ПОМЕН ЦАРУ ДУШАНУ
На Велику среду 16. априла 2025. Године, али и на годишњицу крунисања Стефана Уроша IV Душана Немањића за „цара Срба и Грка“ 1346. године – Преосвећени викарни Епископ липљански и Епископ војни Доситеј је служио помен овом великом српском владару у Цркви светог Марка на Ташмајдану, где и почивају земни остаци цара Душана Силног. У организацији Одбора за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, обележен је дан сећања на владавину Цара Душана, полагањем венаца на његов кивот од стране представника државних и војних власти Републике Србије. У оквиру пригодног програма, Миодраг Миша Близанац, теолог и певач, извео је песму цару Душану.
Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308. или март 1312. Призрен), син краља Стефана Дечанског, био је српски средњевековни краљ и први српски цар од 1331. до 1355. године. Још као млади краљ, Душан Немањић је показивао изузетне способности и војне вештине. Преузевши власт од свог оца ојачао је војску, временом се показао као изванредни војсковођа па у народу, због вештине и снаге, добија име Душан Силни.
Током владавине, освојио је многе балканске државе и проширио краљевство. Србија је у то време била велика и моћна држава која је излазила на три мора: Јадранско, Егејско и Јонско море. Свестан своје огромне моћи желео је да постане цар, што је и успео 1346. године. Стефан Урош IV Душан Немањић крунисан је за цара Срба и Грка на Васкрс 16. априла 1346. године, у тврђави Кале у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон.
За време владавине цара Душана знатно се побољшао живот у Србији. Развија се писменост, уметност као и трговина. На дворовима се користи сребрно посуђе и есцајг за ручавање. Душан је владо чврсто и праведно, доноси први закон који је познат као „Душанов законик“, којим се уређује начин живота у српској царевини.
Законик се, по уобичајној нумерацији, састоји од 201 члана. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење 21. маја 1349. године у Скопљу (135 чланова), а допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серезу (66 чланова). Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике. У законику се цар Душан декларише као православни цар, заштитник и чувар вере, бранилац од јеретика и коме је припадало право да управља и црквеним пословима.
У време цара Душана Света гора и територијално припада царевини Србији. Цар Душан је обнављао манастире на Светој гори, посебно манастир Хиландар. За његов боравак везује се и податак да је на Хиландару боравио са својом супругом царицом Јеленом, која је уједно и једина жена која је икада посетила Свету Гору. По предању, у Србији је владала тешка болест, тако да су војници царицу Јелену на носилима пренели у манстир Хиландар. На месту где се Душан састао са монасима Свете горе, подигнут је Душанов крст који и данас стоји. О Душановом даривању манстиру Хиландару постоји спис – Хиландарска повеља – који се и данас чува у ризници манстира.
Цар Стефан Душан се упокојио 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази, а тачан узрок смрти никада није утврђен. Сахрањен је у својој задужбини – манастиру Светих Архангела код Призрена. Када су 1927. године вршена археолошка ископавања, у југозападном делу манастирског храма пронађен је мермерни гроб, за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду, где и данас почивају.
Извор: slovoljubve.com
Фото: ТВ Храм
