Свети ратници 9. јуна/27. маја

СВЕТИ ПРАВЕДНИ ЈОВАН РУСКИ НОВИ ИСПОВЕДНИК И ЧУДОТВОРАЦ

Свети Јован је рођен у Украјини, претпоставља се, око 1690. године. Православни и благочестиви родитељи васпитавали су га у православном духу. Још као дете трудио се да живи по вољи Божјој. Када је одрастао, узет је у царску војску Петра Великог као војник и у учествовао у рату Русије и Турске (1711–1718). Заробљен је са хиљадама својих сународника у борби за ослобођење Азова и предат  једном од турских старешина, који га је одвео у Малу Азију, у место звано Прокопион, близу Кесарије. 

Тај Турчин је на разне начине настојао да Јована преведе у ислам. Најпре га је зверски мучио, шибајући га, затрпавајући на ђубриште, дерући му кожу са главе. Пошто тиме није успео да га поколеба, покушао је са ласкањем и обећањима, па је светом Јовану нудио велике дарове и висок положај. Верни исповедник Христов Јован непоколебиво је одбијао да прими ислам и господару Турчину говорио да ће, ако треба, пре и умрети него што ће се Христа одрећи.

Схвативши колико је чврста вера његова, Турчин даде Јовану да живи у штали, као коњушар. Тако је остатак живота заробљени војник провео у штали зловерног Турчина. На све увреде одговарао је: „Ко ће ме одвојити од љубави Христове. Њему верујем и Њега волим, Господа мога Исуса Христа, Јединородног Сина Божијег, и ништа ме неће натерати да се одрекнем Бога мога. Заробљеник сам и слушаћу господара свога у свему што се односи на мој посао, али у вери према Спаситељу Христу, ти ми ниси господар. Сећам се Трновог венца и Крсне смрти Господа мога и спреман сам и сам на још веће муке поћи. Спреман сам и да умрем, али се Христа нећу одрећи”.

Дане и ноћи проводио је у молитви и посту. Тајно је посећивао Храм Светог Георгија који је био у близини. Двадесет година је провео у беспоговорном послушању и крајњој оскудици. Увидевши његове врлине, Турци су га из поштовања почели да зову „вељи”, што значи свети.

Када је Јованов газда Турчин отишао на хаџилук у Меку, догодило се једно чудо. Наиме, газдарица је припремила гозбу за све своје познанике и зготовила омиљено јело свога мужа – пилав, силно се растуживши што јој муж није ту да га проба. Свети Јован је затражио тањир пилава и рекао да ће га он однети газди у Меку, што је изазвало подсмех Турака. Газдарица му је, ипак, дала тањир. Повукавши се у шталу, Јован се усрдно помоли Богу и тањир се на чудесан начин нашао у Меки пред његовим газдом. Када се Турчин после три месеца вратио, испричао је да је управо на дан гозбе у Меки добио топао пилав у тањиру са његовом ознаком. То чудо је изазвало опште дивљење, па је газда Јовану понудио слободу и да се пресели у чисту и светлу собу. Међутим, свети је то одбио настављајући смирени и богоугодни живот у тешким условима, у штали.  

Када се разболео, предосећајући скори крај, поручио је свештенику код кога се исповедао да му донесе свете дарове да се причести. Страхујући да дође у турску кућу, свештеник је свете дарове ставио у издубљену јабуку и послао. Причестивши се Телом и Крвљу Христовом у штали, где је и провео свој тегобни живот, упокојио се мирно 27. маја 1730. године.

Турчин, његов господар, дозволио је хришћанима да свето тело Јованово сахране на гробљу.

Три и по године након упокојења, у новембру 1733. године, Јован се јавио у сну свештенику који га је исповедао и причешћивао, рекавши: „Откопај мој гроб и наћи ћете моје тело цело, благодаћу Божјом нераспаднуто”. То виђење у сну свештеник није узео озбиљно, али када се на гробу светог Јована почео појављивати стуб од светлости, откопали су гроб и открили су читаво, нетрулежно тело које је ширило благоухани мирис. Мошти светог Јована пренете су у Храм Светог Георгија Победоносца. Многи хришћани који су посећивали ту светињу исцељивани су над његовим моштима.     

Када је 1832. године турска јаничарска војска, тачније султанов изасланик Осман, покушао да спали мошти свеца, догодило се чудо. Свети се дигао као жив, што је изазвало ужас код присутних Турака, који су се безглаво разбежали. Сутрадан, када се ватра угасила, хришћани су нашли мошти нетакнуте, потпуно целе и миомирисне. Над моштима светог дешавала су се и многа друга чуда: хроми су проходали, слепи су прогледали, ђавоимани су се успокојили, болесни оздравили, и хришћани, и Турци, и Јермени, и сви други.

После победе Кемала Ататурка над грчком војском, великих разарања и званичне размене становништва између Грчке и Турске, 1922. године, Грци избеглице са собом су понели и мошти светог Јована Руског из Мале Азије, најпре у Мерсину, а одатле бродом у Халкиду. Од 1925. године налазе се у месту Нео Прокопи, у цркви која је сазидана 1951. године, где на стотине хиљада посетилаца долази сваке године.

Одлуком Цркве и Државе, 1962. године, донесен је закон на основу кога је основано Друштво у част светог Јована Руског.

Многа чуда везана су за светог Јована Руског: спас грчког трговачког брода од већ извесног бродолома; исцељење старице која је осамнаест година ходала погрбљена, а чији штап поред кивота светог сада сведочи о том чуду; чудесно исцељење једног лекара од рака, који је 1964. године о том чуду писмом обавестио митрополита халкидског Хризостома, те бројна исцељења болесне деце. 

Професор теологије Јоргос Вернезос, син оца Јована Вернезоса, настојатеља Храма Светог Јована Руског у Прокопију на Евији, сведочи да су пре Васкрса 1999, у време НАТО бомбардовања српског народа, два поклоника, која су дошла из различитих крајева Грчке и нису се познавала, свештеницима светога храма у коме почивају мошти светог Јована Руског испричала истоветну причу. Независно један од другог, видели су како свети Јован излази из кивота, скида свету одежду у коју је био одевен, облачи војничку униформу и каже: „Идем у Србију да помогнем нашу браћу Србе, јер се тамо прогони православље!” Допис о томе стигао је у Епархију врањску непосредно по Васкрсу 1999. године. Споразум о престанку НАТО бомбардовања потписан је у Куманову 9. јуна (27. маја по старом календару), на дан када се прославља свети Јован Руски.

Сестринство Манастира Св. Пантелејмона Лепчинце недалеко од Врања израдило је икону светог Јована Руског у униформи српског војника.

Војни параклис у касарни „Народни херој Стевица Јовановић“ у Панчеву посвећен је том светитељу којег као своју крсну славу прослављају припадници 11. пешадијског батаљона 1. бригаде КоВ Војске Србије.

Из књиге „Свети ратници“ Борислава Д. Гроздића.