Свети ратници 1. новембра/19. октобра
СВЕТИ МУЧЕНИК УАР (ВАР) и са њим СЕДАМ УЧИТЕЉА ХРИШЋАНСКИХ и спомен блажене КЛЕОПАТРЕ и сина јој ЈОВАНА
Уар (Вар) био је римски официр у главном граду Египта Александрији и потајни хришћанин. У то време цар Максимијан (286–305) наредио је гоњење хришћана. Наредио је да оне који неће да принесу жртве идолима убијају. То је чињено и по Египту. Уар је обилазио ноћу тамнице и, потплаћујући чуваре, помагао заточеним хришћанима. Једном приликом у тамницу је доспело и седам хришћанских учитеља из пустиње, којима се Уар дивио и говорио да жали што нема довољно снаге да пострада као мученик за Христа.
Припадајући к ногама њиховим, он им целиваше ноге, и величаше страдања њихова говорећи: „Блажени сте ви, добре и верне слуге Господње, ући ћете у радост Господа свога, јер стајасте за Њега ’до крви’ (Јев 12, 4). Блажени сте ви, дивни подвижници, вама се на небу плету венци руком Свевишњега, јер с трпљењем трчите у битку која вам је одређена (Јев 12, 1), и сутра ћете, насигурно знам, завршити своја страдања. Блажени сте ви, страдалници Христови, вама је отворено Небеско Царство, јер ви страдате са Христом који је пострадао за нас; а кад страдате са Њим, са Њим ћете се и прославити (Рим 8, 17). Молим вас, свети угодници Божји, помолите се за мене Владици Христу да милостив буде према мени: јер бих и ја хтео да пострадам за Њега, али немам довољно снаге за то: бојим се љутих мука које видим на вама”. Свети страдалници су га храбрили речима: „Нико, мили наш, који се боји не може достигнути савршенство; нико неће пожњети ако не посеје; нико не добија венац ако не пострада. Сети се речи из Еванђеља: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим (Мт 10, 33). Ако се бојиш привремених мука, нећеш избећи вечне; ако се плашиш исповедати Христа на земљи, нећеш се наслађивати гледањем лица Његова на небу. Стога хајде, брате, крени с нама путем мучеништва ка Господу који гледа подвиге наше; пострадај заједно с нама, јер овакву дружину нећеш скоро наћи”.
Док свети страдалци то говораху, срце се Уарево разгореваше љубављу к Богу, и он осети у себи силу да може претрпети свако страдање за Господа Христа. И сву ту ноћ он проведе у тамници са светим мученицима, слушајући њихове поуке с насладом. А када свану дан, дођоше намесникове слуге у тамницу да свете мученике воде на суд, и међу сужњима обретоше Уара где седи с њима и с умиљењем слуша речи њихове. Зачуђене, слуге рекоше Уару: „Шта ти овде радиш, Уаре? Да и ти ниси полудео, обманут баснама ових злих људи? Зар се не бојиш, да ако неко извести о овоме намесника и великаше, ти ћеш изгубити не само војнички чин, него ћеш и живота бити лишен?” Уар одговори: „Ко ће ме од вас оптужити код намесника? Та ви сте моји другови. А ако ме и оптужите, ја сам готов умрети за Христа заједно са хришћанима”.
На те речи слуге ућуташе, узеше шест мученика, а седми, изнемогао од рана, остаде у тамници, и скончавши отиде ка Христу, уступајући своје место Уару, да он, попунивши његово место, доврши његово страдање.
Када оковани свети страдалници бише доведени пред намесника, који гордо и осионо сеђаше на судијском трону, намесник их стаде приморавати да идолима принесу жртву. Пошто они не хтеше то учинити, њих обнажише и без милости тукоше по пређашњим ранама. Нове ране, задаване на старим ранама, додаваху бол на бол, но свети страдалци трпљаху, говорећи само ово: „Хришћани смо”.
После тога намесник, погледавши на њих, упита: „Hе беше ли их седморица? сада их је шест; а где је седми?” Тек што намесник то рече, свети Уар који беше дошао тамо, испунивши се божанске ревности, ступи на средину и рече: „Ево, ја сам седми; јер један већ сконча свој подвиг и предаде се Христу, а мене остави иза себе за наследника његових страдања. Стога, шта ти је он дужан, ја сам готов да платим за њега; ја хоћу да место њега са овим дивним страдалцима пострадам за Христа, јер сам хришћанин”.
Намесник, чувши то, упита оне што стајаху пред њим: „Ко је овај?” Они му рекоше: „Војник Уар, старешина Тианинске чете”.[i] Намесник се зачуди, и рече Уару: „Који те ђаво нахушка да срљаш у очигледну погибао? Та изгубићеш војничку част, одузеће ти се принадлежности, и живот ће твој бити подвргнут толиким мукама”. Блажени Уар одговори: „Хлеб који сиђе с неба, и Божанствену чашу свескупоцене Крви Господа мога ја претпостављам твојим почастима и принадлежностима; мени ништа није милије од Христа мога. Без Њега, мени нису мили: ни част ваша, ни чин мој, ни велике принадлежности, ни живот. Јер част је за мене – страдати за Христа; добитак је за мене – бити лишен свега ради Христа; мени је живот – умрети за Христа”.
Тада намесник, погледавши бесно на шест мученика, рече: „To jе ваше дело, безбожне варалице! Ви заведосте овог царског војника; ви га залудесте вашим враџбинама. Ево, кунем се мојим великим боговима, вас ћу пре погубити него њега, и осветићу вам се што хулите наше богове; ви сте недостојни да останете међу живима, јер хулите бесмртне богове и друге заводнивши наводите на то исто зло”. Свети мученици одговорише: „Ми не заведосмо Уара, него га избависмо од заведености; ми га не залудесмо, него га уразумисмо. Бог му даде снаге и јунаштва за подвиг, да заједно с нама победи вашу и ваших богова немоћну силу. Причекај мало, па ћеш видети његово јунаштво у служењу Христу, јер га ми уврстисмо у анђелску војску. Ти се хвалиш што ћеш нас погубити. А нама је баш то и потребно: да главе своје положимо за Господа свих људи и свих твари”.
Намесник на то рече: „Овог часа ћу тела ваша искидати на комаде, ако се не поклоните боговима Египатским”. Свети страдалци одговорише: „Богови, који нису створили небо и земљу, нека нестану” (Јер 10, 11). А блажени Уар, желећи да што више разгневи намесника, рече му: „Што замараш светитеље, говорећи им безумне и некорисне речи. Луд луде речи изговара, каже пророк Исаија (Ис 32, 6). Ето, тела њихова леже пред тобом прострта; чини шта хоћеш”.
Намесник, разгневивши се, нареди да Уара обесе нага на дрво, да би га мучили. А светим страдалцима рече: „Сад ћемо видети ко ће кога победити: или ви нас примајући муке, или ми вас задајући вам муке. Кунем се, ако нас ви победите својим трпљењем, ја ћу се одрећи богова својих и почећу веровати у вашега Христа”. Свети одговорише: „Испробај силу своју на једноме од нас, па ако једнога победиш, онда се можеш надати да и остале победиш”. А Уар, отпочевши страдање, рече светим мученицима: „Свети страдалци, благословите мене, слугу вашег, да се удостојим вашег удела. Помолите се за мене Господу Христу, да ми подари трпљење, јер Он зна природу нашу: дух је срчан, али је тело слабо” (Мт 26, 41).
Свети подигоше очи своје к небу и усрдно се мољаху за Уара, кога слуге у то време почеше по целом телу тући штаповима и моткама. Док тако бијаху светог Уара, намесник му рече: „Кажи сада, Уаре, каква ти је корист од Христа твога?” Уар одговори јуначки: „Несравњиво већа него теби од твојих демона”. А свети мученици у то време бодраху Уара и довикиваху му: „Буди храбар, Уаре, и буди чврст, јер ето Христа стоји крај тебе и невидљиво те укрепљује”. Уар одговори: „Заиста осетих помоћ Господа мог, јер муке не сматрам низашта”.
Тада мучитељи стадоше железним ноктима стругати груди његове. Затим га главачке обесише, тело му за дрво клинцима приковаше, па му кожу с леђа одраше, бријачима му тело резаше, a по стомаку га чворноватим штапом бише дотле док му се стомак не раседе и сва му утроба испаде на земљу. А кад свети мученици видеше како му се просу утроба, они заплакаше. Мучитељ, пак, угледавши мученике где плачу, повика на сав глас: „Ето, побеђени сте! Ето, изнемогосте! Ето, плачете бојећи се мука! И шта вам још треба да бисте сазнали, да вас Христос не може избавити из наших руку? Вама сада не остаје ништа друго него да се поклоните боговима нашим”. Свети мученици одговорише: „Звери, а не човече! Ми нисмо побеђени, већ напротив, побеђујемо Исусом који нам помаже. А заплакасмо, не што се бојимо мука него из љубави према брату нашем кога ти нечовечно мучиш. У души пак ми се радујемо видећи да је дивноме страдалцу венац већ готов”.
Тада намесник нареди да их воде у тамницу. А Уар, висећи на дрвету и мучен, угледавши где оковане светитеље вуку у тамницу, повика: „Учитељи моји, помолите се за мене последњи пут Христу, јер већ одлазим из тела; а вама благодарим што ме приведосте вечноме животу”.
Пошто свети Уар би мучен око пет сати, он у тим мукама предаде чесну и свету душу своју у руке Господу. А мучитељи су, држећи да је он још жив, били су и мучили мртво тело његово. Но затим, приметивши да је већ умро, скидоше га са дрвета, те по наређењу намесника одвукоше изван града и бацише где су и лешеве животиња бацали, да би га пси појели.[ii]
Уар је пострадао са седам учитеља хришћанских, 307. године.
Побожна удовица Клеопатра, родом из Палестине, којој је муж војсковођа умро у Египту и која је имала малога сина Јована, са тугом је посматрала издалека страдање светога Уара. И када тело његово би бачено изван града, она ноћу са неколико слугу својих узе многонамучено тело светога Уара, однесе га кући својој, ископа гроб у спаваоници својој пред постељом својом и положи га.
Идућег дана намесник изведе из тамнице остале мученике. И пошто их је дуго мучио, он их посече мачем и баци изван града непогребене. Тела њихова, такође ноћу неки потајни хришћани узеше и погребоше. Клеопатра сваки дан паљаше свеће на гробу светог Уара и кађаше, почитујући га као свог великог заштитника и пред Богом посредника. А кад прође неколико година и гоњење спласну, Клеопатра намисли да се врати у своју постојбину. И дуго размишљаше на који би начин однела са собом мошти светога Уара. Најзад, спремивши скупоцен поклон, она се преко посредника обрати намеснику са оваквом молбом: „Мој муж беше војсковођа, и умре овде на царској служби; он још није коначно сахрањен, јер је немогуће у туђини сахранити како доликује тако важног војсковођу; ја, пак, оставши удовица у туђини, хоћу да се вратим у своје отачаство код својих рођака. Стога ми дозволи, господине мој, да са собом понесем остатке љубљеног мужа мог, те да их с почастима сахраним у отачаству мом, у гробници предака мојих, јер не желим да се и по смрти одвајам од њега”.
Ова жена тако поступи зато што би хришћани, дознавши да она односи из њиховог града мошти светог мученика, могли да је спрече у томе и да јој одузму драгоцено благо. Намесник, добивши поклон, изађе у сусрет њеној молби. Међутим она, уместо мужевљевих телесних остатака узе мошти светога Уара, и пренесе их као драгоценост из Египта у Палестину, и сахрани их поред својих предака у своме месту, званом Едра, у близини Тавора. И сваки дан она излажаше на гроб светог Уара, кађаше и свеће паљаше. А тамошњи хришћани, видећи то, стадоше с њом одлазити на гроб светог мученика и доносити своје болеснике, који молитвама светога Уара добијаху на гробу његовом исцељење. И разнесе се глас по свима околним местима, и сви хришћани с вером притицаху ка гробу његовом.
Клеопатра, видећи да се хришћани скупљаху на молитву код гроба светог мученика Уара, донесе одлуку да подигне храм у име његово. И стаде своју одлуку приводити у дело. У то време њен син Јован напуни седамнаест година, и Клеопатра се стараше да му осигура место у царској војсци;[iii] и помоћу неких посредника она издејствова код цара почасну дужност у војсци за свога сина: он би примљен у војну службу и доби војнички појас, знак војног старешинства, у време када се отпоче зидање цркве у име светог Уара. А Клеопатра тада рече: „Мој син неће ступити на службу у царску војску док се не доврши зидање дома Божјег, јер хоћу да он заједно са мном понесе одар светог мученика, па после тога нека изврши царево наређење”.
Када се заврши зидање храма, Клеопатра позва епископе, свештенике и монахе, и извадивши из гроба чесне мошти светог мученика, положи их на скупоцени одар, а преко моштију стави појас и војничко одело, које је имао обући њен син, да би се осветило од светих моштију. И она усрдно мољаше светог мученика, да буде помоћник њеноме сину, кога благословише сви присутни епископи и свештеници. А слеже се ту и огромно мноштво хришћана. И узевши одар са моштима, понесоше их у цркву; ношаше мошти и Клеопатра са сином. И пошто црква би освећена, положише свете мошти под свети престо, на коме се стаде вршити Божанствена литургија. А Клеопатра, припавши к моштима светога Уара, мољаше се говорећи: „Молим ти се, страдалче Христов, измоли ми од Бога оно што ће бити угодно Њему и корисно мени и сину мом јединцу: јер се не усуђујем искати више него што сам Господ хоће; Он зна шта нам је потребно, и нека се извршује на нама Његова блага и савршена воља”.
По окончању свете службе Клеопатра приреди богато угошћење присутнима, и сама са сином служаше своје госте за трпезом. А син њен, служећи госте, изненада се разболе, па оде и леже на постељу своју. Када се гости разиђоше, Клеопатра стаде звати свога сина да заједно с њом једе за трпезом од онога што је преостало, али Јован не могаше проговорити ни речи, сав горећи од ватре у грозници. Видевши да јој се син разболео, мајка рече: „Тако ми Господа, нећу ништа у уста метнути, док не видим шта ће бити сину моме”. И устаде око сина свога, трудећи се на све могуће начине да му скине ватру; и срце јој се кидаше од бола за јединцем сином. Међутим, младић у поноћ умре, оставивши своју матер у неутешном болу. Она горко плачући одјури у храм светога Уара, и павши пред гроб његов вапијаше: „О, угодниче Божји! тако ли ми узвраћаш за толики труд мој око тебе? Такву ли помоћ указујеш мени, која сам мужа свог занемарила због тебе, и сву наду своју полагала на тебе? Уморио си сина мог јединца, погубио си наду моју, одузео си ми светлост очију мојих. Ко ће ме у старости гледати? Ко ће ми на самрти очи затворити? Ко ће тело моје сахранити? Боље да сам сама умрла него да милог сина мог гледам мртва, као цвет који је пре времена увенуо. Стога, или ми врати сина мог, као некада Јелисеј Сунамићанки (4 Цар 4, 36), или и мене одмах узми, јер не могу да живим од горке жалости моје”.
Док она тако плакаше и кукаше крај гроба свеца, њу силно преморену и веома уцвељену ухвати лак и кратак сан. И у сну њој се јави свети Уар, држећи за руку њеног сина: они обојица сијаху јаче од сунца и хаљине им беху беље од снега; опасани беху златним појасима, а на главама имађаху венце, неисказане лепоте. Угледавши их, блажена Клеопатра се баци к ногама њиховим, али је свети Уар подиже говорећи: „О жено, зашто се жалиш на мене? Еда ли сам заборавио услуге које си ми учинила у Египту и за време пута? Или сматраш да нисам осећао када си узела тело моје усред лешева животињских и положила у спаваоницу своју? Еда ли не пазим свагда на твоје молитве? И не молим ли се за тебе Богу? И пре свега ја умолих Бога за сроднике твоје, крај којих си ме положила у гробу, да им греси буду отпуштени. Затим узех сина твог у војску Небескога Цара. Ниси ли ме ти сама овде молила, да измолим теби од Бога што ће бити угодно Њему и корисно теби и сину твоме? И ја молих благога Бога, и Он по неисказаној благости Својој благоизволе примити сина твог у небеску војску Своју; и ето син твој, као што видиш, сада је један од оних што предстоје престолу Божију. Ако хоћеш, узми га натраг и пошљи на службу цару земноме и временоме, пошто нећеш да син твој служи Цару Небесноме и Вечноме”.
Међутим, младић загрли светог Уара и рече: „Hе, господине мој! Немој послушати мајку моју! Не дај ме у свет, пун неправде и сваког безакоња, од кога се избавих твојим заузимањем; не лишавај ме, оче, заједнице са тобом и са светима”. Затим, обраћајући се мајци својој, рече: „Што тако плачеш, мајко? Ја сам увршћен у војску Цара Христа, и дано ми је да са анђелима на небу предстојим Њему, а ти сада иштеш да ме из царства ринеш у убожјаштво”.
Блажена Клеопатра, видећи да је син њен обучен у анђелски чин, рече: „Узмите и мене са собом, да и ја будем са вама”. Но, свети Уар јој рече: „И овде, на земљи остајући, ти си са нама. Иди дакле сада с миром; а после извесног времена, када Господ нареди, доћи ћемо да те узмемо”.
Рекавши то, они постадоше невидљиви. А она, дошавши себи, нађе срце своје препуно неисказане радости и весеља и исприча о своме виђењу свештеницима. И заједно са њима чесно сахрани сина свога крај гроба светога Уара, не плачући више него веселећи се о Господу. После тога она раздаде своје имање невољнима; а сама, одрекавши се света, живљаше при Цркви Светога Уара, служећи Господу дан и ноћ у посту и молитвама. Сваке пак недеље њој се у време молитве јављаше свети Уар са њеним сином у великој слави. Пошто у таким подвизима проведе седам година, блажена Клеопатра се престави, угодивши Богу. Упокојила се после 327. године Тело њено би положено у Цркви Светога Уара близу сина њена Јована, а света душа њена заједно са светим Уаром и Јованом у весељу предстоји на небесима Богу, коме слава кроза све векове.[iv]
[i] Тачније (са грчког): из Тианске кохорте (кохорта – део пука). Тиана = град у Египту. Кохорте римске носиле су имена градова од чијих су житеља оне састављене.
[ii] Исто, 401–404.
[iii] У том узрасту младићи су обично примани у војну службу
[iv] Ово житије је већим делом преузето од Ј. Поповић, Житија светих за октобар, Манастир Ћелије, Београд, 1998.
