Свети ратници 17/4. октобра

Наша света Црква данас прославља светог Стефанa Штиљановићa, деспота српског и светог Владимира Јарославича,  кнеза новгородског.

СВЕТИ СТЕФАН ШТИЉАНОВИЋ, ДЕСПОТ СРПСКИ

Свети кнез Стефан Штиљановић био је пореклом из српског племена Паштровића, са црногорског приморја. Рођен је у благочестивој православној породици и одмалена се старао да срце стално усмерава ка Богу и да живи богоугодним животом.

Након пада Смедерева 1459. године, Срби у Србији су потпали под турско ропство, а Срби преко Саве и Дунава под власт Аустијског царства. На основу дозволе мађарских краљева, Срби у Срему, Бачкој и Славонији имали су своје старешине – деспоте. После смрти Јована Бранковића (1502), последњег српског сремског деспота из лозе Бранковића, његова жена Јелена позвала је кнеза Стефана Штиљановића, свога рођака, да у Срему и Славонији преузме деспотско достојанство.

Деспот Стефан Штиљановић управљао је у веома тешко време. Био је вичан војној вештини и веома храбар, што је дошло до изражаја у борби против Турака, који су све више нападали на северне хришћанске крајеве. Срби су стално страдали од упада и насиља Турака, али и због унутрашњих спорова мађарских и аустријских великаша око мађарског престола. Као награду за ратне заслуге деспот Стефан је од цара Фердинанда I Хабзбуршког добио на управљање села Михољац и Глоговницу, а мало касније и Новиград и Ораховицу.

Упркос Стефановом храбром супротстављању, Турци су 1536. године, заузели Славонију, између Саве и Дунава. Стефановој јуначкој одбрани Валпова 1543. године, која је трајала два месеца, дивио се и сам султан. Деспот се повукао преко Драве, у место звано Шиклош, и ту се мирно упокојио после 1543. године.

Још за живота поштован је као светац, а када су Турци освојили Шиклош, једне ноћи видели су светли стуб изнад гроба у коме је био сахрањен свети Стефан. Мислећи да је злато, откопали су гроб и нашли нетрулежно тело светога. Старешина јаничара, Амурат-бег, потурчени Србин, испитао је све у вези са деспотом Стефаном и, на своје велико изненађење, пронашао да је у сродству са деспотом. То је било пресудно, јер јаничар није дозволио да се мошти светога униште или оскрнаве, него их је предао монасима, који су их пренели у Манастир Пресвете Богородице, звани Шишатовац.

Чувши за то Стефанова жена Јелена вратила се из Немачке, где се раније повукла. Дошла је у Шишатовац и ту се замонашила, добивши име Јелисавета. У току Другог светског рата, 1942. године, мошти светог Стефана Штиљановића пренете су из Манастира Шишатовац у Београд, у Саборну цркву, где се и сада налазе.

 

СВЕТИ ВЛАДИМИР ЈАРОСЛАВИЧ,  КНЕЗ НОВГОРОДСКИ

Благоверни кнез новгородски Владимир био је најстарији син Јарослава Владимировича Мудрога и мајке Ирине (у монаштву Ане, коју Црква празнује 10. фебруара), а унук светог равноапостолног кнеза Владимира. Рођен је 1020. године, а 1034. године кнез Јарослав предао му је кнежевство у Великом Новгороду. Одатле је Владимир Јарославич 1042. године отишао у рат против једног финског племена, у коме је однео победу.

Године 1043, по наређењу оца, Владимир Јарославич је учествовао у руском неуспелом походу против Грка, предузетом као казна због тога што су у Цариграду руски трговци понижавани и вређани, а један од њих је и убијен. На путу за Цариград, пред Владимира су изашли изасланици цара Константина Мономаха, који су пренели цареву поруку да ће, уколико Владимир одустане од напада на Цариград, убице руског трговца бити праведно кажњене.

Кнез Владимир није пристао на прве понуђене услове и грчки цар је по други пут понудио мир, који је кнез прихватио под условом да Грци плате по три фунте злата за сваког човека у његовој војсци. Тада су Грци отпочели борбу, запаливши неколико руских лађа. Наруку им је ишла и велика бура, због које су многе руске лађе и војници били потопљени. Једва се спасао и кнез Владислав.

На обали се сабрало око 6.000 руских војника, који нису имали пловила да се врате у отаџбину, па су одлучили да крену копном, а кнез се са осталима враћао морем. Грчки цар је за њим послао флоту, коју је Владимир опколио и поразио. Вођа грчке војске је убијен, а Владимир се са великим пленом вратио у Кијев. Повратак оних који су се враћали копном није био тако успешан. Недалеко од града Варне, Грци су опколили руску војску, поразили је и многе војнике заробили. У Цариграду су већину ослепели. Заробљенике су Грци ослободили тек после три године, након закључења мира.

Владимир је био одважан и храбар ратник, али уједно и равноапостолни поборник православне вере. У Новгороду је подигао Софијску саборну цркву, за коју су древни житељи Новгорода говорили: „Где је Света Софија, тамо је Новгород, умрећу, пролићу крв за Свету Софију”.

Представио се 1052. године, у 32. години живота, а свете мошти његове и његове мајке, свете Ане, почивају у Софијској саборној цркви у Новгороду. После њега остао је његов једини син Ростислав. У исту гробницу са светим Владимиром, 1178. године, положено је и тело кнеза Мстислава Ростиславича Храброга.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића