре ни овога христољубивога, него му просвети срдачни разум, и сетивши се грехова младости и дошавши у умиљење срца, поче се молити Богу говорећи пророчке речи: ’Господе, покажи ми пут свој и ићи ћу у истини Твојој (Пс 85, 11). Која добра дела живота мога да Ти принесем? Са каквом смелошћу да погледам на Тебе, праведнога судију? Покајање не стекох, а такође ни суза… Но, о Господе, цару векова, не погуби мене са мојим безакоњима, но пошљи светлост Твоју и истину Твоју (Пс 42, 3) на просветљење мојим мисаоним очима; управи сваки покрет срца мога на угађање Теби. Пошаљи ми кишу суза, да угасим страсни пламен тела мога, да се не порадује непријатељ мој због мене. Многих и великих добара овог живота насладио си ме; но ја недостојни веома повредих заповести Твоје, Бога мога’”.[xvi]

Милутинова добра дела и подвизи многобројни су и разноврсни. Највише је показивао милостињу према сиротима и убогима и давао богате дарове црквама и манастирима. Приликом ступања на престо заветовао се Богу да ће саградити онолико цркава колико година буде владао. Краљевао је 42 године, а сазидао више од 42 цркве (међу осталим, цркву у Манастиру Хиландар, манастирске конаке и трпезарију, Грачаницу, Бањску, Свету Богородицу у Скопљу), не само у својој земљи већ и у Јерусалиму, Софији, Солуну, Цариграду и на Светој Гори – више него сви Немањићи пре њега. Живео је скромно и патријархално, мада се пред странцима као такав није показивао.

Архиепископ Данило сведочи о ктиторству светог и христољубивог краља Милутина. Подигао је велики Саборни храм у Манастиру Хиландару, на месту претходног, који су подигли први ктитори Симеон и Сава. Затим га је украсио златним украсима и фрескама, а око цркве подигао многе царске конаке, трпезарију и келије за пребивање монаха. Ради заштите Манастира од напада гусара утврдио га је унаоколо кулама и пирговима. И до данас је сачуван високи Пирг краља Милутина, са утврђењима и са Црквом Вазнесења Господњег на врху. Налази се на пола пута између Хиландара и мора, на месту званом Хрусија, близу Самарије.

Манастиру Хиландару доделио је многе метохе са селима и другим богатствима, непрестано бринући се о тој највећој српској светињи. Осим Хиландару, славни краљ је и другим манастирима на Светој Гори делио изобилне прилоге и богате дарове: „И где су му год јављали да има неки монах или подвижник, или неки који Христа ради странствује у пустињи, или живи у некој рупи земаљској, свима таквима он нештедимице шиљаше све што је потребно, са скрушеним срцем и смерним духом”.

У Цариграду Милутин је подигао божанску цркву звану Продром (посвећену Светом Претечи), са дивним и прекрасним палатама унаоколо за примање и смештање странаца и болесника. Та странопријемница и болница била је снабдевена свим потребним стварима, а да би се могли издржавати многобројни болесници и сиромаси,  свети краљ је откупио и приложио многа села по грчкој земљи. Наредио је да „ако какав болесник нема никакве наде, онда нека сваки такав иде слободно ка тамо спремљеном одру за њега у тој болници”. Много болесника је лежало и лечило се у болници човекољубивог краља српског, а добри неговатељи дворили су их док се не исцеле. Осим тога, краљ је одредио да се и на капијама Светог Продрома обилно деле хлеб и друга храна гладнима, сиротима и странцима.

У Солуну је подигао велике палате и саградио две дивне цркве Божје: једну у име светог архијереја Христовог Николаја, а другу у име светог великомученика Христовог Георгија. Место где је било обављено прво рукоположење светитеља српског Саве, будући да је било разрушено и опустело, свети краљ је из темеља обновио и украсио.

У својој земљи тај неуморни задужбинар подигао је и обновио безбројне цркве и манастире: дом Пресвете Богородице, добре заштитнице рода хришћанскога, у месту званом Трескавац (код Прилепа); Цркву Светог великомученика Христовог Георгија у кичевској области, коју је такође богато обдарио и снабдео свим црквеним потребама, и многе друге цркве и манастире које су његови преци Немањићи или други ранији православни задужбинари подигли, па су оне касније порушене и запуштене. Краљ Милутин их је из темеља обнављао и сваком лепотом изнутра и споља украсио. Тако је сазидао Цркву Успења Пресвете Богородице, звану Епископија призренска (чувену Цркву Богородице Љевишке у Призрену) и прелепу Цркву Благовештења Пресвете Богоматере, звану Епископија грачаничка (данашњи величанствени Манастир Грачаницу на Косову), па Цркву Богородице Тројеручице у славном граду Скопљу, затим Цркву Светог Георгија на реци Серави код Скопља, те цркве Светог Константина и Светог Претече у самом граду Скопљу, и опет Цркву Светог Георгија Нагоричанског (у селу Старо Нагоричине код Куманова), коју је из темеља обновио и украсио.

У Студеници је подигао цркву родитељима Богоматере – светом Јоакиму и Ани, затим у дабарској покрајини, на доњем Лиму, у месту званом Ораховица, још једно здање – Цркву Христовом великомученику Георгију, и Цркву Христовом великомученику Никити, близу града Скопља (у Скопској црној гори), коју је даривао Манастиру Хиландару на Светој Гори. Он је такође подигао и Цркву Светог Николе у Хвосну и приложио је Манастиру Милешеви, где је почивало свето тело светитеља Саве.

Монахољубиви и манастирољубиви краљ задужбинар обновио је и украсио старе манастире древних српских подвижника и светих: преподобног Јоакима Осоговског (у Сарандапору) и преподобног Прохора Пчињског (под планином Козјаком), саградивши им нове цркве и богато их украсивши и снабдевши свим потребним. Са својим братом Драгутином подигао је Манастир Ариље у Моравици, a са својом мајком Јеленом обновио Манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра. Његове су задужбине и Манастир Косаница код Драме (у Грчкој) и Манастир Витовница код Петровца на Млави, и Манастир Грнчарица код Крагујевца, и Манастир Моштаница код Бањалуке у Босни, и многи, многи други манастири и цркве.

Осим у својој земљи, и свуда по васељени неуморно је или подизао цркве и манастире или их је богато даривао и помагао. Саградио је Манастир Светих арханђела у Јерусалиму, на месту недалеко од Гроба Господњег, где је раније свети Сава био ктитор. Подигао је и Цркву Свете Софије у Сердици (данашњој Софији у Бугарској) и обдарио друге манастире у Бугарској. Затим је и сама света Гора синајска видела његово задужбинарство и доброчинство. И тамо, у древном Манастиру Свете великомученице Екатерине, што га је подигао велики цар Јустинијан, тај нови Јустинијан постао је ктитор и добротвор: подигао је Цркву Светог Стефана и многе доприносе и дарове дао. И не само том манастиру  него и блаженим оцима пo Синајској пустињи он је достављао немала приношења и њихове потребе испуњавао. Богате прилоге послао је и Цркви Светог Николаја у граду Барију у Италији, и по другим местима где је било потребно. Најзад, саградио је и своју личну задужбину, Манастир Светог Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), у којем је после смрти сахрањен.

Увек је имао на уму да ће бити суд без милости онима који нису чинили милост, и зато је свагда делио милостињу за коју нико није ни знао. Hе само што су се из свих градова, крајева и села, и из околних земаља, к њему стицали безбројни ништи, страни и потребити, хроми, слепи и губави, него је и он сам ишао ноћу тајно по народу и, невидљивом за друге руком, чинио издашну милостињу. „Када је ноћ долазила”, вели биограф Данило, који беше лични сведок свега тога, „овај христољубиви господин мој чињаше ово дивно и богољубиво дело, које нико није знао: свлачио је са себе царске хаљине које је дању носио и облачио се у худу и стару одећу, прикривши при том и лице своје да га неко не препозна. Онда је узимао са собом двојицу или тројицу слугу својих, којима беше заповедио да никоме не говоре што виде, па је узимао са собом и носио велико мноштво злата и других потребних ствари да их раздаде убогима и испуни утробе њихове сваким добрим даром. Јер нелицемерно чињаше милостињу, и истински љубљаше ниште и убоге. Изишавши тако тајно из двора свога, и дошавши неприметно до станова њихових где живљаху, он им раздељиваше злато, храну и одећу, a они не знађаху ко им то даје. Ово је блажени краљ чинио до краја живота свога. Уза све то он је и ноћу кропио постељу своју сузама својим, говорећи: Устани, кукавче, да будеш спреман пре оног времена; ако си и навикао да чиниш грехе, ипак се прени на покајање, јер те чека суд, вечна мука и огањ неугасиви”.

У време светог краља Милутина, дубоко и искрено оданог светој православној вери и цркви, број епископија у српској земљи порастао је на шеснаест: Зетска, Рашка, Хумска, Хвостанска, Звечанска, Топличка, Призренска, Будимљанска, Липљанска, Скопска, Дебарска, Моравска, Браничевска, Мачванска, Кончулска и Градачка. У његово време у Српској цркви били су следећи архиепископи: Евстатије I, Јаков, Евстатије II, Сава III и Никодим, са којима је свети краљ подизао и обнављао свете цркве и манастире. Са светим архиепископом Евстатијем II (1292–1309) обновио је велику архиепископију у Жичи, коју су Куманци опљачкали и порушили, а украсио је и живописао са светим архиепископом Савом III (1309–1316). Са њим је започео и зидање своје задужбине Манастира Бањске, а довршио је и украсио заједно са епископом Данилом Бањским.

Непоколебљиво је одолевао разним притисцима да прихвати латинску унију и потчини се римскоме папи, односно да одступи од вере православне. Склапао је војне савезе са западним (римокатоличким) владарима, али само да би државу одбранио од разних опасности, што никада није ишло на штету православне вере и српског народа. Штавише, сам папа римски и његова курија покретали су западне владаре на рат против српског краља Милутина (као „шизматика”). Но у томе рату Бог поможе православном слузи Своме, те Латини ништа не успеше.[xvii]

Када дође најзад и кончина његовог живота, осетивши да ће брзо отићи на вечни пут, блажени и христољубиви краљ Милутин позва к себи архиепископа Никодима и рече му: „Узми моје имање, и подај ништима, не бих ли како год ја грешник постигао неки опроштај грехова”.[xviii] Боловао је од љуте болести у свом двору Неродимљу на Косову и 29. октобра 1321. мирно предао душу у руке Господа свога и Спаситеља: „А у време када се разлучаваше његова душа од тела, видеше лице његово као лице анђела Божја (Дап 6, 15), јер се просвети више од древнога Мојсија”.[xix] Сахрањен је у Храму Светог архиђакона Христовог Стефана у Манастиру Бањској, у гроб који је сам за себе спремио.

Након две и по године на гробу краља Милутина јавише се „чудна знамења и виђења”. Бањски игуман Сава, са манастирском братијом, одслужио је свеноћно бденије, извадио тело из гроба, које је било попуно читаво, нетљено и није отпала ниједна влас са главе његове. Свето тело затим је положено у нарочито украшен ковчег и стављено у храм бањски, пред икону Владике свију Христа Бога.

Сазнавши за то чудо, супруга Симонида, која се по његовој смрти вратила своме оцу Андронику у Цариград, начинила је кандило од скупоценог злата и извезла скупоцено платно као прекривач за кивот, те заједно са многим другим даровима послала у Манастир Бањску. Дубоко потресена тим чудесним догађајем, она се и сама одрекла света и замонашила у Манастиру Светог Андреја у Цариграду.

Мошти светог краља Милутина почивале су у Манастиру Бањска до доласка Турака у Србију 1389. године, а када су га Турци запалили, пренете су у Трепчу. Касније (око 1460. године), због турског зулума и насиља, митрополит Силуан однео је те свете мошти у Софију, где и данас почивају, у цркви која се зове „Црква Светог Краља”.

СВЕТИ КРАЉ ДРАГУТИН, У МОНАШТВУ ПРЕПОДОБНИ ТЕОКТИСТ

Драгутин је био старији син краља српског Уроша Првог и свете краљице Јелене, а брат светог краља Милутина. Према писању архиепископа Данила II, измољен је од Бога молитвама својих побожних родитеља и одгајен и васпитан у науци Господњој и вери православној. Изучио је и свете и божанске књиге, разумно се наслађујући добрим и красним речима, јер су се родитељи његови увек бринули о свом душељубазном чеду и васпитавали га у страху Божјем, благоверју и свакој чистоти, те су га научили сваком богољубљу и добром владању. Драгутин је заиста целог живота био искрено побожан и предан вери, а такође одан и подвижничком начину живота.[1]

Оженио се ћерком угарског краља Стефана V, Кателином (или Катарином) и са њом изродио синове Владислава и Урошицу и кћер Јелену. Свети отац Јустин пише: „Приликом Драгутиновог венчања отац његов Урош обећа сину дати престо Српске земље и још за свога живота назва Драгутина ’младим краљем’. Ho по зависти лукавог ђавола, непријатеља људског спасења, ово би повод за велики грех младога краља Драгутина. Чекајући испуњење обећања родитеља свога и не имајући довољно стрпљења, а уз то још ’слушајући прекорне речи са многим досађивањем од свога таста краља угарског’, Драгутин допаде у велику смутњу ума свога и, не знајући шта чини, отиде тасту своме краљу угарском и узе од њега велику војну силу народа угарскога и куманскога, и нападе на оца свога.

Благочестива мајка његова и свјатјејши архиепископ Јоаникије I (1272–1276) покушали су тада да посредују, да се отац и син измире и договоре, али у томе није било успеха. Hе знајући шта чини, Драгутин подиже војску на родитеља свога и победивши га у покрајини српској званој Хум, на пољу званом Гацко (у јесен 1276), преоте оцу своме престо и постаде краљ српски са именом Стефан (од 1276. до 1282). Отац пак његов Урош повуче се тада дубље у Захумље, а за њим пође и архиепископ српски преосвећени Јоаникије I. Тамо се Урош ускоро замонаши (у Драчу), са монашким именом Симеон, па се убрзо пресели ка Господу (1. маја 1277). Тело његово би затим пренето у његову задужбину Манастир Сопоћане и тамо чесно погребено.

Његова пак благоверна супруга Јелена, мајка Драгутинова, иако беше незадовољна, ипак после овога дође код свога сина. Већ при овом сусрету сина и мајке, краљ Стефан Драгутин мољаше њу за опроштај, јер осећаше да беше погрешио против родитеља својих. Побожна мати га прекори због поступка његовог, посаветова га да се убудуће чува и пази, ’јер овај наш сујетни живот на земљи, није живот, но љута смрт’, па на сузе и плач Драгутинов даде му свој родитељски опроштај и благослов. Том приликом она доби од њега на управу западни део српске државе, и то приморје, од Дубровника до Скадра, у унутрашњости: Плав и Гусињ на горњем Лиму и замак Брњаци у горњем току реке Ибра”.[1]

За недело које је учинио према своме оцу, Драгутин се искрено кајао и, када је 1282. године код града Јелаче пао са коња и сломио ногу, схватио је то као узвраћање за учињену неправду према родитељу. Тај благочастиви и христољубиви краљ Стефан овако је мислио у своме уму и говорио: „Ево видим ваистину да је праведан Го­спод и да заволи правду (Пс 10, 7). Очисти ме, чинио сам безакоње, опрости ми. Јер прво не послушах заповести божанственога Ти писма, како рече у светом Твоме еванђељу: ’Ко злостави оца или матер, смрћу нека умре’ (2 Moj 21, 15; Мт 15, 4). И опет: ’Поштуј родитеље равно са Богом’. Ове заповести преступивши ја јадни, погубих самога себе, подигавши руку на свога родитеља, (тако) да су, ево, моје ране по заслузи, и не само ово, но и горе од овога, што предвиђам, ускоро ме очекује. Јер ево грло моје, наслађујући се маловременом храном, загорчава ми се; јер речи родитеља ми ускоро ће ме стићи. Но Владико Христе, који си нас саздао, знаш нашу немоћ и знаш, спаситељу, наше суштаство, јер си се обукао у њега. ’Теби јединоме сагреших и зло пред тобом учиних’ (Пс 50, 6) ”.[1]

Предајући престо брату Милутину, према писању његовог животописца Данила II, Драгутин је рекао: „Љубљени мој брате, ево видиш, како учиних, тако ми се врати и више нећу владати на овом престолу, који силом узех своме родитељу. Ако после овога будем владао, тело моје има да буде искушано од Господа љутим неисказаним казнама. Јер по делима мојим што учиних све ово доћи ће на ме. Јер мислим како за навек отпадох од царства будућег (небеског) зажелевши пролазне славе… А ти драги мој и љубљени брате, узми моју царску круну, и седи на престо родитеља свога, јер Бог тако заповеда, и у многолетном животу владај и брани отачаство своје од насиља оних који војују против тебе”.[1]

Свети владика Николај (Велимировић) о греху беседи: „Од греха се рађа страх, и збуњеност, и немоћ, и раслабљеност и помраченост ума. Грехом човек изазива против се­бе људе, узбуњује своју сопствену савест, сабира око себе де­моне и даје им оружје против себе. Грехом се човек одваја од Бога, удаљује од свог ангела хранитеља, ограђује од извора свакога добра. Учињен грех означава објаву рата Богу и свим добрим силама. То је смешније него да увео лист јесењи објави рат ветру. Но и то најсмешније догађа се, наиме: човек објављује рат Богу! Сама та објава значи унапред пораз и пропаст ако човек брзо не дође к себи, не покаје се и не прибегне Богу за помиловање.

Ужасан положај једнога грешника добро је осетио и на самом себи испитао велики цар Давид. Осетио је неисказанстрах, и смутњу, и раслабљеност, и осамљеност, осетио је стреле људске и стреле демонске. Но увидевши свој страхо­вит положај Давид је признао свој грех, пао у пепео пред Богом, сузама покајања затопио земљу речима бола, који као огањ пече, умолио Бога милостивога, да му опрости. И кад му је све опроштено, он је онда осетио блаженство неисказано. То блаженство, душе којој је опроштено, он не може речима да искаже; само јавља и тврди и уверава на основу својих доживљаја оба стања, тј. и стања грешничког и стања опроштености од Бога: благо онима којима се опрос­те безакоња и којима се греси покрише! Какво им је благо? Слобода, и храброст, и радост неизречена, и си­ла, и снага, и јасност мисли, и мир савести, и надање у Бога, н песма Богу, и љубав к ближњима, и смисао живота! Једном речју: светлост, радост, снага – то су та блага. То су блага, која онај коме је опроштено осећа овде на земљи; а каква су блага која га чекају на небу, то људско око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (I Кор. 2, 9)”.[1]

Након добровољног предавања престола српске државе, на сабору у Дежеви (у Рашкој жупи, близу града Раса), 1282. године, Драгутин се повукао у северније области српске земље, Мачву и Срем. Наставио је да управља  моравичком облашћу, а од своје таште, угарске краљице Јелисавете Куманске, добио је под власт Мачву са Београдом и крајеве у североисточној Босни. Живео је веома побожно, чинећи многобројна добра дела. Од тада „сасвим не хтеде ништа од пролазних ствари”, него се сав посветио, с једне стране, окајавању греха свога, због устајања на родитеља, а с друге стране, просвећивању поверених му људи светлошћу праве вере и богопознања. О Драгутиновим богоугодним подвизима у то време његовог живота овако нам говори свети архиепископ Данило: „Шта прво да кажем? Одакле да почнем толике трудове и страдања овога благочестивога мужа, неисказане подвиге и бдења и ноћна стојања његова, непресушне изворе суза његових. Ко ће наћи таквога, који ће вам све по имену изложити неисказана његова чуда, милостиње ништима, утехе малодушнима, састрадавања онима који су у скорби, избавитеља увређенима, многосвета светилника божанственим црквама? Јер овоме Господ посла своју светлост и истину, да га оне васпитавају и воде (Пс 42, 3), и у велико и свесрдачно кајање и богоугодне трудове, о чему смо наумили да саставимо слово колико је могуће”.

После тога благочестиви и христољубиви краљ Стефан Драгутин имао је свагда страх Господњи у срцу своме и био је укрепљиван Његовом љубављу и вером истинитом. Прионуо је само за Њега душеумном мишљу, према речима пророка: „Мени је добро бити близу Господа, и полагати наду своју на Бога свога (Пс 72, 28). Јер Он је једини добар и милосрдан душељубац и стројитељ нашега спасења, јер увек чека наше покајање, и прима све, као разбојника и митара (цариника); само ми не престајмо вапити к њему непрестано са сузама. Јер овај благочестиви овако говораше сам себи излажући мисао своју овако: ’О душо малаксала, о душо убога, све дане живота свога проживела си у небризи; о душо, већ зађе сунце и ево твој век је при крају, ти која си волела грех. После овога немаш никаква дела у овом веку. Нема ти спасења, но вечна мука. Мало времена имаш да се покајеш од зала својих, која си учинила; но уздахни и оплакуј себе, и устани од сна очајања свога, од тежине и лености, и подигни руке своје, и повичи из дубине срца ка Ономе који те може спасти, и реци: Наставниче, Спаситељу, гинем, могуће ти је спасти и помиловати ме, јер сам створење руку твојих, само ако хоћеш… Отвори ми, предобри Владико, отвори ми недостојноме и јадноме двери милости Твоје, јер си Ти просвећење и светлост помраченима, као што рече у светоме Твоме еванђељу: Ја сам Светлост свету, и који за Мном иде, неће ходити у тами’ (Јн 8, 12)”.[1]

Тако је тај слуга Христов, имајући велику и свесрдну љубав према Богу, са великом смелошћу оплакивао себе пре времена и увек говорио у уму своме сам себи: „Оплакуј себе, убоги човече, кај се док имаш времена, да не чујеш тамо: Зар се сада кајеш, када није време покајању? Јер човек, злато или сребро изгубивши, наћи ће друго, а изгубивши време покајања, никада га поново неће наћи друго. У овоме нас учи и поучава божанствени апостол Павле: Док имамо времена покајмо се, чинећи богоугодна дела”.[1]

Животописац Данило II пише да је краљ Драгутин одбацио од себе своје одело, царске хаљине и златни појас и облачио се у поцепану и искрпљену одећу: „Паше се јако ужетом од сламе по нагу телу своме, говорећи у радости срца: ’Опасао си ме весељем да прославим Твоје свето име’. А вретишче од длаке (оштре) навукавши на своје тело, овако говораше: ’Обуче ме Владика, у ризу спасења’ (Исаија 61,10). ’Јер ево, господо моја, када сам у младости својој носио железно оружје и ратовао против оних који су са мном војевали, велику муку трпело је тело моје од тежине таква оружја, а сада оваквим оружјем, у које си ме удостојио да се обучем, са велики весељем трудим се да војујем, Теби, бесмртном цару сила’”.[1]

У земљи је ископао место као гроб који је био пун трња и оштрог камења, у коме је отпочивао после многих бдења и трудова свеноћних, стајања и сузних мољења. „Уз то још, легавши у тај гроб, он је много плакао и био се у прса своја, горко и са тугом вапијући ка Богу и Спасу своме Христу: ’О, Светлости моја, слатки Исусе, како се удаљих од славе Твоје? Дао си ми очи да гледам светлост Твоју, a ja њима гледах зло. Дај ми изворе суза, да омијем душевне нечистоте, и да се не удаљим од Твоје милости у онај страшни дан Твој!’ Тако се молећи са сузама и вапајима неисказивим, он опет устајаше из тога гроба земаљског, и узимаше у руке божанско Јеванђеље, непрестано га прочитаваше и из њега се поучаваше. Јер он, ваистину, приношаше Богу жртву чисту и беспрекорну, молитве и подвиге своје, целим бићем својим”, пише свети архиепископ Данило, који за себе каже да је био тајни зналац неких подвига светог краља Драгутина.

Даље, биограф светог краља Данило пише о милостињи коју је Драгутин даривао храмовима, бринући о њиховим потребама? У свом дому је израђивао златне и сребрне свештене сасуде, украшене бисером и драгим камењем: путире и дискосе и нафорне велике зделе, кадионице и рипиде и златне свећњаке, и све остало што је потребно, па и свештене златоткане одежде. Све то је слао на дар црквама и манастирима, не само у отаџбини него и у другим православним народима, говорећи: „Твоје дарове од Твојих дарова, приносим Ти, Спаситељу мој!”

Често је слао своје посланике у Русију, где је имао веома љубљеног пријатеља кнеза Василија, са драгоценим даровима за цркве и манастире и милостињом за сиротињу, затим у свети град Јерусалим, на Гроб Господњи, на Синај и у Раит, и на друга света места. Шаљући потрепштине и богате дарове монасима на разним странама, свети краљ им је писао: „Примите ове моје мале приносе вама, и молите Господа Бога за мене грешнога, не би ли како год вашим светим молитвама био мени милостив судија у дан страшнога испита”.[1]

Благочестиви краљ је имао велику жељу да, стопама светог Саве, посети света места у Светој земљи, али кад су за то чули великаши у његовом отачаству обратили су му се речима: „Ево, видимо, шта хоћеш да учиниш и како хоћеш да се разлучиш од нас, најслађи наш господине и хранитељу. Но коме остављаш нас сироте? Ко је такав као ти, који нас може бранити, нас и цело земљу отачаства твога од навале непријатељских народа? Јер ево многи се цареви убојаше твога имена, дивећи се храбрости твога ума. Јер нећеш ти дати другоме своје славе, нити туђем народу својих корисних”.[1]

Иако је живео у светској сујети, пише архиепископ Данило, никако се није удаљавао од богоугодних дела: „Тако треба човек, удаљивши се од света и онога што је у свету, да се једино брине за душу своју или како ће угодити Богу, не обраћајући пажњу на оно што је од овога света… Јер он, живећи у овом свету, имајући жену и децу и државу велику и бринући се о толиким својим војницима и о управи дома свога, и како да бранећи и штитећи своје отачаство од насилника и насиља иноплемених народа, и све ово чинећи, ниуколико не остављаше богоугодних дела, нити злоба измени његов разум, нити лукавство превари његову душу. Јер за такве рече Соломон: ’Угодан беше Богу и вазљубљен живећи у свету’ (ПрС 4,10)”.[1]

Међу монасима у Светој земљи имао је своје духовнике, којима се писмима препоручивао као њихово духовно чедо у Господу. У писмима им је исповедао своје грехе и њиховом суду препуштао да му дају епитимију – колико припада за његове грехе. „А ови духовни оци му отписиваху и даваху му душекорисне савете и поуке”, каже биограф Данило. „Као свог духовног оца имао је једног монаха на реци Јордану, по имену Галактион, према коме је имао велику смелост, бринући се за њега, он му је слао своје имање и писао му: ’Оче, узми моје имање и подај га ништима’. А и сам лично овај христољубац, то јест краљ Драгутин, непрестано даваше милостињу ништима и странцима и слабима, хромима и слепима. Тако, слушајући о превеликој милостивости његовој, њему на двор у Дебрц долажаху, не само из отачаства његовог, него и из околних народа и из далеких крајева, знајући да ће примити изобилну милостињу од њега. У срцу његовом није се јављала мисао која каже: ’Оставимо нешто, да ујутру имамо’, или ’неће ли бити доста деци мојој или жени?’”

Свети Драгутин није пропуштао ниједно црквено богослужење, него „када биваше време ноћнога пјенија да се са збором иде у цркву, и према законском црквеном уставу који се држаше на његовом двору, он сам долажаше пре свих других у цркву и остајаше на служби до краја, па пошто би свршио обична пјенија, ако би то било рано ноћу завршено, одлазио би опет у своје усамљено место и тамо продужавао своје молитве како већ беше навикао. Тако пак чињаше овај богољубиви не само у своме дому, него ако се догађаше да иде и на неки пут, он чињаше тако и на било ком другом месту. И ја, грешни Данило, био сам тајни зналац ових његових тајних подвига”, пише биограф Данило.

Поред тих знаних и незнаних подвига, христољубиви краљ имао је и друга богоугодна дела. По сведочанству његовог духовника, он је само неколико година живео са својом законитом супругом као са женом, а затим је све време живео са њом као брат са сестром, потпуно безбрачно и као монах, иако се тек пред своју смрт замонашио. „Живећи са женом својом у свом животу, овај благочестиви се више од двадесет и три године не дотаче ње, него чувајући обоје целомудрије и чистоту, остадоше живети као брат и сестра”, наводи његов биограф Данило

Драгутин је много радио и на обраћењу у православље јеретика богумила у Босни и у босанским крајевима које је он добио као зет угарског краља. Зато за њега свети архиепископ Данило каже: „Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа, и присаједини их Светој Саборној и Апостолској Цркви Православној”.

Заједно са братом Милутином ратовао је против Византије и до почетка 1284. године стигли су до граница Свете Горе и Егејског мора. Такође, заједно су покорили одметнуте феудалце у браничевској области, браћу Дрмана и Куделина.

Браћа краљеви Драгутин и Милутин живели су у међусобној љубави и поштовању док, по зависти ђавољој и грешности људској, међу њима није избио сукоб, што око поседа и земаља, што око власти и наслеђивања престола. Њихова честита мајка, краљица Јелена, настојала је да измири своје завађене синове и спречи проливање невине крви. Значајан допринос у мирењу браће пружио је и тадашњи игуман хиландарски Данило, који је са још неким монасима дошао са Свете Горе и лично посредова међу браћом. Најпре је отишао у Скопље код краља Милутина, а затим у Дебрц код краља Драгутина, и мудрим саветима и поукама саветовао браћу да живе у миру и љубави међусобној. Тако се благодаћу Божјом мир опет зацарио у српској земљи.

Извесно време након упокојења свете краљице Јелене, 3. фебруара 1314, Драгутин је дошао на поклоњење гробу своје мајке у Манастир Градац на Ибру, где је света Јелена била погребена. Пошто се поклонио мајчином гробу и богато даривао Манастир, Драгутин оде код свога брата краља Милутина, који је тада боравио у свом двору у месту званом Пауне. Браћа се ту „састадоше са великом славом и неисказаном радошћу, и на многе дане наслађиваху се најсрдачније и дивне љубави у Господу Богу своме, тако да су се посрамили сви они који су зло мислили и њима слични, видећи њихову преизобилну љубав међусобну”.

Благочестиви краља Драгутин упокојио  се 12. марта 1316. године. Мирно је дочекао смрт, јер је „увек дочекивао смркнуће дана у сваком добром делу и у подвигу истините вере, а свануће опет у богоугодним делима”. Па и сада, у толикој љутој болести, „он не изнеможе од таквог подвига и исправљања, колико је био навикао”.

Краљ је из свег срца желео да макар пред смрт прими свети монашки образ, па када се сабрао сав сабор отачаства његовог, присутним епископима, игуманима и изабраним монасима рече: „Браћо и оци, молим вас ја грешни, приступивши учините све по достојанију што ја грешни желим, ако и нисам достојан тога, али је Бог милостив свима. Уздајући се у њега, приступам овом делу нелицемерно, јер Бог чини вољу оних који Га се боје, и молитве њихове услишиће”. Након тога се замонашио и добио име Теоктист. Опростивши се са свима, док су се над блаженим Теоктистом вршиле молитве и певања, он је мирно предао дух свој Господу.

Када су по обичају хтели да окупају тело умрлога, открили су да му је тело опасано оштрим појасом од сламе и да је обучен у оштру ланену хаљину. Појас од сламе залепио му се дубоко у тело да га нису могли скинути све док га нису наквасили водом и размекшали. За тај подвиг блаженога нико за његова живота није знао.

Затим је над преподобним Теоктистом обављено опело и тело му је пренето у Манастир Ђурђеви Ступови, који је блажени краљ Драгутин за живота обновио и уз њега подигао малу Цркву Светог Николаја Чудотворца, у коју је положено његово свечасно тело. За своје умрло тело свети је са страшном клетвом заповедио: „Ако се јави каква благодат Божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље”. Ово прослављење заиста се и догодило, јер Бог прославља оне који Њега славе.[1]

Блажени краљ Драгутин, у монаштву преподобни Теоктист, са својом благочестивом супругом, у областима где је владао подигао је неколико великих задужбина, које су и до данас сачуване. To jе, пре свега, Манастир Светог Ахилија у Ариљу, који је свети Драгутин, заједно са својим братом Милутином, подигао 1296. године, и у који је из Преспе пренео део светих моштију светог Ахилија, епископа Лариског.[1] Затим је подигао манастире: Троношу код Лознице, посвећену Ваведењу Пресвете Богородице; Келије код Ваљева, посвећене Светим арханђелима; Рачу крај Дрине, близу Бајине Баште, посвећену Вазнесењу Господњем; Папраћу код Зворника, посвећену Благовештењу; Тавну код Тузле, посвећену Светој Тројици; Ломницу код Власенице, посвећену Светом Георгију; Липље код Бањалуке, посвећено Светом Николи, и још многе друге манастире и цркве у српским крајевима Србије и Босне.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића

---

[i] Исто, 79.

[ii] Исто, 96.

[iii] Исто, 81–82.

[iv] То је потоњи архиепископ српски Данило II (1324–1337), животописац  краљева и архиепископа српских. Данило  подробно описује како је после смрти Саве III, на сабору који је сазвао краљ Милутин на Спасовдан 1317. године, за новог архиепископа изабран св. Никодим (слави се 11. маја), а не сам Данило, иако је њега желео краља Милутин. Тај св. Никодим је измирио св. краља Милутина са сином му Стефаном, те је Стефан враћен из прогонства.

[v] Исто, 82.

[vi] Исто, 84.

[vii] Исто, 85.

[viii] Исто, 107.

[ix] Исто, 88–89.

[x] Исто, 91–92.

[xi] Исто, 92–93.

[xii] Исто, 92–93.

[xiii] Ј. Поповић, Житија светих за октобар, 653.

[xiv] Исто, 653-654.

[xv] Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, 96.

[xvi] Исто, 97.

[xvii] И по блаженој кончини св. краља Милутина, римска курија и латини били су кивни на тог православног свеца и борили су се против тога да он буде поштован као свети. Песник Данте Алигијери, у својој „Божанској комедији”, ставио је краља Милутина у пакао као „шизматика”!

[xviii] Исто, 117.

[xix] Исто, 118.