Свети ратници 31/18. октобра

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ МИТРОПОЛИТ ЦЕТИЊСКИ ЧУДОТВОРАЦ

Петар Петровић рођен је 1748. (или 1747) године у селу Његушима. Његови родитељи, отац Марко Дамјанов Петровић и мајка Марија, рођена Мартиновић, били су веома побожни. Тадашњи митрополит скендеријски и црногорски Сава  изабрао га је између четири сина свог синовца Марка, за свога наследника. Замонашио се у дванаестој години и добио име Петар. Имао је само седамнаест година када је рукоположен за јерођакона. Кратко је био на школовању у Русији. Када се вратио у Цетињски манастир, митрополит Сава га је рукоположио за јеромонаха, а убрзо потом произвео у архимандрита.

Рано је сагледао унутрашње племенске закрвљености, крвне освете, сиромаштво, отимачине и разна убиства у свом народу. У то време у Црној Гори појавио се самозвани, лажни цар Шћепан Мали, који се представљао као Божји посланик, умиритељ и руски цар Петар III. По други пут Петар путује у Русију 1777. године. Уместо очекиване помоћи и заштите од једноверне браће, руска царица Екатарина II није изволела ни да га прими у аудијенцију.

За архијереја црногорског, скендеријског и приморског рукоположио га је карловачки митрополит Мојсије Путник, 1784. године.

 Кажу да је био високог раста, финих црта лица, плавих очију, сјајне косе и дугачке браде, „а начином опхођења са људима личио је на правог племића”.

После рукоположења, „због народнијех потреба”, поново путује преко Беча у Русију. И тада, не само да га краљица Екатарина II није примила већ је из Петрограда и насилно протеран преко границе. Поред свега тога, међу својом паством неговао је љубав према руској браћи, сматрајући руску царску круну својим и народним заштитником. У свом тестаменту проклео је сваког ко би „нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на једнородну и јединовјерну нашу Русију”, а који би то покушао „да Бог јаки да те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило”.

Док је владика био на путу молећи помоћ за свој народ, скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија опустошио је читаву земљу. Напао је Црну Гору са 18.000 војника, већином латинских хришћана и Арбанаса. Убијао је, заробљавао и светињу Цетињског манастира запалио, а на вратима манастира обесио монаха који се ту затекао, желећи да тиме застраши црногорски народ. Након те похаре наступила је глад од које је умрло више од 700 људи, жена и деце.

Вративши се и видевши толику невољу свога народа, свети је горке сузе проливао и уздисао као пророк Јеремија на развалинама Јерусалима. Међутим, већа од свих невоља са којом је морао да се суочи била је крвна освета. Због безазлених разлога: ситне увреде, оштре речи, штете коју направи стока, долазило је до међусобног убијања и крвопролића, а затим се настављала претња осветом и освета унедоглед. Петар је почео да позива на узајамно праштање, слогу и послушност.

Неретко се догађало да стане међу закрвљена братства и племена, са крстом у руци и раширених руку, да би спречио проливање крви, које је сваког часа могло да почне или је већ било у току. Заклињао би тада завађану браћу страшним именом Бога сведржитеља и светог Јована, сузама и преклињањима, а кад то не би помогло, онда и проклетствима.

Свима је говорио да живе у миру и слози међу собом, колико до њих стоји. Трудио се да искорени крађу и пљачку у народу. Борио се против сујеверја и прекинуо рђав обичај да се крсно име слави по недељу дана, тако да би после тога остајао празан дом домаћина и гладна деца. Он није имао других средстава осим имена Божјег и своје речи, молитве, савета, клетве и заклетве.

Јустин Поповић пише: „Овај дивни миротворац Цетињски, желео је да са свима људима живи у миру, па и је и све Црногорце и Брђане, тј. сав од Бога поверени му народ, молио и Богом Сведржитељем заклињао да се чувају рата и свађе и да са свима у миру стоје. Само онда кад је требало душу своју полагати за ближње своје у одбрани огњишта, вере православне и народа од насиља агарјанског и њему сличног, тад је и сам ишао пред народом својим као некада Мојсије боговидац и Исус Навин, поражавајући непријатеље своје десницом Вишњега”.

Када је Махмуд-паша Бушатлија поново кренуо да покори и понизи народ Црне Горе и Брада, митрополит Петар, мрзитељ сваког крвопролића, молио је и преклињао зловерног пашу и писао му да их остави на миру, „А ако ли нећеш, хвала да је Богу, а ми ћемо се од твоје силе и напасти с помоћу Божјом бранити докле један тече”. Ујединивши народ пред саму борбу, владика Петар издао је проглас: „Да сваки вјерни син отечества на одбрану праве вјере и предраге наше слободе и на освету сину Мухамедову за учињено вјероломство с напрегнутим оружјем у рукама, буде хитно спреман”.

Устајући против неупоредиво бројнијег непријатеља, владика Петар је 1796. године сакупио своје јунаке у селу Слатине, у Бјелопавлићима. Ту је одслужио литургију, причестио војску и одржао следећу беседу: „Ја молих непријатеља да одустане од проливања крви невине и не хтеде. Велика је његова војска, ал је јадна и чемерна, јер није победа у мноштву него у Господу. Ви браните вјеру своју, своја огњишта, свој образ пред свијетом; ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до своје вољности (слободе), али знате да је награда слободног јунака: одбрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмљени роб, чије витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема”. И Бог је дао победу Црногорцима над надмоћнијим непријатељем, на месту званом Мартинићи, 11. јула 1796, а сам Бушатлија је рањен.

Септембра исте године Махмуд-паша је поново напао Црну Гору, а владика Петар, соколећи своје борце, уздањем пре свега у Бога, са још већом храброшћу се супротставио на Крусима, где је турска војска до ногу потучена, а Махмуд-паша Бушатлија убијен и посечен. „Ангел Господњи устаће око оних који се боје Њега (Господа), и избавиће их” (Пс 33, 8). Николај Велимировић пише: „Ангел ће Господњи војевати за оне који се Бога боје. То се показало јасно много пута, што је записано и безброја пута што није записано. Архангел Михаил ополчи (супротстави) се за Исуса Навина. Ангел војева за цара Језекију праведнога и за једну ноћ уништи сву војску Халдејску… Праведни се неће борити против тиранина свога, него ће се Ангел Божји борити место њега. А када се Ангел Божји ополчи, каква војска сме му на супрот стати? Каква ли ће царевина са њим војевати?”

Свети Петар се јуначки борио и против Наполеонове војске у Далмацији, некад заједно са Русима, а некад сам, са својим Црногорцима, и побеђивао је силног Наполеона. Радовао се Првом српском устанку под вођством Карађорђа и био у сталној вези са њим.

Живео је у једној малој келији као прост монах. Народ га је још за живота сматрао светим и називао га „Владика свети”. Према себи је био суров, а према другима праведан и снисходљив. Упокојио се на дан светог јеванђелиста Луке, 18. октобра 1830. године. Његове нетрулежне мошти почивају у Цетињском манастиру.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића