Свети ратници 17/4. јула
НИКОЛАЈ ДРУГИ РОМАНОВ, ЦАР РУСКИ
Последњи руски цар Николај II Романов рођен је 6/18. маја 1868. године. Царев савременик свети Јован Шангајски у једној беседи је рекао: „Његов унутарњи, духовни, морални лик био је тако диван да чак и бољшевици, желећи да га окаљају, могу да му пребаце само једно – побожност. Са сигурношћу се зна да је он свој дан увек почињао и завршавао молитвом. На велике црквене празнике он се увек причешћивао, при чему се мешао са народом, који је приступао Великој светој Тајни”.
Био је узор целомудрености, а своју децу васпитавао је строго. Припремао их је за службу руском народу и за предстојеће напоре и подвиге.
Прву радост пронашао је у војсци, служећи у Преображењском пуку. Одатле је носио драге успомене и, радо се сећајући тога времена, говорио: „Све што знам научио сам у пуку”. У својству главнокомандујућег руском војском који напушта дужност, цар је у опроштајној наредби, између осталог, истакао: „Моја ватрено вољена војско, обраћам вам се последњи пут. После одрицања мене и мога сина од руског престола, власт је предана Привременој влади, на иницијативу коју је покренула државна дума. Нека јој Бог помогне да Русију води путевима славе и среће. Нека Бог помогне вама, храбра војско, да одбраните нашу Домовину од злог непријатеља… Ко сада мисли о миру, ко га жели – тај је издајник Отаџбине, њен неверник. Знам да сваки честити војник тако мисли. Испуњавајте вашу дужност, штитите племениту нашу Отаџбину, покоравајте се привременој влади, слушајте своје старешине”.
Московски митрополит Макарије имао је виђење према коме цар Николај II Романов са својом породицом прима чашу страдања од Господа Исуса Христа, као жртву коју приноси за искупљење грехова руског народа. Оптински старац Анатолије (Потапов), 1916. године пророковао је: „Судбина Цара је судбина Русије”.
Људима је тешко разумљива та спремност цара и његове породице на жртву. Једном приликом Николај II је рекао: „Можда је потребна жртва за спасење Русије, ја ћу бити жртва да се изврши воља Божија”.
Убили су га припадници бољшевичке тајне полиције у Јекатеринбургу на дан Светог Андрија Критског, у ноћи између 16/3. и 17/4. јула, заједно са његовом женом, сином и четири кћери.
Николај II Романов, последњи руски цар, канонизован је на Сабору одржаном од 13/1. до 16/3. августа 2000, када је Руска православна црква у званични календар светих мученика уврстила породицу Романов.
На литији кроз Москву 17/4. јула 1988. догодило се чудо у вези са иконом Светих царских мученика. На лицу, врату и рукама светих мученика појавиле су се црвене мрље у виду крви, које су као ране пулсирале и мењале јачину, док се из иконе ширио диван мирис. Од тада је чудотворна икона, посебно у великогоспојинском посту, почела да се преображава од белог, скоро безбојног лика, до сјајног, густог и дубоког живописа са мноштвом боја.
Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића
