Свети ратници 15/2. јула

Наша света Црква данас прославља преподобног Антонија и светог војводу Штефана Великог, владара Молдавије.

ПРЕПОДОБНИ АНТОНИЈЕ

Мазовша, син ногајског кана Седиахмета, опседао је Москву 1451. године, а 1. јула запалио је московска предграђа. Свети митрополит Јона, пастир верни, спреман да положи душу за стадо своје, бодрио је људе духовним поукама, затворивши се заједно са њима у Кремљ. Кроз страшан пожар и облаке дима ходао је по зидинама Кремља. Татарске стреле тражиле су своје жртве.

Монах из Чудовског манастира, по имену Антоније, који је због строгог живота уважаван као светац, пре него што је прободен стрелом једва је успео да изусти да ће Господ молитвама светог спасити град. Тога дана увече браниоци су начинили противудар и тукли се са Татарима ноћу. Другог дана непријатеља више није било под московским зидинама: Татари су бежали, оставивши велике залихе плена.

Свети Јона је сам служио на сахрани богоугодног монаха и у спомен милости Божје саградио је цркву у част полагања ризе Пресвете Богородице, које се прославља 15/2. јула, а истог дана се слави и спомен на преподобног Антонија.

СВЕТИ ВОЈВОДА ШТЕФАН ВЕЛИКИ, ВЛАДАР МОЛДАВИЈЕ

Млади Штефан, син молдавског владара Богдана II, након победе коју је извојевао над Петруом Ароном, уздигнут је на владарски престо и помазан за владара руком митрополита Теоктиста, „на месту које се зове Правда”, априла 1457. године. Хроничар Григоре Уреке представљао га је као централну личност старе историје Молдавије, сматрајући га бранитељем прадедовске земље пред све већом опасношћу од полумесеца, али и једним од најзначајнијих ктитора цркава и манастира у историји Молдавије.

Његова четрдесетседмогодишња владавина није била друго до период напора за одбрану територије и независности земље. Сам престо Молдавије освојио је борбом – код Должешта на Сирету и код Орбика у пределу Њамца (12. и 14. априла 1457) – против Петруа Арона, убице његовог оца Богдана II. Петру Арон ће све до 1469. године реметити не само унутрашњи живот Молдавије већ и њене односе са суседима, када га је Штефан коначно поразио.

Од тада је Штефан све своје напоре усмерио против снажнога Отоманског царства, на чијем престолу је био Мехмед II, освајач Цариграда. Године 1470. једна татарска војска уништена је код Липника (Липници) у близини Дњестра. Након неких Штефанових похода на Влашку, где је желео да има верног владара уместо оних које су постављали Турци, султан је против њега послао снажну војску од 120.000 људи, под командом Солиман-паше. Мада је имао само 40.000 војника, Штефан је, 10. јануара 1475, издејствовао сјајну победу у близини града Васлуја,  у пределу где се воде Ракове уливају у реку Брлад, код места Подул Иналт (у преводу: Високи мост). Наредна три дана молдавски војници гонили су и уништили велики део освајачке војске. Катастрофални пораз описали су не само молдавски и пољски хроничари већ и сами Турци. Један од њих забележио је „никада турске војске нису претрпеле тако катастрофалан пораз”.

Пошто је извојевао победу, Штефан је већем броју владара држава из тадашње средњовековне Европе послао писмо, датирано 25. јануара 1475. године. То је један од најимпресивнијих докумената те врсте, истинска антологијска страница, у којој, бележећи победу своје земље – тада сматране „капијом хришћанства”, тражи војну помоћ у случају новог отоманског похода. „С наше стране”, писао је Штефан, „обећавамо вером нашом хришћанском и заветом својим владарским да ћемо стајати усправно и борити се до смрти за хришћански закон”. Нажалост, Штефан је примио само честитања и обећања, али у часу великог сукоба који је предстојао није му нико помогао.

Заиста, у јуну следеће године, сам султан Мехмед II пошао је на челу силне армаде, с намером да казни молдавског владара и освоји његову земљу. Током јуна Штефан је успео да сломи татарску војску која је требало да се сједини с турском, принудивши је да се повуче преко Дњестра. Разбио је и претходницу отоманске војске. И поред тога, одлучујућег дана битке, 26. јула 1476, код Разбојења (други назив: Валеа Алба, у преводу: Бела долина), молдавска војска је претрпела пораз због бројне надмоћи турске силе, која је достизала 150.000 људи. О тој знаменитој борби за одбрану прадедовске земље сведочи и натпис на цркви коју је Штефан, двадесет  година касније, подигао у месту Разбојењу: „Дигао се снажни Мехмед, цар турски, са свим својим силама источним… и дошли су да пљачкају и заузму Земљу Молдавију. И стигли су довде, до места званог Валеа Алба. А ми, Војвода Штефан, с нашим сином Александром изашли смо пред њих и велику смо битку били с њима, месеца јула 26; и вољом Божјом били су побеђени хришћани од пагана. И пало је тамо велико мноштво војника Молдавије…”

Иако је Молдавцима нанео пораза, султан није сматрао своју замисао испуњеном. Стигавши до Сучаве, дао је заповест да се град спали. Тврђаву је, међутим, бранио хетман Шендреа са својим војницима и – није могла бити освојена. Нису могле бити освојене ни тврђаве Хотин и Њамц. Глад и куга захватиле су целу турску армију. У таквим условима султан је био принуђен да изда заповест за повлачење, не остваривши свој план освајања Молдавије.

Следећих година Штефан је предузео нове покушаје да у Влашкој постави верног владара, али сви су остали безуспешни. У ствари, и спољне околности су биле неповољне. Краљ Пољске, Казимир, склопио је с пролећа 1476. године, пре борбе код Разбојења, споразум са султаном. Исто су следећих година учиниле прво Венеција, затим Угарска. Другим речима, Молдавија је остала сама пред османлијском силом у снажном надирању. Султан Бајазит II, следбеник Мехмеда II, започиње 1484. нов поход, који је окончан заузимањем тврђава Килије и Четатеа Алба (у преводу: Бела тврђава). Тиме је Молдавији задат снажан ударац. Од тада ће у тим утврђењима утаборени турски гарнизони представљати сталну претњу држави. На то су се надовезале и економско-трговинске тешкоће, јер је молдавски увоз и извоз зависио од тих двеју тврђава пристаништа. Молдавске победе код Катлабуга и Шкеја нису могле да измене ситуацију. Најзад је и сам Штефан 1489. године био принуђен да склопи мировни споразум са Отоманском империјом, плативши харач од 3.000 млетачких флорина. Вероватно је те године Штефан примио од Матеја Корвина два поседа у Трансилванији: Чичеу у Долини Сомеша и Четатеу де Балта, на Малој Трнави, као надокнаду за губитак тврђава Килије и Четатеа Алба. Устаљивали су се тако нови односи са Угарском.

Међутим, крајем своје владавине, 1497. године, пољски краљ Јован Алберт (Jan Olbracht) кренуо је у поход против Молдавије, с намером да за владара постави свога брата Сигисмунда. Сучава је три седмице била под опсадом. Штефан је разбио пољску војску код потеза Кодри–Козминулуј, а други њен део уништио је дворјанин Болдур код Ленцешта. Наредне године уследио је молдавски поход на Пољску. Сукоб је окончан пољско-молдавским споразумом 1499. године.

Посебну пажњу заслужује ктиторство великога владара Штефана. Главни манастири које су подигли његови претходници на престолу (Пробота, Молдовица, Бистрица, Хумор, Бохотин, Кипријењ, и други) наставили су да служе Богу, примивши разна даривања од Штефана. Али број храмова знатно се  повећао, јер је хришћанство на тим просторима оснажено манастирима, скитовима и мирским црквама које је подигао сам Штефан и поједини његови великодостојници. Уз многа ктиторска здања својих претходника подигао је нове грађевине или је обновио постојеће. У Манастиру Њамцу из темеља је подигао нову цркву Храма Вазнесења Господњег, која постоји и данас, а довршена је 14. новембра 1497. године. У Бистрици је сазидао звоник са параклисом, који такође истрајава до наших дана. Последњих година владавине подигао је нову цркву у Манастиру Добровацу, крај града Јаши. Све три су биле опскрбљене даровима: поседима, млиновима, рибњацима, пчелињацима, и другим благом.

Друге храмове, потпуно нове манастире и цркве, сам је подигао из темеља. На првом месту Манастир Путна, храм Успења Пресвете Богородице. Радови на изградњи започети су јула 1466. и трајали су до 3. септембра 1470, када је освећење обавио сабор од 64 свештеника и ђакона, с митрополитом Теоктистом и романским епископом Тарасијем (епископ са седиштем у месту Роман) на челу, као што сведочи Летопис из Путне. Ктитор је обдарио манастир бројним материјалним добрима, свештеничким одеждама, богослужбеним сасудима и књигама.

Штефанова задужбина је и Манастир Воронец, подигнут на месту дрвеног скита, где је, према предању, живео Свети Данило Испосник, од којег је владар добијао савет и утешно слово у часу тешког искушења током борби за очување прадедовске земље. Храм Светога Георгија подигнут је за мање од четири месеца, од 26. маја до 14. септембра 1488. године. Она је у васцелом свету чувена због спољашњег сликарства, изведеног око 1547. године, по упутству митрополита Теофана I и Григорија Рошке.

Штефану Великом, такође, припадају све заслуге за изградњу манастира Тазлау, крај места Бухуш, и Свети Илија крај Сучаве (данас у самом граду). Оба су с временом постала парохијске цркве.

Број парохијских цркава којима је Штефан био задужбинар много је већи од броја манастира. Неке од њих су подигнуте у спомен на поједине победе после  великих битака с Турцима. Све су изграђене у последње две деценије његове владавине. Међу њима су: Црква Светога Прокопија из Бадеуца, коју је аустријска војска уништила 1916; Црква Воздвижења часнога крста из Патрауца (крај Сучаве), с лепом ктиторском иконом; Црква Светога Јована Крститеља из Васлуја, у спомен битке код места Подул Иналт (у преводу: Високи Мост); владарска Црква Светог Николе из града Јаши, нажалост, из темеља реконструисана крајем XIX века; Црква Светога Георгија из Харлау-а; Црква Успења Пресвете Богородице из Борзешта (жупанија Бакау), села у којем је, по предању, свети провео детињство; Црква Светога Николе из Дорохоја; Црква Светих апостола Петра и Павла из Хуша, данас епископска Саборна црква, президана у XVIII веку; Црква из Разбојења (жупанија Њамц), подигнута двадесет година после битке са отоманском војском, „у спомен и као помен свим правоверним хришћанима који су овде изгинули”, како гласи  запис; Црква Светога Николе из Попауца – Ботошањ, данас потпуно президана; Црква Светога Јована Крститеља из Пјатре Њамц; Црква Воздвижења часнога крста из Воловаца и Црква Усековања главе Светога Јована Крститеља Реусења (жупанија Сучава), на месту где је убијен Штефанов отац, коју је потом завршио његов син Богдан III.

Према ономе што је писао Григоре Уреке, и Црква Светога Димитрија из Сучаве ктиторство је великог владара после победе над војском краља Јана Алберта, а по народном предању сматра се и ктитором Цркве Светога Георгија (или Беле цркве) из Баје, изграђене после 1467. – године када је поражен Матеј Корвин. Локална предања приписују му и цркве из места: Скантеја (жупанија Јаши), Скеја (код Романа), Флорешт (код Васлуја), Котнар (жупанија Јаши), Штефанешт (жупанија Јаши), цркву у Манастиру Капријани, с леве стране Прута, цркву Храма Светога Николе у тврђави Килији, параклис у тврђави Њамц, други у тврђави Хотин, једну цркву у тврђави Четатеа Алба. Предање, као и поједини историчари, сматрају га ктитором двеју трансилванских цркава: у Ваду на Сомешу и у Фелеаку (код Клужа), где су били и владичански престоли. Изван граница своје земље подигао је и цркву посвећену Преподобној Параскеви у граду Римнику Сарат, коју је касније обновио свети Константин Бранковеану и која је истрајала до краја XIX века. Његове цркве из Трансилваније и румунске земље биле су истински симбол румунског јединства.

На то се додаје и неколико цркава задужбина владареве породице или појединих великодостојника: Црква Успења Пресвете Богородице из Бакау-а, задужбинар  Штефанов син Александар; Црква Преподобне Параскеве из места Долхешти Мари (код Фалтичења), задужбина Штефановог рођака Шендреа, у достојанству вратара у Сучави; Црква Светог Николе из Балинешта, задужбина логотета Јона Таутуа; Црква из села Арборе, задужбина сучавског окружног начелника Луке Арборе, и друге.

Неке цркве Штефана Великог биле су украшене живописом. На пример, црква из Патрауца, с лепим сликарским склопом, у којем се издваја ктиторска композиција владара и његове породице; сликарство из олтара и наоса Цркве Воронеца, живопис Цркве Светога Илије из Сучаве, Светога Николе из Попауца или Светога Николе из Балинешта, задужбине Јона Таутуа. На овој последњој препознаје се и име сликара: јеромонах Гавриил, који се сматра једним од највећих румунских уметника свих времена. Хроничар Јон Некулче, у свом делу Сабране речи, писао је да је и манастир Путна био живописан „изнутра и споља”, али првобитни живопис није сачуван.

Молдавски владар је притекао у помоћ и неким храмовима који су потпали под отоманску власт. Уз његову помоћ, обновљен је Манастир Зограф на Светој Гори; тамо је подигао болницу, касније и кулу за лађе (са записом у којем је стојало његово име), трпезарију, а последњих година владавине обновио је цео манастир и живописао велику цркву. Истом манастиру даровао је Апостол, Четворојеванђеље и икону светога Георгија. Његови дарови Манастиру Зограф били су тако значајни да су га тамошњи монаси сматрали манастирским ктитором. Помоћ је пружио и светогорским манастирима Ватопеду, манастиру Светога Павла, Констамониту и Григоријату; последњи поменути „из темеља” је обновљен уз његову помоћ, јер су га били уништили и опљачкали гусари. Сви они чувају даровне хрисовуље и поједине богослужбене предмете примљене од „благочестивог и Христољубивог” владара молдавског.

У манастирима којима је задужбинар био свети војвода Штефан или његови претходници развила се значајна делатност преписивања рукописа, на словенском језику, било богослужбених књига, било превода светоотачке литературе. Изблиза су у томе предводили митрополити земље Теоктист I (1453–1478) и Георге (1478–1508). После дуготрајне активности минијатурног преписивача Гаврила Урика у првој половини XV века, за време Штефанове владавине деловали су други вични преписивачи. По упутству игумана Јоасафа, Пајсија и Спиридона, Манастир Путна је постао најзначајније културно-уметничко средиште у земљи.

Један од монаха, по имену Никодим, преписао је 1473. словенско Четворојеванђеље (данас у Историјском музеју у Букурешту), најуспелије калиграфско-минијатурно дело из епохе великог владара. Преписано је на пергаменту, са богатим заглављима и оквирима, с ликовима четворице јеванђелиста. Оно што оставља посебно дубок утисак у том рукопису јесте полихромни портрет Штефана Великог, владара плавих власи и плавих очију, одевеног у тунику од броката отвореноцрвене боје, како на коленима пружа Јеванђеље светој дјеви Марији, која седи на престолу с младенцем Исусом у наручју. У Путни су, такође, радили калиграфи и минијатуристи Касијан, Паладије, Спиридон, Пајсије, Јаков, који су преписивали богослужбене књиге и беседе великих црквених отаца.

У Манастиру Њамц најзначајнији калиграф био је ђакон Теодор Маришеску, који је преписао више Четворојеванђеља с минијатурама, за задужбине владара и његове породице. Поједина се чувају у Румунији, а највише их је по музејима и библиотекама у иностранству. У истом манастиру преписане су и бројне беседе светих отаца.

Из других манастира поменућемо преписиваче: игумана Анастасија из Молдовице, јеромонаха Јоаникија из Њамца, монаха Пахомија из Воронеца, монаха Филипа, свештеника Игњатија из Коцманија, монаха Висариона из Зографа, граматика Димитрија, писаре Исаију, Мирчеа, Трифа, логотета Јона Таутуа, и друге. У Манастиру Бистрица настављен је Поменик молдавских владара и чланова њихових породица, митрополита, епископа и игумана, започет још у време Александра Доброг.

Сем поменутих живописа и рукописа, из Штефановог времена чувају се и бројни везени и златарски предмети. Међу њима се истиче више епитрахиља израђених за Манастир Путна (на једном од њих представљено је шеснаест сцена из живота Спаситеља, као и лик владара и његовог сина Александра). Ипак, најупечатљивији је покров за гроб Марије Мангопске, владарове супруге. На њему је извезен лик владарке са склопљеним очима и рукама прекрштеним на грудима, одевене у мантију од плавога броката и с круном на глави. Већина тих предмета и данас се чува у музеју Манастира Путна. Све то сведочи да је у молдавским манастирима била развијена црквена уметност у свим њеним видовима.

Штефан Велики је био ненадмашни војсковођа и бранитељ прадедовске земље и, могли бисмо без претеривања рећи, бранитељ читаве централне Европе пред отоманском најездом, искусан дипломата, добар управитељ унутрашњих послова у земљи и велик ктитор цркава и манастира. Био је надахнут снажном вером у Бога и сматрао себе владарем Молдавије по Његовој милости. Бдео је брижљиво над добрим током црквеног живота у својој земљи, над развојем уметности и културе. Цркве и манастири које је он зидао по целој румунској земљи, али и изван граница, изузетна уметничка делатност која се одвијала у великом броју тих цркава и манастира – данас су речити докази епохе великог напретка, која носи печат стваралачког и управитељског генија великог владара.

Прешао је у вечност једнога уторка, 2. јула 1504. године. Кончину његову представио је Григоре Уреке овим потресним речима: „А Штефана Војводу сахрани земља са много жалости и плача у Манастиру Путни, који он беше подигао. Толико је жалости било, да су сви плакали као за својим родитељем, јер су сви знали да су остали без многог добра и многе заштите. А од његове смрти до данас називају га Светим Штефаном Војводом, не због душе, која је у руци Божјој, јер и он је био човек са гресима, већ због његових витешких дела, која нико од владара ни пре, ни после није достигао”.

Таквим су га сматрали Румуни 500 година, од када га је Бог призвао к Себи  до данас: истински светим, бранитељем земље пред освајачима и потпором православних цркава одасвуда. Због тога, сматрајући да је угодно Богу и румунском народу, 20. јуна 1992. Свети синод Румунске православне цркве уписао је великог владара у синаксар и календар Цркве дана 2. јула, под именом Благоверни војвода Штефан Велики и свети. Тако су поступиле и друге сестринске Православне цркве с оним својим владарима који су били не само херојски бранитељи својих земаља већ и добри синови Православне цркве, коју су умели да бране пред свим недаћама.

Штефан Велики није био само херој свог народа већ и свети исповедник православне вере!

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића