Свети ратници 20/7. септембра

ПРЕПОДОБНИ АЛЕКСАНДАР ПЕРЕСВЕТ И АНДРЕЈ ОСЉАБА

Велики кнез Димитриј Јоанович (Донски), уочи Куликовске битке, пред свој поход на Мамаја, посетио је монашко братство преподобног Сергеја Радоњешког. Од тог дивног угодника Божјег велики кнез је добио благослов за борбу са непријатељем, али је осим тога молио преподобног да дозволи да са њим пођу и два монаха.

Преподобни Сергеј се није много двоумио, већ је одмах услишио молбу великога кнеза, на вери засновану. Рекао је Пересвету и Осљаби да се припреме за полазак у рат. Александар Пересвет је раније био бољар брјански, а Андреј Осљаба  – бојар љубецки. Њихова ратничка храброст, мудрост и искуство били су још увек свежи. До примања монашког чина обојица су се прославила као одважни, храбри и веома искусни ратници. Управо такве монахе јунаке велики кнез је и тражио од преподобног Сергеја, надајући се да ће они, који су се читави посветили Богу, својом храброшћу бити пример за његову војску, а самим тим служити Богу.

Са радошћу су храбри монаси примили наредбу свог омиљеног игумана. Уместо оклопа и шлемова, игуман им је заповедио да ставе на себе схиму, украшену извезеним крстовима Христовим: „Ето вам, децо оружје неуништиво – говорио им је старац, нека вам оно буде заштита уместо штитова и шлемова”. Препоручујући схимонахе великом кнезу, старац је рекао; „Ево теби, вољени кнеже, мојих маченосаца и послушника”, а монахе је благословио: „Мир вам, љубљена браћо у Христу! Борите се, као добри војници Христови! Дошло је време вашег откупа”.

Дошао је тешки тренутак битке, која је решавала судбину Русије. У подне 8. септембра 1380. године, две војске су се суочиле, лицем у лице. Испред татарске војске изјахао је један витез, крупан као див, и до зуба наоружан. Он је као древни Голијат позивао на двобој неког од руских витезова. Страшно је било и гледати на тога дива и сви су мислили: „Ех, када би се нашао неко од нас који би га поразио”. Иако је било много витезова међу Русима, нико се није усуђивао да добровољно крене у тај подвиг.

Прошло је неколико минута мучног ишчекивања, када је из пука Владимира Всеволодовича иступио један од Сергејевих монаха, схимонах Алксандар Пересвет. Горећи ревношћу у вери Христовој и љубављу за Отаџбину, он није могао да поднесе ругање дрскога Татарина читавој православној војсци, иступио је обраћајући се великом кнезу Димитрију Јовановичу и другим кнезовима: „Не смућујте се нимало; велики је Бог наш и велика је сила Његова. Није да горди Татарин не може међу вама да нађе себи равна витеза, но ја желим да се са њим борим, идем ја против њега, уздајући се у Господа над војскама! Спреман сам да примим венац Царства Небеског”.

Уместо штита и шлема, Александар је био обучен у схиму анђелског лика, како је благословио преподобни Сергеј. На његовој одежди, на челу, на грудима и на леђима било је извезено знамење христољубиве војске – крст Господњи. Неустрашиви монах ратник, покропивши себе светом водицом, опростивши се са својим сабратом Андрејом Осљабом, с великим кнезом, са свим војницима и војеначалницима православним, излазећи на двобој громко узвикну: „Очеви и браћо, опростите мени грешном. – Бог ће ти опростити, благословити и молитвама оца Сергеја помоћи”, углас су му одговорили.

Сви су били до дна душе тронути саможртвовањем монаха; сви су молили Бога да му помогне, као некад Давиду против Голијата. А он, само у схимонашкој одори, без штита и шлема, наоружан тешким копљем, на свом брзом коњу, као муња је појурио против Татарина. Разлегла се велика повика и са једне и са друге стране. Сударивши се, оба витеза ударише један другог тешким копљима снажно – и оба падоше мртва на земљу.

После победе на Куликовом пољу велики кнез је наредио да се тело Александра, хероја мученика, пренесе у Москву, а преподобни Теодор, ученик и рођак преподобног Сергеја, пожелео је да га сахрани у својој Димоновској монашкој обитељи.

Андреј Осљаба остао је неповређен после битке са Татарима. Велики кнез Василиј Димитријевич послао га је у Цариград, 1389. године. Сахрањен је са својим вршњаком Александром Пересветом, у Рождеству на старом Симонове.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића