Свети ратници 19/6. септембра

Наша света Црква данас прославља свете мученике Евдоксија, Зинона и Макарије и 1.104 војника са њима, светог мученика Ромила, свете мученике Киријака, Фавста и Авива (Андроника) и остале.

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ ЕВДОКСИЈЕ, ЗИНОН И МАКАРИЈЕ И 1.104 ВОЈНИКА СА ЊИМА

Због наредбе цара Диоклецијана (284–305) којом је у целој царевини забрањено исповедање Христа и захтевано одавање части идолима, многи хришћани, па и великаши – угледни људи, крили су се по скривеним местима. Један од таквих био је и војвода Евдоксије, који је као хришћанин напустио свој положај и крио се заједно са женом и децом.

Када су га након упорног тражења, војници пронашли, војвода Евдоксије их је љубазно примио. Одевен у просте хаљине, срете војнике на путу и они га упиташе, да ли зна где се налази војвода Евдоксије. Видећи да њега траже ради мучења, он им рече: „Ако свратите код мене, и прихватите се хлеба у моме дому, и одморите се од пута, онда ћу вам показати Евдоксија, јер знам где се скрива са домашњима својим”. Војници пристадоше и свратише код њега. Евдоксије их добро угости, па затим објави да је он тај кога они траже. Задивљени таквим поступком његовим, војници рекоше: „Ради твога доброчинства ми те нећемо узети са собом, а ономе што нас је послао казаћемо да смо те дуго тражили, али те нисмо нашли. Ти се пак сакриј, да ко други не би сазнао за тебе и одао те”. И војници хтедоше да крену, али их свети задржа говорећи: „Причекајте ме, браћо, поћи ћу и ја с вама. Не доликује ми више да се кријем, пошто ме сам Бог зове на мученички подвиг, да будем сведок светог имена Његовог. Јер да је Бог хтео да ја останем прикривен, ви ме не бисте срели на путу, нити бисте били послани да ме тражите, нити би ми се десило да вас сусретнем. Све пак то јесте знамење Божјег благовољења, да бих ја страдао за Њега до проливања крви за Њега”.

Потом Евдоксије дозва своју супругу Василису, децу своју, домашње и пријатеље, па им рече: „Прошло је време када сам се скривао, а сада је време да себе добровољно предам у руке мучитеља, због Христа Исуса, који нас ради предаде себе на добровољно страдање. Ево ја одлазим, и нека Господ учини са мном по Својој вољи и помогне ми, а вас остављам Богу”.

Затим Евдоксије даде разна упутства о дому, о деци својој и робовима, научивши их како ће после њега живети врлински, у страху и љубави Божјој. Најзад завешта супрузи својој да не плаче и не тугује када чује за његову смрт, него да тај дан проведе у радости и весељу, благодарећи Богу што слугу Свога удостоји мученичког венца.

После тога Евдоксије се обуче у војводско одело, оружје и војнички појас, као што доликује његовом чину. Онда остави дом свој, жену и децу, робове и пријатеље, и сву имовину своју. Све то он остави ради љубави ка Господу. О, како дирљив беше то растанак када се жена мужа, деца оца, пријатељи љубљеног пријатеља лишаваху! Сви силно плакаху растајући се с њим, јер су знали да им се он више вратити неће. Само им једно беше олакшање у тузи: што Евдоксије жели да страда за Христа, да буде победоносни мученик, и да у мученичким венцем предстане Христу, Господу своме.

Опростивши се тако са свима својима, блажени Евдоксије крену на пут са војницима. Супруга његова Василиса иђаше за њим издалека, желећи да види његов подвиг. Са њом иђаху и два верна пријатеља његова, Зинон и Макарије, којима се такође припремаше венац мучеништва.

Када блажени Евдоксије ступи пред намесника, овај га благонаклоно поздрави рекавши: „Здраво, војводо Евдоксије!” „Здраво и ти, намесниче”, одговори мученик. „Позвали смо твоју честност”, настави намесник, „да би ти извршио царско наређење и принео боговима жртве, и то пре свега оцу свих богова, великоме Зевсу, и сунцеликом Аполону, и омиљеној богињи Артемиди”. Свети Евдоксије одговори: „Ја знам да треба приносити жртву Једноме, у Три Лица слављеном Богу, који је створио свет и даје живот и спасење. Њему ћу принети жртву хвале, а не онима које ти називаш боговима, пошто су они дрво и камен, и ничим се не разликују од било које мртве ствари”. Намесник на то рече Евдоксију: „Ја ти наређујем да боговима одаш дужну част; а ти, како видим, не само да презиреш богове, него и самог цара ни за шта не сматраш. Чујем ја да ти некакву нову веру уводиш и многе њоме заводиш”.

Говорећи то, намесник погледа на мноштво војника који ту стајаху и са гневом рече: „Сваком који не извршује царево наређење биће одузета војничка одећа, јер је недостојан и нека зна да ће бити лишен војничке части”. Ово рече безакони намесник желећи посрамити светог Евдоксија, јер се надао да се неће наћи нико ко се не покорава царевом наређењу. Једино ће Евдоксије остати непокоран, али ће и он послушати царево наређење од стида да не буде лишен свог високог звања. Међутим, уместо тога, мучитељ сам би постиђен: јер док он још говораше то, свети Евдоксије скиде са себе појас који беше знак војводског чина и баци га намеснику у лице. Видевши то, многи војници, њих хиљаду сто четири, који беху потајни хришћани, распалише се ревношћу за Бога и урадише исто што и војвода Евдоксије: поскидаше са себе војничке знаке и неустрашиво их бацише на намесника, готови да и сама тела свуку са себе, полажући душе своје за сведочење Исуса Христа.

Неочекивано угледавши толико мноштво исповедника имена Христова, мучитељ се збуни, прекину са испитивањем и одмах посла цару Диоклецијану извештај о томе, молећи за упутство шта да ради? Цар му убрзо посла одговор, као и наређење: да старешине стави на жестоке муке, а да оне ниже остави на миру.

Добивши такву цареву наредбу, намесник седе на судиште и нареди да му приведу Евдоксија, као главног војеначалника, па му рече: „Саветујем ти, Евдоксије, да оставиш непотребно препирање и безумно противљење, па добровољно принеси боговима жртву. Не пристанеш ли на то, онда ћеш и против своје воље принети жртву, јер ћеш бити приморан жестоким мукама”. И онда намесник стаде набрајати: окове, страшне тамнице, ране, стругање тела, паљење огњем и остала свирепа мучења, о којима је страшно и слушати. А мученик одговори: „Ти се шалиш, намесниче, говорећи ми то. Све те муке ја сматрам за дечја страшила, јер гледам на будућу награду, којој се надам из дарежљиве деснице подвигоположника мог Христа. Бојим се не тога огња који ти спомену, него онога који се никада не гаси, и шкргута зуба и осталих љутих мука које су припремљене онима који не слушају Бога истинога и одбацују Га. Та твоја мучења, упоређена са овима, дечје су играчке; огањ пак којим ми претиш, сравњен са огњем пакленим, хладнији је од воде. Мач твој биће ми као кључ од врата ка жељеном крају, где ћу уместо овог видљивог, брзо залазећег сунца, угледати светлост незалазну и неугасиву, и уместо временских наследити вечна блага. Стога знај засигурно, да се боговима вашим поклонити нећу, јер је велико безумље почитовати као Бога дрво, камење, злато и сребро, обрађено руком уметника”. На то намесник рече мученику: „За овај безумни одговор твој крива је кротост моја, којом ти ја дозвољавам да тако дрско бешчастиш и ружиш богове, цара и мене. Бешчешћење мене ја ћу отрпети, али ми је немогуће трпети бешчешћење богова и цара”.

Рекавши то намесник нареди да Евдоксија растегну за руке и ноге на четири стране и без милости бију сировим каишима; затим да га обесе и тело му стружу оштрим железним оруђима. После тих мучења светог мученика бацише у тамницу. Но, након неколико дана опет га изведоше на саслушање. А кад мучитељ виде да је Евдоксије непоколебљив у вери као неразорив стуб и тврд град, он нареди да га железним штаповима бију по врату и да му ишчаше све удове из зглобова, што је теже од сваке смрти. После тога мучитељ осуди Евдоксија на посечење мачем.

Када светог мученика вођаху на губилиште, он се овако мољаше: „Боже, Ти си погледао на жртве Авеља и Аврама, Ти си примио трпљење многих мученика, погледај милосрдним оком Својим и на ову моју жртву и не одбаци крви моје, коју Ти ја, топле душе, приносим с љубављу срца мога”. Молећи се тако, свети Евдоксије угледа своју супругу која с плачем иђаше за њим и упита је, да ли је урађено све као што је заповедио, и наложи јој да по посечењу његовом узме тело његово и погребе на месту званом „Амимна”. Онда јој даде последњи савет: да не плаче због његовог одласка, него да почаствује тај дан обукавши се у светле хаљине и украсивши се другим накитима.

Затим угледавши пријатеља свог Зинона који плакаше за њим, свети Евдоксије му довикну: „Мили Зиноне, не плачи! Бог коме служимо неће нас раставити, него ћемо на једној једрилици препловити заједно у живот вечни”. Ове речи тако силно подејствоваше на Зинона, да он стаде громогласно клицати: „Хришћанин сам! Христа исповедам и хоћу да умрем за њега!”

И одмах Зинон би ухваћен од злочестивих слугу, и намесник извештен о томе. Намесник нареди да и Зинона заједно са Евдоксијем посеку мачем. И Зинон би најпре посечен мачем, а Евдоксије се мољаше за њега; и пошто посла испред себе к небу пријатеља свог, блажени Евдоксије приклони под мач главу своју и прими блажену кончину. Тада заједно са њима бише посечени и други свети мученици који неустрашиво исповедише Христа, а тела им бише остављена без погребења. А Василиса, супруга Евдоксијева, храбро узевши тело свога супруга, чесно га погребе на указаном месту.

За такав поступак Василиса би ухваћена и приведена к намеснику. Пред њим она јасно исповеди Бога и изружи идоле и идолопоштоватеље, желећи да што пре путем мучеништва отиде за својим мужем ка Господу. Међутим мучитељ јој рече: „Знам да би ти желела отићи за својим мужем, да би имала похвалу међу Галилејцима (хришћанима); али, иако заслужујеш смрт, ја те нећу уморити”. На то Василиса одговори мучитељу: „Господ мој Исус Христос види моју жељу и прима је уместо самог дела. Ако и не будем убијена од тебе, ипак нећу бити лишена блаженства са мојим мужем у Господа Бога”.

После ових речи намесник је отера од себе. А након седам дана јави јој се у сну свети Евдоксије и рече: „Кажи нашем пријатељу и кућенадзорнику Макарију да иде на судиште и следује нашем примеру, јер га ми чекамо”. Чим Василиса исприча своје сновиђење Макарију, он тог часа оде к намеснику и објави да је хришћанин и ученик Евдоксијев. Намесник, видећи га и слушајући тако неустрашиво исповедање вере, нареди да му мачем одрубе главу.

Тако и Макарије отиде за Евдоксијем и Зиноном к дивном подвигоположнику Христу, Господу нашем, коме и Василиса угоди, скончавши у добром исповедању вере, и претстаде у лику светих престолу славе Божије, славећи Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин.

Евдоксије је посечен мачем 311. године, а с њим пострадаше и 1.104 војника, које је Евдоксије обратио у хришћанство, као и његови пријатељи Зинон и Макарије.

СВЕТИ МУЧЕНИК РОМИЛ

Свети Ромил је био први великаш (начелник) у дому цара Трајана (98–117). Једном приликом, ратујући са огромном војском на истоку против Ивера, Савромата, Арабљана и других народа, цар је наредио да се преброје хришћани у његовој војсци. Кад је установљено да има 11.000 хришћана, наредио је да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Надао се да ће се они због тога одрећи Христа, принети жртве идолима и поново вратити свом војничком звању и војничким почастима. На то је Ромил, као први великаш, укорио цара због безбожништва и што у рату сам смањује своју војску, па објавио да је хришћанин.

Цар је наредио да се Ромил непоштедно бије, а након тога да му се одсече глава. Остали хришћани, који су били послати на заточење у Јерменију, погубљени су на различите начине: 10.000 је разапето на крст, а остали су уморени другим мукама, удостојивши се царства небеског.

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ КИРИЈАК, ФАВСТ И АВИВ (АНДРОНИК) И ОСТАЛИ

Пострадали су за време царевања цара Декија (249–251), у Александрији, у току једног од великих гоњења хришћана. Посечени су мачем, заједно са још тринаест мученика: Фавст је био презвитер (свештеник), Киријак његов пратилац, а Авив (Андроник) војник.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића