Свети ратници 1. јула/18. јуна

Наша света Црква данас прославља свете мученике Леонтија, Ипатија и Тедула и светог мученика Зосиму војника

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ ЛЕОНТИЈЕ, ИПАТИЈЕ И ТЕОДУЛ

Свети мученик Леонтије био је војвода у римској војсци у граду Триполису, приморском месту у финикијској области, у време цара Веспазијана (70–79). Грк, родом из Јелада, висок, снажан, крепак и храбар, војвода Леонтије је у биткама односио многе победе. Због тога је био веома чувен и уважаван међу војницима. Био је обдарен и великом умношћу, мудрошћу, животним искуством и веома учен. Леонтије је стално служио Господу Исусу Христу, водећи целомудрени живот.

Сенатор по имену Адријан, свиреп, бездушан и вичан сваком злу, упутио је трибуна, старешину над одредом војника од 1.000 људи, Ипатија, да ухвати Леонтија. Успут се Ипатије разболео од тешке грознице и претила му је смрт. Једне ноћи јавио му се анђео Божји и рекао: „Ако хоћеш здрав да будеш, узвикни три пута пут небеса са свима твојим војницима: Боже Леонтијев помози ми!” То виђење Ипатије је саопштио својим друговима војницима и сви су у глас узвикнули како их је анђел посаветовао. Ипатије наједанпут оздрави. То чудо задивило је све, а нарочито војника Теодула.

Тада су Ипатије и Теодул пошли напред, пре осталих војника, да нађу војводу Леонтија. Леонтије их је лепо примио и угостио. А када им је изложио своју веру у Христа, њихова су се срца разгорела љубављу. У том часу светао облак спустио се на Ипатија и Теодула, а из облака је пала роса на њих. То је сам Дух Божји крштавао те обраћене душе, а свети Леонтије у том часу изговори речи: „У име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа”.

Када је царски намесник Адријан дошао у Триполис, наредио је да се ухвате Леонтије, Ипатије и Теодул. Сутрадан, судећи им, Адријан је упитао Леонтија: „Каквим си то чинима и враџбинама завео ове војнике, који су свагда верно служили цару нашем, те сада служе Богу твоме?” Леонтије је одговорио: „Ја сам војник Христа мога; ја сам син оне истините Светлости која обасјава свакога човека који долази на свет и сваки који иде тој Светлости неће се спотаћи”.

Адријан се затим обратио Ипатију и Тодулу, упитавши их: „Зашто ви одбацисте отачке обичаје у којима се од детињства васпитавасте, и остависте војничке плате те ожалостисте цара?” Свети одговорише: „Ми добисмо боље плате од Цара Небеског, јер нам Он даде хлеб који силази с неба и никад се не може потрошити и чашу вина која истиче из ребара Христових”.

Адријан их је онда покушао застрашити: „Тим непотребним и бесмисленим речима вас је научио погани Леонтије, а ја вама кажем – учините по вољи цару. Е да ли знате његово наређење – великим почастима и великим чиновима награђивати војнике који поштују богове, а на љуте муке стављати и убијати оне који се одвраћају од богова”. Одговарајући на то, свети Ипатије и Теодул су рекли: „Наше војниковање је на небесима, а ти чини с нама шта хоћеш. Ти си ревнитељ поганих богова твојих и окомио си се на нас невине, али ће ускоро погинути и твој живот јер је скраћено време дана твојих”. Адријан је наредио да Ипатија и Теодула муче, а када је видео да су непоколебљиви у својој вери осудио их је на смрт, тако да им се секиром одсеку главе. После тога извео је на суд светог Леонтија, тражећи од њега да се одрекне Христа и принесе жртве Јупитеру, Аполону, Нептуну, Венери и осталима. А свети Леонтије му је одговорио: „Ниси ли чуо речи Светог Писма: Богови незнабожаца су демони, и какви су они, онакви су и они који их граде и сви који се уздају у њих (Пс 95, 5; 134, 18). Ко би од људи, који имају здрав разум, зажелео да се уподоби немом камењу и мртвим стварима, какви у ствари и јесу ваши богови и да, приносећи им жртве, погине бесконачном смрћу?”

Након тога је Леонтије на најсвирепији начин мучен, разапет између четири коца. Четири снажна војника су га тукла док није испустио душу. То је гледао неки кир Нотарије и на оловним плочама описао његово страдање. Плоче је положио у гроб, поред моштију мученика. Леонтије и његова два духовна чеда Ипатије и Теодул пострадали су за Христа 73. године, од кога су се удостојили вечне славе на небесима.

 

СВЕТИ МУЧЕНИК ЗОСИМА ВОЈНИК

У време цара Трајана (89–117) било је наложено беспоштедно гоњење хришћана. Незнабожац Домитијан тражио је од цара Трајана овлашћење да приморава хришћане на приношење жртава идолским боговима. У граду Аполонији живео је војник по имену Зосима, следбеник Христове вере. Чувши да се Домитијан приближава и да ће настати гоњење хришћана, Зосима је збацио са себе војничко оружје и отишао к светој цркви. Научивши се вери у Христа, он је примио свето крштење и почео се обучавати хришћанским делима, живећи у чистоти и целомудрију, посту и молитви.

Војника Зосима пријавили су да ниподаштава цара и власт игемона Домитијана, да се одрекао војничког чина, који му је дао цар Трајан, да је одбацио своје оружје, да је хришћанин и да не поштује римске богове. Приведен на суд, војник Зосима је говорио: „По звању ја бејах војник вашег земаљског цара, али се одрекох погубних богова ваших и постадох војник Небеског Цара – Христа, истинитог Бога”.

Стављен на тешке муке, војник Зосима се молио Богу да не допусти да поклекне под грозним претњама или силним мукама, на шта је чуо глас с неба, који су чули и Домитијан и сви који су били с њим: „Буди јунак, Зосима, и држи се, јер сам ја с тобом, и ништа ти неће одолети”.

Војник Зосима није се одрекао Христа ни након растрзавања, бацања у огањ, гоњења да трчи за коњима обуван у гвоздене чизме са клинцима, стругања тела, паљења стомака свећама. На крају му је глава одсечена секиром. Догодило се то 116. године, када се и преселио у царство Господа Христа.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића