Свети ратници 8. новембра/26. октобра

СВЕТИ СЛАВНИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ДИМИТРИЈЕ СОЛУНСКИ, МИРОТОЧИВИ

Свети великомученик Димитрије био је син војводе солунског. Родитељи су му били потајни хришћани. Кад су након дугог чекања од Бога измолили дете, Димитрија, крстили су га и увели у хришћанску веру. Након смрти војводе солунског, цар Максимијан је, приметивши изузетну памет и храброст његовог сина, поставио Димитрија за царског намесника целе солунске области, рекавши му: „Чувај отачаство своје и очисти га од безбожних хришћана убијајући свакога који призива име Распетога”.

Примивши од цара чин, Димитрије не само што није послушао цара, него је почео јавно да исповеда и проповеда Христа у Солуну. Кад је цар Максимијан чуо за то позвао га је и тада је Димитрије, јавно пред царем, исповедио да је хришћанин, изобличавајући царево идолопоклонство. Цар га је бацио у тамницу, а пре тога, знајући шта га чека, Димитрије је све своје имање предао слуги Лупу, да раздели сиротињи.

„Улазећи у тамницу, светитељ се мољаше речима пророка Давида: ’Господе, похитај да ме избавиш! Јер си ти трпљење моје, Господе! Господе, ти си поуздање моје од младости моје. Тебе се држим од рођења; од утробе матере моје Ти си бранич мој; Тобом се хвалим свагда. Радују се уста моја кад певам Теби, и душа моја коју си избавио. И језик мој сваки дан казује правду Твоју’ (Пс 69, 2; 70, 5, 6, 23, 24).

И сеђаше свети Димитрије у тамници као у светој палати, хвалећи и славећи Бога. А ђаво, желећи да га уплаши, претвори се у шкорпију и хтеде светог да угризе за ногу. Прекрстивши се, свети без икаквог страха згази шкорпију ногама, изговарајући Давидове речи: ’На аспиду и на гују наступаћеш и газићеш лава и змаја’ (Пс 90, 13). И док свети тако сеђаше у тамници, њега посети анђео Божји, који му се јави у великој светлости са прекрасним рајским венцем, и рече му: ’Мир ти, страдалче Христов, буди храбар и крепи се!’ Свети одговори: ’Радујем се о Господу и веселим се о Богу Спасу моме!’ То виђење још више распали у срцу светог љубав према Богу, и он све јаче и јаче жељаше да крв своју пролије за Христа.

У то време цар приређиваше игре и представе: јер имађаше једног истакнутог мегданџију, пореклом Вандалина, по имену Лије. За Лијеве мегдане цар направи нарочито позориште, са бином, на стубовима. Доле испод те бине беху пободена копља са оштрицама увис. Када би Лије некога у рвању победио, он би га ринуо одозго са те бине на читаву шуму усправљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се када се неко бедно људско биће увијаше у мукама на копљима, докле не издахну. Међу невиним жртвама беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Међу гледаоцима бејаше један младић хришћанин, по имену Нестор. Њега светој вери беше научио сам свети Димитрије. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко, Нестору се срце параше од бола. Запаљен ревношћу, он се реши да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но, претходно оде у тамницу светоме Димитрију, исприча му све што ради Лије, и замоли од светог Димитрија благослов и молитве да би могао на мегдану победити тог немилосрдног човекоубицу. Свети Димитрије га благослови, осени га крсним знаком, и прорече му: ’Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати’.

Дошавши хитно до позоришта, Нестор громогласно ускликну: ’Боже Димитријев, помози ми!’ Затим изађе на мегдан Лију, ступи у борбу са њим, и с Божјом помоћи савлада Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Погибија Лијева силно ожалости цара, и он одмах нареди да блаженог Нестора посеку мачем. Али то не утеши цара, и он сав дан тај и сву ноћ туговаше због Лија. Дознавши пак да је Нестор изашао на мегдан Лију са благословом Димитрија, цар нареди да и Димитрија убију копљима. Јер свирепи мучитељ расуђиваше овако: Лије умре ринут руком Нестора на оштра копља, тако и Димитрије нека копљима буде прободен. Истом смрћу нека умре какву  приреди нашем љубимцу Лију.

Но безумни мучитељ обмањиваше себе, сматрајући да је смрт праведника и грешника подједнака; јер смрт грешника је љута, а смрт праведника скупоцена је пред Господом. И чим стаде свитати двадесет шести октобар војници уђоше у тамницу, и затекоше светог Димитрија где стоји на молитви, и избодоше га копљима. Тако исповедник Христов предаде чесну и свету душу своју у руке Господа свог Христа. А тело његово, бачено на земљу и поругано, хришћани тајно узеше ноћу и сахранише чесно.”

Страдање светог Димитрија догодило се 306. године.

Над моштима светог великомученика Димитрија дешавала су се многа чуда. Много пута је свети Димитрије на чудесан начин спасавао од непријатеља свој град Солун. У време цара Маврикија (582–603) Авари, не добивши од цара тражени данак, са великом војском од 910.000 војника крену да заузму богати трговачки град Солун.

„На десет дана пре но што стиже под Солун непријатељска војска, свети Димитрије се јави архиепископу Јевсевију и каза му да граду прети страховита опасност. Но Солуњани сматраху да непријатељска војска неће тако брзо стићи до Солуна. Међутим, непријатељ се неочекивано појави недалеко од градских бедема. Могао је без сметње ући ноћу у град, да га десница Свевишњега, на молитве светога Димитрија, не задржа на необичан начин недалеко од града. Непријатељи сву ноћ престојаше под зидинама једног од утврђених манастира, који су се налазили изван града Солуна, сматрајући то за Солун. Кад свану, они увидеше своју погрешку и кренуше на сам град. Непријатељски одреди право пођоше у напад, али се на бедему градском на очиглед свију појави свети Димитрије у виду наоружаног војника, и првог непријатељског војника који се попе на бедем, он порази копљем и збаци са бедема. А падајући повуче за собом друге који наступаху; тада одједном непријатеље захвати страх, и они одмах одступише. Али опсада се не заврши; у ствари, она је тек почињала. На помолу тако огромне војске непријатељске, житеље града обузе очајање, и у почетку сви сматраху да је пропаст града неизбежна. Али потом, видевши бекство непријатеља и заштиту чудесног заштитника, они се охрабрише и стадоше се надати да заштитник Солуна, свети Димитрије, неће оставити свој родни град и неће га препустити непријатељима. Међутим, непријатељи почеше опсађивати град, довлачећи убојна оруђа, потресати темеље градских бедема; кише од стрела и камења, бацаних из убојних справа, као облаци замрачиваху светлост дана. Сва нада житељима града беше помоћ с неба, и силан народ испуњаваше цркву светог Димитрија. У то време бејаше у граду један богобојажљив и веома врлински човек по имену Илустрије. Дошавши ноћу ка цркви светог великомученика Димитрија, Илустрије се у црквеном трему усрдно мољаше Богу и Његовом славном великомученику да заштите град од непријатеља. И одједном њему би виђење: виде где цркви дођоше два светла младића, слични царским телохранитељима; а беху то ангели Божји. Њима се врата црквена сама отворише, и они уђоше у цркву. Уђе за њима и Илустрије, желећи да види шта ће бити потом. Ушавши, они громогласно рекоше: ’Где је господин што овде живи?’ И гле, појави се неки други младић, сличан слузи, и упита их: ’Што вам он треба?’ Они одговорише: ’Господ нас посла к њему да му нешто кажемо’. Указујући на гроб светог, слуга рече: ’Онде је’. Они рекоше слузи: ’Извести га о нама’.

Тада слуга трже завесу, и свети Димитрије им изиђе у сусрет онакав какав се виђа на иконама; а блисташе као сунце, тако да Илустрије од страха и ослепљујућег блеска не беше у стању гледати у свеца. Дошавши младићи поздравише светог Димитрија, а он им одговори: ’Благодат нека буде с вама! Чега ради дођосте к мени?’ Они му рекоше: ’Господ нас посла твојој светости, наређујући ти да оставиш град и одеш к Њему, јер Он хоће да град преда непријатељима’. Чувши то свети великомученик обори главу и ћуташе лијући сузе. А слуга рече дошавшима: ’Да сам знао да ће ваш долазак ожалостити мога господара, ја га не бих обавестио о вама’. Тада и свети великомученик поче говорити: ’Тако ли је угодно Господу моме? Тако ли хоће Владика свих и свега, да град, искупљен Његовом скупоценом крвљу, буде предат у руке непријатељима, који не знају Њега, и не верују у Њега, нити поштују свето име Његово?’ На то дошавши одговорише: ’Да тако није угодно Владици нашем, Он нас не би послао к светости твојој’. Тада свети Димитрије рече: ’Браћо, идите и реците Владици моме, да слуга Његов Димитрије говори овако: Човекољубиви Владико Господе, знам милосрђе Твоје. Оно превазилази грехе наше. Чак ни безакоња целога света не могу надвисити милосрђе Твоје. Ти си ради грешника пролио свету крв Своју, и душу Своју положио за нас. Стога покажи сада милост Своју и на овоме граду и не наређуј ми да га оставим. Ти си ме сам поставио за стражара овога града. Дозволи ми да се угледам на Тебе, Владику Мога: дај ми да душу своју положим за житеље овога града. Ако они погину, нека погинем и ја с њима. Господе, не погубљуј град у коме се призива свето име Твоје. Ако људи ови и сагрешише, они од Тебе ипак не одступише. О, Ти си Бог оних који се кају’. Дошавши младићи упиташе светог Димитрија: ’Тако ли да одговоримо Господу који нас је послао?’ Свети рече: ’Да, тако одговарајте, браћо, јер знам да се Господ не гњеви једнако, нити се довека срди (Пс 102, 9)’. Рекавши то, свети великомученик уђе у гробницу и свештени ковчег се затвори, а ангели што бесеђаху с њим постадоше невидљиви.

Све то Илустрије виде и чу у чудесном и страшном виђењу. А кад се заврши виђење он дође себи, и веома се чуђаше; па павши на земљу он узнесе благодарност светом великомученику што се стара о граду и моли Господа да житељи Солуна не буду предани у руке непријатеља. А кад свану дан Илустрије обавести своје суграђане о своме виђењу, и храбраше их да се јуначки боре против непријатеља. Чувши казивање Илустријево, сви са сузама вапијаху к Богу иштући милост од Њега, и призиваху у помоћ светог Димитрија. И уз помоћ и заузимање светог, град остаде читав: јер непријатељ убрзо са стидом одступи од градских бедема, пошто не беше у стању заузети град, чуван великим угодником Божјим. У седми дан опсаде непријатељ се без икаквог видљивог разлога даде у панично бекство, побацавши своје шаторе и опсадна оруђа. Наредног дана се неки од одбеглих непријатеља вратише и причаху ово: ’Од самог првог дана опсаде ми видесмо у вас такво мноштво заштитника, да су они далеко превазилазили нашу војску. Ми смо држали да се војска у вас скрива иза бедема. И јуче она одједном изврши јуриш на нас, и ми побегосмо’. Тада их зачуђени грађани упиташе: ’А ко је предводио војску?’ Они одговорише: ’Ми видесмо огњеног блистајућег мужа на белом коњу у белом као снег оделу’. Чувши то, грађани Солуна разумеше ко је отерао непријатеља у бекство. Тако свети Димитрије одбрани свој град”.

Као заштитник града свети Димитрије се много пута јављао и много пута спасавао Солун од велике беде.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића