Свети ратници 28/15. септембра
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК НИКИТА И ОСТАЛИ СВЕТИ МУЧЕНИЦИ ПОСТРАДАЛИ С ЊИМ
Неко војује за цара земаљског, неко за свој живот и сујетну славу, неко за привремена богатства, а свети Никита, чије само име на грчком значи победитељ, војевао је за јединог Господа свог Исуса Христа. Свети Никита је рођен, крштен и васпитан у Готској земљи, која се простирала од доњег тока Висле до Црног мора, односно у пределу данашње Румуније и Бесарабије. Крстио га је и учио епископ Теофил Готски, који је учествовао на Првом васељенском сабору.
У време цара Константина Великог међу Готима се ширила вера хришћанска. Међутим, избио је рат између Гота, чији је кнез Атанарих почео је сурово истребљивање хришћана, и војске Фритигерна. Атанарих победи и протера Фритигерна и његове ратнике. Он се потом обрати грчком цару Валенту за помоћ, па са прикупљеном својом и грчком војском крене преко Дунава против Атанариха. Фритигерн нареди да се начини знамење светога крста и носи пред његовим пуковима. Тако он нападе на Атанариха. И би велика битка. Хришћани силом крста надвладаше Атанариха и победише сву његову војску: једне мачем посекоше, друге живе заробише, а Атанарих са малом дружином једва побеже. Од тога времена поче се православна вера хришћанска све више ширити међу Готима, јер многи, видевши у рату неодољиву силу крста, повероваше у распетога на крсту Господа.
Имајући у виду управо житије светог мученика Никите, односно пример готског вође Фритигерна у сукобу против кнеза Атанариха, свештеник В. Гурјев саветује да војници који полазе у бој, пре свега, треба да погледају да ли свако на грудима носи крст Христов. Ко га има, нека каже: „Слава Богу!”, а ко га нема, нека га одмах стави на себе: „Када у бој кренете, нека се сваки од вас са трепетом крсним знамењем осени и нека са чврстом вером призове у помоћ непобедиву силу крста Христовог. Због чега вам то толико топло препоручујем? Зато што знам да је крет Христов велико и силно оружје сваком војнику у борби са непријатељем… Тако, дакле, у боју је крст уистину велико оружје Христово и, као што се говори у Канону часном крсту ’непобедива свесилна победа’. Зато, крећући у бој, понављам, призивајте у помоћ непобедиву силу крста Христовог и овако се молите: ’Крсте часни, ти ми буди снага, крепост и моћ, избавитељ и одгонитељ оних који устају на мене, штит и заштитник мој, победа и утврђење моје!’ Читајте и молитву крсту: ’Спаси, Господе, народ Твој и благослови наслеђе Своје’. А затим се свецело предајте вољи Божијој и, пошавши на непријатеља, реците: ’Твој сам, Господе, и Твој ћу и бити. Останем ли жив, славићу Те; погинем ли, опет нека Ти је слава, јер ако ми узмеш живот на бојном пољу, тиме ћеш ми славну смрт подарити. Нека буде на мени света и све савршена воља Твоја’. Када са таквим осећањима у бој ступите, моћи ћете се надати без сумње да вас уздање ваше неће посрамити”.
Ширењу хришћанске вере међу Готима много је допринео епископ Урфил, човек благоразуман и побожан, који је за Готе измислио слова и превео многе књиге са грчког језика на свој. Ревношћу, побожношћу и богонадахнутим речима многе је Христу привео и свети Никита, једно од највисокороднијих и најчуванијих лица у тој земљи.
Свети отац Јустин пише: „После неког времена нечестиви Атанарих се поново врати у своју постојбину, у свој крај. Докопавши се власти и силе, он, наговаран демоном, подиже у својој области љуто гоњење на хришћане, светећи се за своју срамоту, пошто он беше од хришћана побеђен и посрамљен у рату. Тада свети Никита, запаљен ревношћу по Богу, ступи у борбу против оба непријатеља, против невидљивог и видљивог: против невидљивог непријатеља он војеваше приводећи неверне истинитој вери и соколећи верне на мученички подвиг; а против видљивог непријатеља он војеваше изобличавајући мучитеља Атанариха и укоравајући га за његову безбожност и бешчовечност, пошто велико мноштво верујућих он предаваше на разне муке. И тако свети Никита победи обојицу: и ђавола сатре и свирепост мучитељеву надвлада. Јер све врсте мука, којима су се старали да храброг страдалца одврате од Христа, показаше се немоћним. Мучитељ беше у недоумици, како то да он свом силом својом није у стању превести на своју безбожност једног слугу Христовог, као стуб тврдог и непоколебљивог у својој вери.
И шта онда безаконик намисли? Он намисли да огњем умори онога кога није могао убити многим ранама, мучењем тела и размрскавањем удова. Међутим, шта постиже безбожник? Он више себе сама сажеже јарошћу својом, него мученика огњем. Јер свети Никита, иако се налажаше у великом огњу, ипак тело његово не сагоре од огња, а душа му се препороди за бољи нови и бесмртни живот. Међутим мучитељ и без огња сагоре, од свога безбожја. Он душом омртве и тело своје припреми за пакао. Тако свети Никита под знамењем Крста војева за Христа, и показа се победитељ не само по имену него и стварно.
Његово свето тело, неповређено од огња, остаде несахрањено и бачено лежаше у бешчешћу. У то време живљаше тамо један благочестиви хришћанин по имену Марјан. Он беше родом из Киликије, из града Мопсуеста. Дошавши у Готску земљу неким послом он се дуго задржа у њој. За време свог боравка ту он се упозна са светим Никитом и задоби његово пријатељство и љубав. Но он нарочито заволе светог Никиту када виде како он јуначки стоји за веру Христову, готов да крв своју пролије за њу. Када свето тело мучениково лежаше бачено, Марјан размишљаше на који би начин узео тело љубљеног пријатеља свог и мученика Христовог и однео га у своју постојбину. Али он се бојаше учинити то из страха од кнеза, који је наредио да нико не сме погрепсти тело мучениково. Најзад Марјан одлучи да чесно тело узме тајно ноћу.
Када наступи ноћ Марјан беше готов да пође и оствари своју намеру, али ноћ беше веома мрачна и кишовита, што силно ожалости Марјана, јер није видео куда да иде и како да нађе место где је лежало тело светог мученика. Док Марјан беше силном тугом опхрван због тога, Бог сваке утехе, који је некада мудрацима са Истока преко звезде показао пут у Витлејем, утеши и Марјана у његовој тузи и показа му згодан пут за проналажење тела свеца: Он му посла неку небеску силу у облику звезде која, засијавши пред Марјаном, поведе га куда је требало. Та дакле звезда иђаше пред Марјаном и разгоњаше ноћни мрак, а он с радошћу иђаше за њом. Стигавши до места где се налазило тело светог мученика, звезда се заустави над њим. Тада Марјан обави свето тело чистом плаштаницом, и понесе га кући у којој је становао. А звезда, провевши Марјана натраг до самих врата те куће, постаде невидљива.
Тако Марјан доби тражено благо, и сакри га у свом дому, врло брижљиво. Ускоро после тога он се врати у своју отаџбину, носећи са собом тело светог мученика. Дошавши у град Мопсуест, Марјан га чесно погребе у своме дому. А Бог благослови дом Марјанов због Свога мученика, светог Никите, као што је некада благословио дом Пентефријев због Јосифа (1 Мој 39, 5) и дом Аведаров због Ковчега Завета (2 цар 6, 11). И изобиловаше дом Марјанов великим богатством, и материјалним и духовним: јер од гроба свеца даваху се дарови свима невољнима, и точаху се исцељења болеснима. Сав град и житељи из околине стицаху се на гроб светог, тако да дом Марјанов није могао смештати верне који су се сабирали тамо. Због тога ови решише да саграде цркву у име светог Никите и да у њој положе његове мошти. И прихвативши се овога посла са великом ревношћу они брзо подигоше цркву и украсише је како треба. Онда отворише гроб светог мученика, извадише ковчег са чесним моштима, унеше га у новоподигнуту цркву и ту положише у земљу. Само Марјану се даде те од светих моштију мученикових узе један прст на благослов дому његовом, и он га с побожношћу чуваше. Више нико не могаше узети ни једне частице од моштију светог Никите.
Једном блажени Авксентије, епископ града Мопсуеста, подигавши цркву светим мученицима: Тараху, Прову и Андронику, упути писмо у град Аназарв, где почиваху мошти ових светих мученика, молећи грађане Аназарва да му даду неки део од моштију светих мученика за новоподигнути храм. Тада грађани Аназарва молише епископа Авксентија да им у замену да делић моштију светог мученика Никите на благослов њиховом граду. Желећи да им испуни молбу, епископ нареди да отворе гроб светог мученика Никите. И гле, без икаквог видљивог разлога мермерни камен, који беше на гробу, одједном се распаде на две половине. Један од присутних смело се руком својом дотаче светих моштију, но рука му се одмах осуши, и њега спопаде ужас. Тада и страховит гром пуче с неба са севањем муња, те се сви уплашише. По томе епископ виде да Богу није по вољи ситњење моштију свеца, и покаја се због своје смеле намере. А човека који се дрско дотаче свеца, епископ узе за сасушену руку, метну је на свете мошти, и мољаше се говорећи: ’О, свети мучениче Никито, теби је лакше исцељивати него повређивати, јер си добар и подражаваш Сведоброг Господа, и мада си брзо казнио овог човека, зар га нећеш још брже помиловати?’
Чим епископ изговори ове речи, тог тренутка исцели се сасушена рука тог човека; и сви се дивљаху благодати светог мученика Никите, и хваљаху Бога. А епископ, не усуђујући се више дотаћи се светих моштију угодника Божјег, очита над њима дуге молитве, па чесно покри гроб, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме приличи свака слава, част и поклоњење вавек”.
Свети Никита је пострадао 372. године.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
