Свети ратници 1. августа/19. jула

Наша света Црква данас прославља светог Стефан Високог, деспота српског и светог мученика Романа, кнеза рјазањског.

СВЕТИ СТЕФАН ВИСОКИ, ДЕСПОТ СРПСКИ

Стефан, син светог кнеза Лазара, који је у свему био диван, и кнегиње Милице, рођен је у Крушевцу крајем 1377. године. У знак захвалности Богу што му је, после пет кћери, подарио сина наследника, кнез Лазар је у Крушевцу подигао цркву посвећену светом првомученику архиђакону Стефану – Лазарицу. Стефан је у родитељском дому васпитаван у свакој побожности и чистоти. Осим мајке Милице, његови васпитачи и учитељи били су игуман дечански Данило (потоњи патријарх Данило III) и монахиња Јефимија, тако да је Стефан, поставши владар и деспот српски, био један од најобразованијих и најпросвећенијих владара у духовној и световној науци и на истоку и на западу.

Родитељи су првенствено настојали, пише авва Јустин, „да им се син, као будући српски владар, добро научи православљу да би после неодступно штитио веру Отаца својих у народу своме од њених непријатеља с истока и с запада”. Стефан је пролазио кроз многобројна, најтежа искушења, кроз борбе и ратове на свим странама око себе, али „очува неповређеном веру своју православну у јединог истинитог Бога: Оца и Сина и Светога Духа, а кроз то и веру народа свога српскога као хришћанског и православног. Јер нити приклони колена своја ни главу своју безбожности Мухамедовој, то јест муслиманима – Агарјанима, нити се поведе за лажним хришћанством, латинским и папским”.

У Новобрдском закону о рудницима, издатом 1412, Стефан је о Латинима и вери њиховој написао: „Ко се од Латина и од грађана њихове вере нађе у месту да је обратио човека, било мужа или жену од хришћанске вере у латинску веру, такав да откупи главу своју од казне давши господару 50 литри; затим да се изагна из предела градских, а о баштини и имању да нема ни речи. И поп латински, који се нађе да је обратио хришћанина (тј. православца) да му се подсече нос”.

Стефан се угледао на свог оца светог кнеза Лазара, пре свега, у витешким врлинама и владарској мудрости, али и у светонемањићком задужбинарству и љубави према црквама и манастирима. У запису једног монаха пише: „И мада је владао земљом и заповедао војском, он се ипак толико старао о књигама као да никаквих других брига и послова није имао”.

Чега год се дотакао, убрзо се показивао у томе бољи од својих учитеља. Био је пун врлина и имао особине које су потребне за војсковођу и владара: јунаштво и храброст, вештина у руковању оружјем, витештво, мудрост и способност говорништва у такозваним државним дипломатским пословима. „И у стварима ратовања и борбене вештине, која многима није лака, у свему томе он је био први и чак другима је показивао, јер беше у свему савршен. А по лепоти тела и снаге он међу вршњацима беше као сунце међу звездама; и по беседама (тј. у говорништву) беше изванредан, као нико дотле”, пише Константин Философ. Стефанов животописац оправдано истиче његову способност говорништва, којом се врло много постиже и често осваја и без капи крви. Врло често, тамо где нису успевале војске које су се бориле, ту је успевала једино добра просвећеност. Примера за то имамо много и свуда, а у Стефану су управо биле сабране и сједињене и чистота, и храброст, и ученост.

У време великог српског страдања на Косову, када је погинуо његов отац свети великомученик Лазар, Стефан је имао дванаест година. Поробљеном српском земљом најпре је управљала његова света мајка кнегиња Милица – до 1393. године, а када се она повукла у Манастир Љубостињу, своју задужбину, добивши монашко име Евгенија, Стефан је примио пуну власт над српском земљом.

На Стефана су убрзо устали великаши, руднички војвода Никола Зојић и војвода Новак Белоцрквић, намеравајући да га уклоне са положаја. Оклеветали су га турском султану Бајазиту да сарађује са Угарима и да су се уротили против њега. Захваљујући томе што су његова мајка Милица – монахиња Евгенија и монахиња Јефимија лично посредовале код Бајазита, а након тога и сам Стефан дошао пред њега, осујећене су намере побуњених великаша.

Стефан је као Бајазитов вазал учествовао у боју на Ровинама, 17. маја 1395, против влашког војводе Јована Мирче. Бајазитова војска је ту побеђена и он се вратио натраг на исток.

Луксембуршки владар Сигисмунд, који је био и угарски краљ, сакупио је велику војску из западних земаља и кренуо најпре да казни српску војску што је била уз невернике на Ровинама, а затим да удари на Бајазита. У северним крајевима српске земље та војска је клала и убијала све пред собом. Зато је Стефан поново пошао против њих, а на Бајазитовој страни. До сукоба је дошло код града Никопоља, 1396. године. У почетку је изгледало да ће Угари победити Бајазита, али када је пристигла српска коњица под командом кнеза Стефана, она „појури право према угарској краљевској застави и обори је на земљу”, те тако победише Стефан и Бајазит и велики број војника и великаша заробише.

По наредби Бајазитовој Турци су заробљенике почели убијати. Будући да је код грчких и српских хришћанских владара био обичај да се после победе заробљеници пуштају на слободу, Стефан је измолио од Бајазита да му многе заробљенике подари као ратни плен, с намером да их потом пусти на слободу. Праведни кнез српски то је и учинио и тада, а и много пута касније. Понекад је за свој новац откупљивао стране заробљенике од Турака и пуштао их на слободу.

Авва Јустин у житију светог и благоверног Стефана Високог, деспота српског, наводи догађај из кога се види зашто је Стефан у то време, због своје мудрости, морао да остане покоран Бајазиту: „У Косовској области после славне битке (Косовске) владао је великаш Вук Бранковић, зет Лазарев и Стефанов. Он је пре завршетка Косовске битке изишао из боја и тако сачувао себе и део своје војске. Посредовањем кнегиње Милице, и вероватно сестре Оливере, и он је постао Бајазитов вазал. Но, Вук се отпоче борити против Бајазита (можда због гриже савести своје), што наведе Бајазита да учини крај томе. Одузевши му земљу и бацивши Вука у тамницу (где је он и умро), Бајазит земљу предаде Стефану на управу, а само мали део, око Ситнице и Вучитрна, остави жени Вуковој Мари Бранковић, Стефановој сестри, и њеним синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару”. (Због тога ће доцније Вукови синови устајати на Стефана и много му муке задати.)

Тумачећи поступке светог Стефана Лазаревића, патријарх српски Павле у више наврата истицао је да смо сви ми сведоци садашњег тешког и претешког времена, али да је и раније било тешких времена, с тим што је било људи који су дорасли своме времену, који су били сарадници Божји на плану спасења српског народа.

„По недокучивим Путевима Промисла Божјег ускоро се приближи и време ослобођења Стефановог и његовог народа и земље српске од потчињености власти Бајазитовој. То би овако. Бејаше тада на истоку моћни татарски владар по имену Тамерлан (Тимр-Ленк). Иако беше муслиманске вере као и Бајазит, он силно нападе на Бајазитову државу у Малој Азији, те између њих дође ускоро до великог и крвавог боја. У овом боју узе учешћа, као Бајазитов вазал и кнез Стефан, али га Бог баш тада ослободи његовог ропства и потчињености. То беше чувена битка код града Ангоре (Анкаре) у Малој Азији, 28. јула 1402. године”.

Бајазит је тражио од Стефана да му са својом изабраном војском дође у помоћ. У том судару на Стефана је насрнула изабрана персијска и татарска војска, којом је командовао Тамерланов син Мухамед. „Но када они алалакнуше својим гласовима и ударише на Стефана, одмах бише побеђени и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске”, пише Константин Философ.

Непобедивост Стефанових љутих оклопника посматрао је са једног брежуљка сам силни Тамерлан и са дивљењем је узвикивао: „Гле како су љути и помамни они дервиши”. На то му један од његових великаша одговори: „Нису оно дервиши, него хришћани”. Тада искусни татарски војсковођа, добро знајући бројну надмоћност своје војске над Бајазитовом, надмоћно рече: „Па они се узалуд боре”. И заиста, татарска војска је одасвуд опколила Бајазита. Тада несавладиви Стефан, „видећи да су многе десетине хиљада опколиле султана Бајазита и хотећи га ослободити, три пута ступаше поново у борбу, јуришајући и побеђујући. (Но, Бајазит не хтеде одступати и зато ускоро би заробљен.) А када виде Стефан да се смањује број његове војске, врати се натраг (да не би и он био заробљен). Јер шта је могао и учинити са толиким тисућама и десетинама тисућа војника без Божје воље. А величина његове тадашње победе од свију је препричавана и доста чувена. И он се враћаше натраг са ’својом војском’ пошто су се варвари раширили и свуда напред разлили. Идући тако натраг (ка Цариграду) он појединачно побеђиваше своје гониоце и при том имађаше раскрвављену десницу. И ко ће још исказати шта се све тада на том тешком путу догодило.

Ова непобедивост Стефанова и избављење њега и његове војске од татарског заробљавања, беше дар Божји, ослобођење Стефану и његовој српској земљи. Јер то беше нешто више од обичне ратне победе: то беше час ослобођења од ропства Бајазитовом вазалству и потчињености”.

Бајазитов пораз код Ангоре прекратио је све Стефанове обавезе према султану и он се одједном нашао слободан. Зато је одмах похитао са својом војском ка Цариграду и ка својој земљи, јер турски владар није више постојао, а татарски кан Тамерлан није ни помишљао да пређе у Европу. Он је убрзо кренуо ка истоку ради освајања Кине, и тамо је умро. Стефан у том моменту није заборавио ни на ослобађање своје сестре Оливере, која је као Бајазитова жена пала у ропство Тамерланово. Одмах је послао верног дипломату Ајдина (Радослава) у табор самог Тамерлана, са молбом да му ослободи сестру. Моћни татарски кан, пошто је био задивљен јунаштвом Стефановим на бојишту, подари слободу Оливери, која се убрзо врати брату Стефану и дође на његов двор у Београд.

Када је (1397) избио сукоб између Твртка II  и Остоје, претендента на престо у Босни, Стефан је, јануара 1398. године, са турском војском био у Босни, где су поражени, чему је допринела и незапамћена зима. За тај пораз окривљен је и Стефан, а још тежа оптужба да он склапа тајно пријатељство са Мађарима, стигла је од Турака. Упокојио се 1. августа/19. јула 1427. и на тај дан се слави помен на њега.

СВЕТИ МУЧЕНИК РОМАН, КНЕЗ РЈАЗАЊСКИ

Роман је био син Олега Краснога. Одрастао је усред страшних патњи своје земље и сачувао велику љубав према светој вери и паћеничком отачаству. Свим силама радио је за добро својих поданика, штитио их од насиља и пљачки ханских хорди. Зато су га оклеветали код татарског кана Менгу-Тимура да он хули на њихову веру.

Свети кнез је био позван у Хорду, где је храбро исповедио да је хришћанин и неустрашиво је бранио своју хришћанску веру. Због тога је подвргнут ужасним мучењима: одрезали су му језик, ископали очи, одсекли уши и усне и напослетку, 19. јула 1270, одрубили и главу. Тело светог Романа његови саотачаственици однели су у град Рјазањ и тамо часно сахранили.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића