Свети ратници 26/13. октобра

ПРЕПОДОБНИ НИКИТА ИСПОВЕДНИК

Родио се око 763. године у Пафлагонији – дивљој планинској покрајини у северном делу Мале Азије. Његови побожни и богољубиви родитељи били су даљни сродници царице Теодоре, жене цара Теофила, иконоборца. Са седамнаест година отишао је у Цариград, где је примљен у царски двор на службу, код супруге преминулог цара Лава IV – Ирине и њеног малолетног сина Константина. Никита је убрзо постао управник двора и добио звање патриција, па је постављен за војног старешину – војводу на Сицилији.

Живећи богоугодним животом и на тако високом положају, осетио је сву таштину и ништавност световних звања и блага. Стално је имао жељу да се замонаши, али су га од тога одвраћали цар Никифор и царев син Ставрикије, јер су високо ценили Никитине заслуге за државу.

Коначно се замонашио у време цара Михајла Рангава (811–813). Одлучно се супротстављајући иконоборцима, Никита је на царево наређење да призна патријарха Антонија (821–832), иконоборца, и да се не клања иконама, јер ће бити прогнан, изјавио: „Нећу никада престати да се клањам икони Христа Бога мог, а Антонија, док је у мени читав и здрав ум, нећу назвати патријархом, него прељубочинцем и злочинцем. А ти, терај ме у прогонство, закољи ме и какво год хоћеш зло, учини ми!”

Због поштовања икона много је прогањан. Истеран из манастира, најпре је отишао у оближње место, затим у Пантихион. Пошто је изашла заповест цара да нико не сме примати хришћане који се склањају и беже због поштовања светих икона, свети Никита склони се на једно острво, а одатле, испред Агарјана, повукао се у место звано Силопа. После кратког времена иконоборци су му послали поруку: или да се придружи њима, или да оде.

У Катисију преподобни је нашао једно згодно место, купио га и подигао на њему цркву посвећену светим архангелима. Заједно са братијом која је била са њим, провео је ту доста времена, живећи добро и богоугодно. Напослетку је отишао у један приморски манастир, где је многа чудеса сатворио и провидео смрт своју и одлазак ка Богу. Поучивши монахе и пожелевши им све што је на спасење, отишао је Господу.

Никита је чинио многа чудеса и за живота, и после смрти.

Упокојио се 838. године, у 85. години.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића